Žena-sfinga

Politika, 12. maj 2013, broj 35741, godina CX

Priča Žena sfingaStudije iz srpske religije i folklora 1910–1924 podigao sam u gradskoj biblioteci u petak, i knjigu nisam otvarao do ovog petka. Ali danas nije trinaesti, što je prošlog petka bio, i dan nije kao prošlog petka počeo opsadom tamnih oblaka koji su se skupljali po obodu nisko spuštenog neba, nego blagim suncem od kog sam se razbudio čim je prvi zrak uskoknuo zajedno s mirisom glogovog cveća u moju postelju. Izdigao sam jastuk toliko da sam mogao udobno da oslonim glavu na zid, knjigu namestio na kolena. Po navici, prvo sam se zadržao na impresumu, čitajući imena koja mi ama baš ništa nisu značila, osim onog priređivačkog: Vojislav Đurić. Kratko i nezainteresovano preleteh pogledom preko sadržaja, jer mi je pažnju sve vreme odvlačilo s margina zelenim nalivperom ispisivano: OVO!/OVO!!!, sa jednim ili tri uzvičnika, što sam odmah uočio i sebi protumačio kao važno i više važno za dotičnog uzvikivača, ili dotičnu uzvikivačicu.

Krenuo sam od početka, kako je nalagala logika, nameran da pročitam samo ta markirana i sa OVO!/OVO!!! istaknuta mesta. Čak sam do te mere ignorisao ostatak teksta da sam preskakao i naslove iako je to bilo pravo umeće, budući da su bili u verzalu, još dodatno boldirani, a i neuobičajeno učestali za jednu naučnu studiju.

Posle prvog pasusa obeleženog s manje važno OVO!, pomislih da bi uzvikivač ovog: OVO! mogla ipak biti žena, više po neznatno iskrivljenom rukopisu i tankoći odraza slovâ usled nežnog pritiska vrha nalivpera na papir. I već se u sledećem pasusu, uobrazivši i blag miris citrusnog parfema Pure Poison, ubedih da je svakako žena i počeh i nehotice da je zamišljam. Pre svega dugu kestenjastu kosu, a kosa mi je inače uvek prvo privlačila pažnju kod lepšeg pola. Potom zamislih i lice, uzano s fino ušiljenim nosem i bradom oštrom i malko isturenom. Uobrazih i grčki profil i odmah ga prstom umočenim u čaj od hibiskusa, zaostalog od sinoć, stadoh iscrtavati po antičkoj vazni koja mi je stajala na noćnom stočiću. Na kraju stas: obline sjajnih ramena, neznatno isturene koske kukova, male grudi sa drhtavim strčećim bradavicama, velikim kao dečji prsti. Sve sam to zamislio toliko živo da osetih kako mi damari u preponama pulsiraju, snažno mi golicajući stenke donjeg stomaka i jedva se uzdržah od nadošlih nagona, usredsređujući pažnju na margine sa zelenim sekantnim ispisima, koliko sam u tim trenucima uopšte bio kadar za bilo kakvo usredsređivanje.

Zanimalo me je šta je to moja zamamna uobrazilja smatrala važnim i manje važnim. Odlučih stoga da se manem proizvoljnosti i koncentrišem prvo na pasuse sa OVO, s tri uzvičnika. A to – prvo – bilo je već u Predgovoru i ticalo se Đurićevih zapažanja …delovi rukopisa na nemačkom upućuju na zaključak da je Veselin Čajkanović spremao studiju za nemačko izdanje… Nisam bio siguran koliko je Nemce mogla zanimati srpska religija, ili srpski folklor i magija, ali smatrao sam da je moja uobrazilja ovaj deo markirala tek kao uvod u nešto mnogo ozbiljnije i važnije, za nju a ne za Čajkanovića, još manje za nas čitaoce.

Odlučno nastavih da prelistavam knjigu do sledećeg OVO!!! …postoji u našem narodu verovanje da ljudi, pogotovo žene, koji su umrli neprirodnom smrću, postaju vampiri… Jedna prozirno bela latica glogovog cveta zakovitla ispred mog nosa i pade na čaršav stopivši se s njegovom belinom. Pomislih na Kazimira Maljeviča. Napolju je iznenada počeo da duva vetar, što sam zapazio po zastorima koji su se širili na sve strane, vijorili iz sobe i kačili se za izlomljeni aluminijum sa simsa.

Nasumice zahvatih nekoliko stranica …glog je najmoćniji apotropojon protiv vampira, veštica i nemani uopšte, ma u kom se obliku oni javljali; srećno drvo čija je veselost snažan utuk protiv zlih demona… Dakle, moju uobrazilju su zanimali vampiri, veštice, sve neke zle demonske sile. Pritisak u preponama je postajao sve jači. Vetar takođe. Dodirnuh nabrekli ud, smesta umočih prst u crvenu tekućinu i iscrtah njegove konture po trbuhu antičke vazne; do ovog jutra njeno oblo telo i uzano grlo bili su čisti, s jedva vidljivim tragovima originalnih gravura, i nisam shvatao zašto sam je skrnavio besmislenim škrabotinama, budući da nisam nikakav crtač, a i da sam bio, vazna je bila vinčanska, dovoljno vredna da ostane pošteđena. A još sam manje verovao da sam to uopšte bio ja.

Moja zamamna uobrazilja sve je opojnije mirisala umesto citrusa na glog. Po sobi su letele bele latice kao paperjasti sneg. Ulovih jednu jezikom, ispljunuh je u šoljicu s čajem i zadovoljno okrenuh poslednju stranu knjige, zadržavši ipak desnu šaku na prethodnom mestu: …najveći naš vrhovni bog, nije niko drugi do najveći i najstariji naš vampir… Ledeni čaj od hibiskusa cureo je po mom stomaku. Gledao sam kako se crvena tečnost razliva po koži kao sveža krv ostavljajući tamne tragove, otiče na beli čaršav i pravi trouglastu mrlju. Jednom rukom sam i dalje pridržavao kraj a drugom sredinu knjige, i sad bi trebalo da me začudi misteriozno prolivanje čaja po trbuhu, ali nije, jer uobrazilja mi stršavom bradavicom na tren dotaknu usnu. Osetih gorak ukus znoja i citrusa i još žešću napetost koja mi se sad širila i grudima, omamljujuće mi udarala u glavu. Rastvorih šakom prethodno mesto, okrenuh list …samoubice, pogotovo žene, postaju vampiri, one se još za života pripremaju za to. Koketiraju znanjem osiono i nadmeno, zalaze u druge svetove, izjednačavaju i život i smrt i umetnost, što je ravno hodu po skliskom užetu, večito pogibeljno ateriranje nad ponorom. Žena je krilato biće s glavom u torbi koje nikada ne propada. A to se u našem narodu smatra odlikom sanjara. Moja uobrazilja je mogla svakako biti jedna od tih: sanjar s glavom u torbi a krilatim telom nadnetim nad mojom posteljom i mojim nadraženim nervima. Ali to su bila samo nagađanja.

Poslednje OVO!!! ništa mi nije govorilo, i mogao sam tek po uvezanim znakovima da naslutim da se ubila, iskrvarila, možda i zbog ljubavi, a svoju smrt nagovestila je zelenim ispisima po marginama Čajkanovićeve studije, ukazujući na ključna mesta koja se niko nije usudio da odgonetne.

I sad povampirena naplaćuje račune. Ali zašto meni?, nisam se ni pitao koliko se pitanje nametalo samo od sebe.

Čajkanović se verovatno ne bi zaustavio na 1924. godini, zato sam sutradan u gradskoj biblioteci potražio i drugi deo studije. I bio sam u pravu. Našao sam onu datovanu od 1925. do 1942. i s pritajenim zadovoljstvom strpah knjigu u torbu i bezmalo da sam otrčao do kuće sa zebnjom iščekujući da moja uobrazilja kosim rukopisom nežno upliviše i u ovom tomu. I opet sam bio u pravu. OVO! s jednim uzvičnikom je bilo kudikamo učestalije, što sam protumačio padom koncentracije. A bio sam ubeđen, i malaksalošću usled sinoćnjeg isticanja njene krvi po mom čaršavu.

Bacih pogled na vinčansku vaznu sa noćnog stočića. Oko njenog trbuha i uzanog vrata razvijali su se crveni crteži života i smrti žene-sfinge.