Uvod

BOSNA POD TURSKOM UPRAVOM

Od 1463. godine, pogubljenjem kralja Stjepana Tomaševića (1461/1463) Turska je zvanično uspostavila svoj suverenitet nad Bosnom. Veći delovi, međutim, i dalje su uspevali da zadrže nezavisnost, pod stalnom pretnjom, što se proteglo sve do kraja XVI veka, kada Turska konačno uspeva da uspostavi dominaciju na celoj državnoj teritoriji.

Nesređeno stanje razjedano je neprestanim unutrašnjim borbama ojačane vlastele, čija nezasitost i bezobzirnost dosežu do te mere da je Bosna, nakon poslednje autoritativne ličnosti Tvrtka I Kotromanjića, rasparčana na mnoštvo malih enklava. Oslabljena bosanska Kraljevina, naročito posle pada srpske Despotovine 1459. godine, nije imala snage za veći otpor. Suprotstavljeni interesi zavađenih podanika, pospešeni mnogobrojnim izdajama, olakšali su sultanu Mehmedu II el Fatihu trijumfalan ulazak u Bosnu, početkom proleća 1463. godine.

Uspostavom nove vlasti nastupila je potpuna reorganizacija društvenih odnosa. Velika migraciona pomeranja, prisutna sve do sredine XVIII veka, stvaraju nove etničke odnose, bitno drugačije od onih zatečenih dolaskom Turaka i proširenjem uticajne sfere islamske ideologije u drugoj polovini XV veka. Osmanska vlast, povodeći se pre svega za svojim interesima, kako ekonomskim, strateškim, tako i političkim, upravljala je i usmeravala pokoreno stanovništvo, menjajući umnogome i etničko-konfesionalnu sliku ove oblasti, samim tim predodređujući, na neki način, i mesta podizanja srpskih bogomolja, ali i obnavljanja već postojećih.

Zapadne delove Bosanske Krajine, naročito u XVI veku kada je migracioni proces bio najsnažniji, preplavljuje novopridošlo srpsko življe, mahom iz Hercegovine, Crne Gore, istočne Bosne i jugozapadne Srbije, čije je tako masovno doseljavanje pospešeno sitnim privilegijama i olakšicama. Zatečeni u novonastalim okolnostima, u pograničnim nahijama, prema potencijalnoj opasnosti, moćnoj isto toliko koliko i sama Osmanska Imperija – Austrougarskoj carevini – zahvaljujući tradicionalnoj borbenosti, Srbi obavljaju vojnu službu, a zauzvrat, na korišćenje dobijaju takozvane „slobodne baštine“. Na tim posedima, u kratkim mirnodopskim intervalima, oni obrađuju zemljište i sa statusom kmetova utvrđuju im se izvesne obaveze u vidu nameta, poreza i davanja u naturi.

Komunikacija sa aktuelnim vlastima odvijala se preko povlaštene vlastele hrišćanskog porekla – aga ili begova. Privilegovan položaj i naglo bogaćenje ovi su plaćali dobrovoljnim prelaskom u islam, te se otuda očuvala i narodna izreka: „Poturči se plahi i lakomi“. Preko njih, indirektnim putem, Turci uspešno kontrolišu podanike, služeći se sve većim pritiscima, što je ostavljalo utisak konstantnog prisustva straha i nelagode, naročito u manjim seoskim mestima koja često postaju žrtve nekontrolisanesamovoljegramzivihpojedinaca.

Tu i tamo, u nekim oblastima, udaljenijim od većih gradskih centara ili glavnih saobraćajnica, gde su Turci navraćali samo u izuzetnim prilikama, ukoliko je mesto bilo usputno, ili nekim drugim važnim povodom, narod je, samoorganizujući se, postavljao kneževe iz svojih redova, želeći da se i na taj način što je moguće više zaštite od odmazda i nasilja.

Organizacija Srpske pravoslavne crkve

Uređenjem minimalnih društvenih odnosa, veoma brzo po doseljavanju Srba na bosansku teritoriju, organizuje se i verski život.

U isto vreme kada su Turci u osvajačkom naletu zauzeli veće delove Bosne, umire patrijarh Arsenije II (1463), posle koga je do tada solidna organizacija Srpske pravoslavne crkve pretrpela izvesne promene. U tom prvom naletu stradale su mnoge hrišćanske bogomolje, što svedoče zapisi vrednih monaha, beleženih na marginama knjiga. Ponekada, važniji momenti ugrebavani su čak i u površinu zida sakralnih objekata. Osnovane su sumnje u verodostojnost sadržaja ovih zapisa, ali oni ipak predstavljaju pravu dragocenost za tumačenje razdoblja iz kog je, uopšte, ostalo oskudnih pisanih tragova. Od tog perioda, srpski patrijarsi se ne pominju, a delovi patrijaršije dolaze pod jurisdikciju onovremeno veoma jake Ohridske arhiepiskopije. Takvo stanje neizvesnosti potrajaće do 1557. godine, kada je Makarije, rođak velikog vezira Mehmeda Sokolovića, uspeo da vrati verski život u normalne tokove obnavljanjem Pećke patrijaršije i uzimanjem već dugo zapostavljene titule – srpski patrijarh.

U periodu od 1463. do 1557. godine, disciplinovana, sa ogromnim teritorijalnim i organizacionim aspiracijama, turska uprava, prvenstveno iz nužde, uspostavila je donekle tolerantan odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Stanje uzajamne trpeljivosti kontrolisano je mnogobrojnim zakonima, donetim kroz nekoliko kanun-nama u prvoj polovini XVI veka kojima, između ostalog, bez posebnih sultanovih ukaza hrišćani nisu mogli podizati nove crkvene objekte, osim ako na tom mestu nisu postojali ostaci starije građevine te namene. Ipak, zahvaljujući sve većoj mogućnosti podmićivanja lokalnih službenika, prvenstveno onih na nižim statusnim položajima ali s dovoljno uticaja u svojoj sredini, ovi zakoni postaju samo slova na papiru.

Odstupanja su bila učestalija naročito od obnove Pećke patrijaršije (1557), kada su graditeljske aktivnosti doživele pravu kulminaciju. Ubrzano se podižu, iz osnova ili na postojećim temeljima, crkve i manastiri i u novonastalim okolnostima organizuje verski život.

Organizacija Srpske pravoslavne crkve podrazumevala je osnivanje novih i oživljavanje već postojećih eparhija, čije je episkope ovaj put postavljao pećki patrijarh uz sultanovu povelju kojom se odobravalo njegovo delovanje i dodatno određivale obaveze prema državi. Uprkos evidentnom prisustvu više kompaktnih etničkih oblasti naseljenih pravoslavnim življem, novoustoličeni patrijarh Makarije odredio je za celu Bosnu samo jednu eparhiju – takozvanu mitropoliju.

U tako solidno uspostavljenoj organizacionoj šemi, crkve i manastiri dolaze pod upravu Dabrobosanske eparhije, iako se sa sigurnošću može reći da su udaljenost i seoski ambijent dozvolili veću autonomiju u upravljanju i donošenju odluka. Privremeno središte Dabrobosanskog mitropolita bio je manastir Rmanj, na krajnjem zapadu, a njegovi naslednici obitavaće u nekoliko okolnih manastira po zapadnoj Bosni.

Kroz ličnost srpskog patrijarha, Osmanlije su pokušavale i dalje da obezbede relativno mirno stanje koje je, već tada, pritešnjeno sve jačim ekonomskim potraživanjima, dovedeno do neizvesnosti. Srpski patrijarh postaje pokrovitelj većine društvenih dešavanja, institucija kojom se kanališu nezadovoljstva i potrebe porobljene raje. Prvi patrijarsi, od Makarija, Antonija, Gerasima, pa do Savatija, birani su iz ugledne kuće porodice Sokolovića, čiji je jedan član – Bajo Sokolović, potonji Mehmed, zahvaljujući velikom uticaju u turskim krugovima, inicirao obnovu Patrijaršije. Da li su mudrost i racionalno sagledavanje situacije, ili pak probuđeni patriotski poriv naterali Mehmed-pašu Sokolovića da usliši i umnogome konkretizuje san većine sunarodnika po veri i krvi ostalo je nerazjašnjeno. Sudeći po zapisima mnogih hroničara toga doba, bilo je verovatno i jednog i drugog, ali ovaj put to sažimanje obostrano je koristilo. „Srpska patrijaršija je postala crkvena organizacija državnog karaktera, obavezna na saradnju, podložna potvrđivanju svojih poglavara sultanskim beratima, uključena u fiskalni sistem, puštena u dejstvo da Srbe okupi, učini još više politički odgovornim i poveže razne sisteme njihovih samouprava.“1

Osećaj prividnog posedovanja slobode, za kratko vreme ublažio je nagomilane tenzije i uspeo, kao retko kad, verski i nacionalno da ujedini srpski narod na celokupnom etničkom području koje je obuhvaćeno obnovljenom Patrijaršijom.

„Sada su, posle mnogo vekova, Srbi u Bosni i staroj Raškoj, i Srbi u Podravlju, u Podunavlju i Potisju, Srbi na Morišu i na Vardaru, na Timoku, Moravi i Drini i u Primorju opet osetili da su spojeni, ali ne samo u državnoj zajednici, koja ih je podjednako tištila, nego i u zajednici, koja je bila njihova rođena, u jednoj organizaciji, koja je radila i brinula se za njih, pružala im duhovne hrane, nade i utehe.“2

Doprinos u ophođenju sa vlastima davala su i manastirska sveštena lica – monasi i druga pomoćna služinčad, čija pismenost neretko nije premašivala pismenost običnog seljaka, što je izazvalo tvrdoglavo i samoinicijativno pristupanje problemima i subjektivno procenjivanje situacije, a shodno tome, donošenje samovoljnih poteza, po pravilu neusaglašenih s nadređenom eparhijom. Verujući u ispravnost svojih postupaka, duboko utkani u folklor podneblja iz koga su ponikli, oni iskonski slede puls sunarodnika, nepogrešivo predviđajući njihove reakcije na većinu zbivanja. Seoski sveštenici postali su ovozemaljski posrednici stotina duša u sponi s božanskim, tumači želja, podstrekači pobuna, a kada je to bilo potrebno, narodni gnev pretakan je u duge molitve unutar zidina hramova.

U velikom čudu strani putopisci beleže i detalje vezane za ponašanje i izgled pravoslavnog sveštenstva. Naročitu pažnju privlačili su upravo monasi u seoskim sredinama, koji se svojim fizičkim izgledom nisu puno razlikovali od okolnog stanovništva. U nagonskoj želji za identifikacijom s narodom, oni su pokušali, kroz niz životnih aktivnosti vezanih za svakodnevicu, da iskažu besprekornu solidarnost u, često, veoma nezavidnom položaju svojih parohijana. Uloga monaha bila je presudna u manjim mestima, a njihove ingerencije prožimale su gotovo sve pore života meštana. Iako u većini slučajeva samouki, uspevali su prirodnim autoritetom da okupe znatiželjnike željne saznanja i interesovanja za ono što su skrivale korice knjiga, razmeštenih po manastirskim bibliotekama i kriptama. Upravo pod takvim, vanrednim okolnostima, stvara se jezgro i začetak osnovnog obrazovanja mnogih generacija koje će svoja oskudna saznanja ljubomorno očuvati i kada se nađu u gradskim školama, s većom mogućnošću izbora. Manastiri, tako, postaju prve škole i rasadnici pismenosti.

S druge strane, ubrzanom konsolidacijom Srbi pokušavaju na taj način konačno oslobađanje od Turaka, ali ovaj put pod sigurnim okriljem Pećke patrijaršije organizovanije se odlučuju na kolektivnu neposlušnost izraženu kroz mnogobrojne zavere, sitne meteže, pobune i razne vidove bojkota.

S vremenom, situacija se zaoštravala, te je pred kraj XVI veka, pojavom velikog vezira i vojskovođe Kodža Sinan-paše, izvršena čistka u vrhu lokalne turske uprave, gde su ljudi, mahom južnoslovenskog porekla, potisnuti snažnim prodorom Arbanasa. Rezultat je bio tragičan. Fanatizam pojedinih moćnika doživeo je kulminaciju sužavanjem i gušenjem prava i sloboda hrišćana. Dovedeni do bezizlaznog položaja, Srbi se sve učestalije odlučuju na bune i ustanke koji će, nažalost, biti u krvi gušeni.

Znajući da snagu i veru srpski narod crpi iz duhovne pravoslavne svetinje – manastira Mileševe – gde su 1237/1238. godine prenesene mošti Svetog Save, Sinan-paša, nekim čudom verujući da će na taj način baciti na kolena „nevernike“ i zatrti kult „Nemanjića svete loze“, naređuje da se mošti prenesu u Beograd i spale na Vračaru, a manastir Mileševa opustoši. Bilo je to kobne 1594. godine, devetoga dana meseca maja.

„Sinan-paša nije samo po pravoslavnim Srbima udario: njegova lomača trebalo je da spali povezanost muslimana sa svojom starom verom i da, svojim plamenom, rasvetli islam lažnim sjajem verske mržnje i netrpeljivosti.“3

Takav čin bio je upravo kontraproduktivan i samo je podstakao ionako ozlojeđeni narod na još veće pobune i iskaljavanje nezadovoljstava.

„Iza toga učestaše četovanja, uskakanja, pogranični sukobi; ono teško doba, kad je s krvlju ručak, a s krvlju večera… Javna bezbednost postade nikakva. Svet se pomalo ostrvi na krv i u izvesnim neplodnim krajevima četovanje postade i jedan elemenat narodne privrede.“4

Mržnja na Turke porobljenog bosanskog življa nije splašnjavala ni u narednim stolećima, iako u XVIII veku Bosna i Hercegovina postaju periferne oblasti Turskog carstva. Situacija se neće bitno izmeniti ni posle Berlinskog kongresa, 1878. godine, kada ovi krajevi dolaze pod vlast novog osvajača – Austro-Ugarsku.


1 Samardžić, R. (1975): Mehmed Sokolović (113–114). Beograd.

2 Stanojević, S. (1926): Istorija srpskog naroda, str. 208. Beograd.

3 Samardžić, R. (1975): Mehmed Sokolović (110–111). Beograd.

4 Ćorović, V. (1925): Bosna i Hercegovina (67–68). Beograd.