Udarac po udarac – Eksperiment

Moskva
25. avgust 1913.

„Raspalio bih vas ponovo, duše mi, po toj stišnjenoj njušci… Uh! s kak­vim šmekom, samo da mi bes­kraj­no ne prija metalni ukus krvi… a i umo­ran sam. Ko je ono rekao da je krv slatka ili pa­te­ti­č­ni­je – demonično slatkasta? Koji nadobud­ni lite­ra­ta?“

„Hlebnikov!“

„Samo za Hlebnikova i znate, to vam je jedina raspoloživa literatura za života; teglite tu knji­žicu po džepu kao sumanut. Podozrevaju da vam ka­žu, ali, evo, ja ću: ruglo ste ostalim hu­dož­ni­cima.“

Vladimir Tatljin se, odslušavši prekore, iz­nerviran u mo­men­tu zateturao, os­lonio o desno ko­leno i svom sna­gom, stisnutom pesnicom, ras­pa­lio Maljeviča po­sred lica. Krv nanovo šiknu iz ra­sečene arkade; ovaj put nekoliko kapi isprskalo je i Tatljinovo čelo, vrh nosa i nausnice. I kao da ga je osvestilo, poskoči u mestu olako kao kakav ma­hni­ti dečarac i pomirljivo ispruži ruku ka Ma­lje­viču.

„Nu, da­vaj­te, ipak je bio Viktor Vladimi­ro­vič Hlebnikov“, ponovi suvo uz usiljen osmeh što mu je smesta iskrivio lice u ciničnu gri­masu.

Jedva uspevajući da održi ravnotežu, pijano se teturajući, Maljevič zamahnu des­nim stopalom, koje se uz tup tresak zabi pravac u Tat­ljinov stomak. Ovaj, nimalo iznenađen, pod pri­tis­kom vazduha, ispljunu tračak sukrvice na ob­li­žnji sto, i prostre se ničice po patosu.

Obojica su ležala u lokvi, već izmešanih kr­vi.

„Hlebnikov je lav koji se glavom i grivom ina­ti ruševnom ruskom društvenom poretku. I, za­mislite, drznuo se poganac na ruski umetnički eks­periment. Ne ni sâm, već ruku pod ruku s Ma­ja­kovskim“, izgovorio je Tatljin s teškom mukom, bo­reći se sa sve obilnijim navirom pljuvačke i suk­r­vi­ce. Krajičkom razdrljene rubaške otra bradu i mr­šavi podbradak, oliza usne nekako naročito ha­lap­ljivo, prisetivši se malopređašnjih reči svog sa­pa­tnika o demonično slatkastom ukusu krvi. „Pih!“, nezadovoljan, otpljunu kiselo pravac u Ma­lje­vičevo desno oko, pa nastavi pribranije: „Nas dvo­jica smo razmontirali naučenu predstavu sveg što je od Boga. A pošto umetnost nipošto ne sme da odražava, još manje podražava – jer čovek, pa ni Pes­nik nije Bog – ne sme da fantazira, kukumavči ma­štarijama, a tek ne bi smela sebi priuštiti ro­lu tumačice, e onda nam ne preostaje niš, dragi ko­lega, doli da raskonstruisano iznova konstru­i­še­mo – mic po mic, mac po mac, ničim doli sirovim čulima. I time zapravo pomažemo Bogu. Vi suprematizmom, ja konstruktiviz­mom…“

„Mislite – primitivizmom?“, prekinuo ga je Ma­ljevič odsutno, kao po navici odšutnuvši nje­gove trostrukim upetljajem prekrštene noge. Tat­ljin mu uzvrati, munuvši ga snažno laktom u reb­ra. „Otrgnimo se od svoje spekulativne delatnosti i nađimo puteve do istinskog, živog i svrsis­hod­nog rada“, izgledalo je kao da citira naizust s uva­ža­va­njem reči kojeg god savremenika, nesrećan što ih sam nije smislio, videlo se to po zlobivom osmejku koji mu je lakrdijaški lepršao licem.

„Bar za vas, dragi kolega, potčinjavanje i naj­ne­podatnijeg flu­idnom ritmu, i rvenje s monu­men­talnošću rad sav­ladavanja njenog značenja kroz moć, nije niti može biti strano. Pesničite se s novom umetnošću. Tro­dimenzionalnost je mrtva! Pers­pek­tiva vraćena na plošnu ravan dečjeg viđenja! Ži­veo brutalni naturalizam! Revolucionarne ide­je rađaju se kao i Sunce na Istoku!, grlatate, i to još krs­tite kao primiti­viza­m? Zdravorazumsko kal­ku­li­sa­nje?“, upitao je Tatljin s prizvukom dosadne tuge u glasu.

„Zdrav razum je prvo nadahnuće o običnim stva­rima, srednje stanje između gluposti i mud­ro­sti. A meni treba ono, nešto pred-: predstanje, pred­ste­pe­nik, predvorje, predulazak, predznanje, predmozak… Savr­še­no znanje i puno uživanje u lepoti od istog su roditelja“, reče Maljevič i nervozno otpuhnu u stranu nepostojeći dim neupa­ljene cigarete koju je uporno stiskao među prstima. Otkad je u fazi od­vi­kavanja od pušenja, postao je nesnošljiv i sebi i drugima, znao je ali se na to nije obazirao.

„Hlebnikov polurečima i rečcama na -ov, ili na -ev, divljim sricajima koje otrže iz neza­mi­slivih dubina, još prevarom, sve uzmičući navici, čovekove instinkte oslobađa utega razuma. Još! Pazite i ovo! Uhu! Ne haje poganac za prošlost, ba­hato ignoriše sadašnjost, a za budućnost ne cvi­ka. Konstruišemo novi svet Istoka, novim rečima i novim postupcima, dragi kolega.“

„Do vraga s Hlebnikovim, i Majakovskim, i Pe­redvižnjikima, dovraga i s revolucijama, do­vra­ga s prirodom, umovanjem i tradicijom, Ma­ri­ne­tijem i njegovim suludim Manifestom, Mihailom Fjodo­ro­vi­čem Larionovim i Gončarovom, Karo pubom i Pla­vim jahačem… ma sve bih da ih vratim u maj­či­nu na preispitivanja“, završio je Maljevič otu­ž­nim glasom nevoljnika, nespremnog na kompro­mise, ne­moćan pred stvarnošću koja ih je obojicu, očigledno, glodala do koske. Ćuškom, tek reda ra­di, plje­snu po Tatljinovom potiljku, od čega se ovaj presamiti kao proštac, i orlovskim nosom zapara daščani patos.

„Drugi put mi bar migom nagovestite kad me kanite tresnuti jer – levo rame me opasno svrbi“, dobacio mu je Tatljin podrugljivo, ušmrkujući krv iz rascopanih nosnica.

Uz životinjski urlik, ko zna čime obodren, pre­ostatkom snage i volje, Maljevič iznenada zvek­nu o nogare obližnjeg stola praznu flašu od vodke i srčom, što mu je pogibeljno strčala iz stisnute le­vice, nasrnu na nesrećnog Vladimira Tatljina. Krv šiknu po musavim stolnjacima, trošnom in­ven­taru i bednim zidovima, i kao da unese svetlost u polumrak krčme „Karo Pub“.

l
Moskva
26. avgust 1913.

„Nu, dakle, ime vam je Kazimir Maljevič, rus­­ko­-poljskog ste porekla. Došli ste u Moskvu u vreme januarske revolucije, 1905; bilo vam je tada dvadeset i sedam godina i odmah ste se politički aktivirali; osumnjičeni ste, kako ovde stoji, za rasturanje ilegalne literature s nekolicinom tre­će­razrednih umet­ni­ka. Radili ste u Rer­bur­govom ateljeu, koji je slovio za najavangardnije mes­to u Moskvi, sve do 1910, kao slikar – sup… sup­re­ma­tis­ta… Ako sam dobro pro­či­tao? Dalje, teo­re­ti­čar ste, ese­jista, pozorišni sce­no­graf, ino­vator… nabra­ja­nju, izgle­da, nikad kra­­ja… Da li sam nešto ipak propustio da po­me­nem?“

„Ne.“

„A da li biste meni, lično, pojasnili – šta je to suprematizam?“

„Bunt protiv zapadnjačke vulgarizacije i pro­stituizacije istočnjačkih dekorativno-primi­tiv­nih oblika, koje ti snobovi s nipodašta­va­njem zo­vu – šarama, iako, reč je o čistoj umetnosti. Prva na Zemljinom šaru sis­te­matska škola apstraktnog sli­karstva, stari mo­der­ni­zam, eks­periment koji po­­­bija sve poznate dosa­da­šnje za­kone ekspe­ri­men­ti­sanja… pa, tako, pobija sa­mog sebe…“

„Nu, harašo. Davajte, da nastavimo. Dakle, uh­va­ćeni ste na uglu ulica Rabuzinove i Karičnevije u krčmi „Karo Pub“, u tuči sa izvesnim Vla­di­mi­rom Tatljinom. Dotični je po zva­nju: slikar. Grom­če! Nu, vaš kolega! To donekle po­ja­šnjava tok i is­hod slučaja… Da vidimo, ops! nasrnuli ste, po ka­zi­­vanju svedokâ, na pomenutog kolegu srčom raz­bi­jene fla­še od vod­ke, pretpostavljam, prethodno is­pi­jene do posled­nje kapi. Je li tako bilo?“

„Da.“

„Izvesni V.T. se branio goloruk, te ste od njega primili dva snažna udarca pesnicom po gla­vi: razbijena arkada, smrskan nos i posekotina na gornjoj usni su re­zul­tat! Po kazivanju svedokâ, do­tič­ni se samo branio, što izričito naglašavam, nu, s obzirom na njegovu konstituciju, to i poja­š­nja­va stvar. Je li tako bilo?“

„Ne.“

„Poričete da je konstitucijom slabiji od vas, ili šta?“

„Da.“

„Da – šta?“

„Konstitucijom je slabiji od mene, ali mi je po svemu ravan.“

„Agatone, uvedite oštećenog Vladimira Tat­ljina.“

U mračni sobičak islednika V.M.-a uguran je su­vonjavi, mušičavi muškarac ptičjeg lika, u ot­r­canim ok­ra­ća­lim pantalonama kaki boje iz čijeg stražnjeg džepa je provirivala urolana knjižica žuć­kastosivih ko­ri­ca. Glavu je ne­marno oslonio o desno rame, levo mu je nekako ne­hajno visilo, opu­šte­no kao da mu i nije pri­pa­da­lo. Kratko je pog­le­dao u prisutnog Ma­ljeviča i sme­sta oborio pogled u bose tabane.

Maljevič se instinktivno pridiže, ali telo mu je bilo teže od želje. Pade kao pokošen pred Tat­ljinove noge.

Beograd, jun 2009.