Tragač

„Zašto se smejete?“

„Zar se mi poznajemo?“

„Molim vas, zašto se smejete?“

„Znam li vas, gospodine?“

„Vi ste prvi čovek viđen za ove 374 go­di­ne kako se sme­je.“

„Znana mi je mana da ponekada zabo­rav­ljam li­ca, ali vaše bih jamačno zapamtio. Ne pozna­je­mo se.“

„Bavite se tričarijama, zar je važno; sme­je­te se – to je važno, niste ni svesni ko­liko je to vraški važ­no.“

„Rekoste 374 godine?“

„Da, upravo u jedan čas po ponoći navr­ši­će se 374. go­di­na.“

„Vi imate 374 godine?“

„Sada bih se i ja mogao baviti tričari­ja­ma, oko­ris­titi se vašim malopređašnjim pi­ta­njem – zar se mi poznajemo?“

„Oh! izvinite; svakako ste u pravu, ali za­is­ta se vašeg lika ne mogu setiti; hm, veoma neo­bič­no lice, ne­u­običajeno asi­metri­č­no, ipak lepo; za­is­ta zadivljujuće, fantasti­č­no! Dak­le, zašto ste po­mislili da sam se baš ja smejao?“

„Zar niste?“

„Jesam, ali kako ste prepoznali smeh?“

„Sjajno! pa vi uočavate razliku između Sme­ha i Ne-sme­ha, izvanredno primate pode­lu. Ne­poznati gospo­di­ne, lju­di se dele na one koji se smeju i one koji se ne sme­ju. Obrnite si­tu­a­ci­ju, uzmite da je reč o podeli sme­ha. Ali, rekao bih da je po­de­la troj­na: deca, ju­ro­di­vi i bes­mrt­nici se vazda smeju – no, vaš smeh nije nji­hov smeh – nazovite ga: Sve-smeh; jer u jurodi­vo­ga sve može da bude povod za sme­h, čak i trage­di­ja, ruž­noća, zlo­delo, glu­post ili samo nji­hov privid – u njih je Sve-smeh; očo­večenje ne­minovno odvodi Ne-smehu; biva ret­ka drago­ce­nost – Smeh, stoga je i po­de­la ne­rav­no­pra­v­na, no takvo što nije presudno u održanju nu­ž­ne rav­no­te­že. Nasta­v­ljate da pro­pitkujete: či­je? koje? kakve? Rav­no­te­že u me­đu­od­nosima iz ko­jih i pro­iz­la­zi jedan od ob­li­ka smeha. Eto, posvetio sam ceo svoj ži­vot u potrazi za Sme­ja­čem. Ali, vi su­m­nja­te – sada dok stojim gleda­ju­ći vas – da se kajem; no is­tinu vam go­vo­rim: s­a­vr­šeno sam ko­risno ut­ro­šio vreme. Kop­ka me je­dino pro­htev ra­do­zna­los­ti, zato se os­vr­ćem na pr­vo pi­tanje – Zaš­to se sme­jete? ili Zaš­to se ne sme­jete Ne-sme­hom?“

„Ne varam li se, pokušavate da zapode­ne­te te­mu o ob­li­cima?“

„O uzroku koji proizvodi oblik.“

„A kako vam se čini moj smeh?“

„Uplašen, čak izvinjavajući, pri tom na­i­van, zbu­njen. Dak­le, zaš­to se smejete?“

„Kada dete u neznanju sedne na udicu, nje­go­va pov­re­da izaziva paniku i strah, kada se čo­veku udi­ca zakači o zad­njicu, to postaje pre­d­me­t opš­teg smeha. A? Smatrate li da je uz­rok, na kom insis­ti­rate, bespredmetan? Sve­do­ci smo iz­liva mo­ral­ne nakaznosti Sme­ja­ča.“

Akhenatonove kćeri

Akhenatonove kćeri (zidna slika), Tell-el-Amarna; oko 1365. godine pre nove ere. Ashmoleov muzej, Oksford

„Stajao sam danima pred slikom Akhena­to­no­ve kće­ri. Zas­mejala me veličina ljudske glu­posti, sla­bosti, ne­moći, što se sa­ves­no pre­ta­če iz vre­me­na u vreme. Sme­jem se manj­ka­vim fra­zama o tra­di­cio­nalnoj ukočenosti egi­patske umetnosti, uš­tog­lje­nosti fa­ra­on­skog dosto­jan­stva, blaziranosti. Ni­je li ne­u­si­ljena ljup­kost onih da­ma čista pro­tiv­re­č­nost, takva pro­tiv­reč­nost opet os­no­va ko­mič­nog, otuda i smeha o kom vi, ne­po­znanče, nep­re­s­tano pri­po­ve­date. Avaj! Napokon sam se pri­se­tio ot­ku­da vas poz­najem!“

„U pravu ste, ali govorite o obliku sme­ha ko­ji smo, slo­žićete se, zajednički ozna­či­li kao Ne-smeh. Do­duše, u spoljaš­njem viđenju ra­z­li­ke su ne­poz­navaocu teško uoč­ljive. Meni je bilo pot­rebno 1626 go­di­na da os­vo­jim zva­nje Tragač.“

„Odlično! Shvatate li, konačno, bes­mis­le­nost tak­ve spo­z­naje?“