Uspon do pada klavira

Intervju: Art-Anima, razgovor vodio Dragoljub Igrošanac.

Šta vas je inspirisalo da napišete roman čiji je glavni lik istoričar religije i mitologije Veselin Čajkanović?

Zaborav, rekla bih prvo. Pamćenje koje je potrebno povremeno podstaknuti i osvežiti kako bi se predupredilo zaboravljanje. I radoznalost kao pokretač. Poražavajuće je koliko smo kroz istoriju nepravednim kalkulisanjima i lošim procenama i prilagođavanjima skrajnuli ulogu mnogih naših umetnika zarad trenutnih okolnosti: političkih, politikantskih, interesnih ili nekih drugih, još potpomognuti slabošću pa i poltronstvom. Plejada zaboravljenih umova stvara sve veću kolonu i čeka na svoju – i kulturnu, i profesionalnu ali i ljudsku rehabilitaciju i vraćanje u nekada zaslugama osvojen, pa nepravdom izgubljen prostor, ponekad grubo i preotet.

Jedan od njih je i Veselin Čajkanović.

U vašim delima prisutna je kritika na položaj kulturnih radnika i umetnika u zvaničnim krugovima srpske kulture. Mnoga od imena koja se javljaju u vašim romanima pripadala su ličnostima koje su doprinele istorijskom i kulturnom napretku zemlje, a zatim bivale gurnute u zaborav. U Padu klavira neke od tih ličnosti povampirujete. Zašto ih ponovo vraćate na ovaj svet i baš u obliku vampira?

Nikada zapravo i nisu otišli, tu su sa svojim neuništivim delima, blesnu pojavno o nekim godišnjicama pa odmah potom iščeznu do kakve druge prigodne prilike. Zar nisu pravi vampiri i da ih ne povampirujem u svojoj literaturi?

Zanimljiva je podela uloga među istorijskim ličnostima. Važno mesto u romanu zauzimaju četiri „bridžašice”. Kažite nam nešto o njihovoj ulozi i problemu s kojim se suočavaju?

Za zaplet u romanu bili su mi potrebni dodatni likovi, a budući da je senjačka priča, još ona koja se raščaurava oko Veselina Čajkanovića, uzela sam četiri njegove savremenice, različitih zanimanja ali iz kulturnog kruga: glumicu Žanku Stokić, spisateljicu Isidoru Sekulić, slikarku Zoru Petrović i ženu vajara Tome Rosandića. (Ovo poslednje zanimanje nije greška, jer Mara Rosandić je svoju slikarsku profesiju podredila profesiji supruge, a time postala Rosandićeva uspravna kičma.)

U međuratnom periodu Senjak naseljavaju umetnici, naročito slikari, vajari, arhitekti, ali i pisci i pesnici, i zakratko na „čarobnom brdu” stvorena je prava mala umetnička kolonija. A stanujem na Senjaku i nije mi bilo teško da pronađem, pažljivo odaberem, potom i razradim likove u Padu klavira. Njih četiri su mi po različitosti karaktera a istovremeno podjednako jakih senzibiliteta dobrodošle za bridž-seanse jer bridž se igra u četiri mozga, što je samo predigra za ključnu misiju koja im je namenjena: ubijanje topčiderskog enpira. Da ne zbuni poslednja reč: enpir, s obzirom na to da je moja kovanica, dakle, govorim o vampiru koji se ne obnavlja krvlju već energijom, u ovom slučaju preuzimanom mahom od umetnika.

Poznato je da ste za pisanje romana Moja poslednja glavobolja izvršili podroban istraživački rad o životu i delu Isidore Sekulić, kako bi na što verodostojniji način prikazali njen privatni život, o kome se malo zna ili ne zna u dovoljnoj meri. Da li su sličan tretman prošli i istorijski likovi s kojima će se susresti čitaoci Pada klavira ?

To što je u Mojoj poslednjoj glavobolji delovalo kao uplivisanje u privatnost i intimu naše književnice, bio je pokušaj da umetničkim sredstvima desakralizujem njenu ikonološku ulogu u srpskoj književnosti i da zagrebem čak i ogulim debeo sloj zaštitnog laka i Isidoru predstavim pre svega kao ženu, iako snažnu ipak i ranjivu, sa svim vrlinama i manama, time pokušam da je približim i čitaocima i poštovaocima njene literature, naročito mlađim generacijama koji je u školama izučavaju prilično sterilno, kroz jedno ili dva dela, i za njih osim fraze „ikona srpske književnosti” malo šta postoji.

Nešto slično je i sa Veselinom Čajkanovićem, s tim da sam morala grubo da podbodem Animusa a prigušim Animu u sebi, kako bih ušla u psihu muškarca i radila ono što bi on, mislila na njegov način, ili govorila u njegovo ime, ali ga i dovela u relaciju s četiri bridžašice i čuvenom helenistkinjom Anicom Savić Rebac, enpiricom zbog koje i započinje topčiderska hajka. To je, naravno, uvek rizik kad su autentične ličnosti posredi, i ovaj roman je za mene bio još jedan hod po skliskom kanapu zategnutom nad ambisom.

Verujete li u moć rituala i da li ste imali neki poseban tokom pisanja knjige o Čajkanoviću? (mislim na obilazak mesta na kome se nalazila Čajkanovićeva kuća)

I te kako verujem, i te kako sam ih imala. Pisanje je klupko magičnih rituala, koje se, ako je sreće, nikad ne odmota do kraja. Sreće za pisca koji volšebnom veštinom dopušta čitaocu da razmotava uže od čvorova životnih sekvenci naizgled unedogled, ili koliko je sposoban pa i voljan, ali do kraja nikad ne dolazi, čak se poslednji čvor ni ne nazire. I te pozadinske rabote, neretko nalik pravim malim pa i velikim ritualima, nosioci su besmrtnosti književnog dela, samim tim i njihovih tvoraca.

Pratila sam sudbinu kuće Čajkanovića od momenta kada je prodata, gledala sam kako se raskrčuje plac od biljaka koje je on lično sadio pa puštao ih da rastu, sve dok ne zakorove, prisustvovala sam rušenju njegove kuće 15. marta 2012, padu klavira, uzetog kao svojevrsna metafora koja spaja prošlost i sadašnjost u preseku – lepog, i pretvaranju mesta s pamćenjem u gradilište po kom se vrzmaju radnici nesvesni upamćenog. Mesecima sam pratila gradnju nove zgrade – dvojne vile u Puškinovoj 22. Istovremeno sam u romanu inatno gradila skulpturu od delova razbijenog klavira na raskršću ulica Vase Pelagića i Puškinove. I taj preobražaj je zapravo čarolija, iz jednog sveta i života nastajao je pred mojim očima i mojim razdraženim nervima novi, drugačiji nadsvet, pandan (n)ovom vremenu, što i jeste magija. Bezmalo svaku noć, dolazila sam na gradilište, čekala onih nekoliko praznih i gluvih trenutaka oko ponoći kad sve obuzima smiraj i deluje kao da se kapija neba i zemlje načas otvori za noćne sablazni, a tad su i naša čula ne samo izoštrenija nego i podložna opuštenijem primanju. Posle sledi i ono neminovno davanje, zahvaljujući kom je i nastala ova knjiga.

U vašim dosadašnjim delima neretko ste primenjivali elemente fantastike. Ipak, vaš najnoviji roman znatno je bliži žanrovskom obrascu nego neki raniji u kojima su elementi začudnog bili prisutni.

Da, uvek sam koketirala sa fantastikom, približavala joj se tek da joj osetim dah, ali bih se izmicala na vreme ne dopuštajući joj da me opsedne i preuzme – ukanališe, nastojeći da ostanem iznad isključivih žanrova i odrednica. Ruku na srce, život je fantastika, predložak za moju literaturu postaju fragmenti otrgnuti iz različitih epoha i spojeni u fantazmagoričnu sliku. Samo je potrebno zanatske veštine, naravno i upupoljčene i rascvetale mašte da se slože i ukomponuju događanja za koja se ispostavi da su tek modifikovana datim okolnostima, ali se kao ista pretaču iz vremena u vreme kao iz obruča u obruč.

U svetlu činjenice da se književna kritika još uvek nerado bavi proučavanjem žanrovskih ostvarenja, da li smatrate da ovim potezom rizikujete da vaše delo bude manje primećeno ili manje vrednovano?

Unutarnji impuls koji bira likove, vremena, situacije i događaje je ono što osluškujem i primam. Knjigu gradim u hodu, sami događaji koji deluju kao slučajnosti privlače i povlače jedan drugi, i samoispisuju se. Tako i naše vreme ramenima podgurkuje neko davno prošlo, nadopunjuju se, i slažu već pomenute čvorove životnih sekvenci u sliku. Zato je svaki moj roman slika oslikana bojenim i zvučnim rečima. Spoljne manifestacije su stvar trenutka koji je mahom ograničen datim okolnostima. Otuda i onaj Zaborav koji sam pomenula u odgovoru na prvo pitanje. A rizik? Bez njega definitivno ne bi bilo književnosti. Ne bojim ga se.

Nastajanje romana Pad klavira se podudara sa nastajanjem priče „Topčiderski rubin”, koja je čitaocima predstavljena u Paladinovoj antologiji priča o vampirima. Možete li nam razjasniti kako su ta dva dela nastajala, budući da dele dosta toga zajedničkog?

Ona dele isto mesto, ista vremena, iste ljude koji se poenpireni kreću preko tih vremena, preleću mesta ili lebde nad njima ne želeći više da u njih uđu. Ona su u konačnom – jedno. Priča u romanu ili roman u priči. „Topčiderski rubin” mi je crvenim sjajem rasvetlio neke tamne tačke koje sam imala kao nejasnoće u romanu. On mi je umnogome pomogao da pravilnim sledom sagledam čvorna mesta i uvežem Pad klavira.

Da li je „Topčiderski rubin” bio na neki način beg od romana, kao što su svojevremeno priče iz zbirke Dijalog o kamenu bile predah od romana Protovir ?

Priče su predigra za duže i koncentrisanije razigravanje, što roman obično po svojoj konstrukciji pa i formi dopušta, ali i zahteva. Ponekad su i postigra, a nekad i međuigra. Priča je izazov kom ne odolevam, nešto kao mozgovna dorada ili pojašnjenje segmenata osećanja koji zaslužuju da ostanu zasebna celina jer nose dovoljno jaku poruku čitaocu, ili pak idejno zatvaraju krug. Ali nikako nisu beg. U ovom slučaju možda pre međuspratno odmorište, penjanje do vrha – Pada klavira.

Kao istoričar umetnosti, u svim svojim romanopisnim delima ostajete verni svom pozivu. U svakom od tih romana oživljavate ličnosti i periode važne za srpsku i svetsku kulturnu baštinu. Hoće li se ta tradicija nastaviti i u narednom romanu?

Ne znam da li smem da kažem: srećom, hoće! U stvari, smem, ali ne znam da li je pristojno posle desetak knjiga u kojima sam obrađivala uglavnom teme iz domaće i svetske istorije umetnosti, uvirivala u sudbine i umetnika i njihovih najznačajnijih dela, udahnjujući im životnu energiju, kao što je bio slučaj sa čuvenim slikom „Oluja” majstora visoke renesanse Đorđonea del Kastelfranka u mom prethodnom romanu Đorđoneova kletva.

Prikupljam građu za sledeći roman. Ne bih puno da otkrivam, ne zato što sam od onih pisaca koji taje proces svoga istraživačkog rada, nego puštam događajima da me odvedu do suštine, pa i ljudima, akterima tih događanja, da me iskustvima i pamćenjem upute ka onome što je neminovno da uradim. Za sada znam da će to biti vreme začetka srpskog impresionizma, veoma okasnelog kod nas jer se dugo borio protiv okoštalog akademizma, dodatno opterećen tradicijskim utezima. Dakle, još uvek nejasno, ali svakako ostajem temom i senzibilitetom u umetnosti.