Tamo neka zanimanja

Besjeda, Banjaluka, 2010.

Knjiga dvadeset i dve priče o fiktivnim zanimanjima, odnosno paradoksima jedenja vremena: Bibliotekarka, Liftboj, Književnik Pijavica, Čekalac iz udvojene čekaonice, Jakov Beobanka, Promatrač zvezdanog svoda, Sakupljač telesnih hendikepa, Hermafrodit u crvenoj majici, Jedan neverovatan slučaj, Slučaj jednog lipicanera, Marseljski tarot, Mrlja, Kleplovana čipka s Peskare, Jabuka za Agniju, Pad, Spaski bi ipak da bude spasen, Mislilac u službi, Piroman, Zato što je gospođica G. zavidela šalterskoj službenici, Udarac po udarac – eksperiment, Majstor beležničar, Prosejani fantom.

Zbirka priča o fiktivnim, nametnutm ili samonametnutim zanimanjima. Zanimanjima koja ponekad preuzimaju i rukovode našim sudbinama. Zanimanjima preuzetim, zanimanjima uzetim ili otetim od vremena, pozajmljenim zanimanjima, zanimanjima izrođenim okolnostima, slučajevima, slabostima i prkosom. Zanimanjima koja zaposedaju naše karaktere i postaju – MI.


zar je moguće da rusi i ostali strai vi­še vo­le af­rič­ku umetnost? sto dva­na­est di­nara i pet pa­ra čis­te pri­š­tede. da­kle, to bi zna­či­lo da na­red­nih sedam da­na mo­gu ne­o­metano da doru­čku­jem, ka­da bo­lje ra­z­mi­s­lim, pored sla­ne kifle mo­gao bih da pri­do­dam i jogurt. bla­gaj­nik mu­ze­ja af­rič­ke ume­t­nosti sedi nepomičan iza ne­bes­ko­pla­vog pa­ra­vana. mili bože, pa on je cr­nac! ni­sam sa­s­vim si­guran… u stvari… mis­lim… mo­ž­da sam i si­gu­ran – crnac je! jes­te ipak. on se­di, ne­po­mičan, u pot­pu­nom mra­ku! mrak na mra­ku. „šes­na­est di­na­ra“, če­kam, os­lu­š­ku­jem na kom će je­zi­ku da me os­lo­vi: „go­spo­di­ne, vaša pe­to­par­ka!“, ali on ću­tke pru­ža pe­to­par­ku; ćutke je uzi­mam s nje­go­vih svet­lo­čo­ko­lad­nih dlano­va. pred oči­ma mi vra­go­lasto tre­pe­ri sli­ka de­r­le­ta; gr­čevito se upinje da ob­li­že slat­ku to­p­lje­vi­nu. cu­ri niz šake u ru­ka­vi­će, iz­li­va se kroz po­de­ro­tine na lak­tovima, na­t­rag na nad­la­nice. „ličiš na crnče! ako na­s­taviš ta­ko ha­lap­lji­vo da žde­reš iz du­pe­ta će da ti izraste čo­koladno dr­vo kao đa­vo­lji rep, a zube će ti iz­jesti dži­nov­ske čo­ko­la­d­ne bu­be“, re­kao je mu­d­rac, u stva­ri, g. di­mitrije ta­na­si­je­vić, čika di­me. zvali su ga mud­rac, va­lj­da jer je retko go­vo­rio, tako ču­jem. me­ne je is­kreno pre­s­tra­v­lji­va­la nje­go­va ne­o­bična po­jav­a, i da­nas sam sas­vim si­gu­ran da je ča­rob­nja­š­tvo po­či­valo u nje­go­voj ne­o­bič­noj po­javi. go­vorio je re­t­ko jer, is­pos­ta­vilo se, i nije imao šta da ka­že. mu­d­ra­cem su ga pro­zvali oni, na ne­ki na­čin sli­č­ni njemu: go­vo­ri­li su mno­go, ne re­kav­ši ama baš ništa – ni glu­pog, ni pa­met­nog! uos­ta­lom, ta­k­vi br­bljivci obi­čno muča­lji­vce ola­ko os­lov­lja­va­ju mud­ra­ci­ma, kako bi se na vre­me klo­ni­li sop­s­tvene nemoći. prao sam zu­be dok mi ni­su utrnule vi­l­i­ce, iz de­s­ni se ce­dio krvni is­plju­vak. strah od dži­nov­s­kih čo­ko­ladnih bu­ba što ro­vare i žde­ru zube i čo­ko­lad­nih đa­vo­ljih re­po­va što vi­re iz ma­lih du­pe­ta bila je moja op­se­si­ja narednih me­se­ci (mo­žda i go­di­na), sas­vim do­vo­lj­no da za­u­vek omr­znem čo­ko­la­du. znao sam! mili bo­že, evo sad ću da se ra­s­pla­čem kao odoj­če nad nje­go­vim zagasitočo­ko­ladnim nad­la­ni­ca­ma. mi­go­lji bakarni nov­čić me­đu mo­jim gla­t­kim pal­cem i ka­ži­pr­s­tom. pri­me­ću­jem da su mu iz­bo­ra­ni prs­ti spo­jeni pač­jom ko­ži­com i to sa­znanje me ne­oče­ki­vano smi­ru­je. ose­ćam ka­ko mi ne­sa­vr­še­nost bakra povređu­je ja­go­di­ce. mo­je pre­fi­nje­no ug­la­ča­ne ja­go­di­ce do sada su dr­žale samo grafitnu olo­v­ku; cak­le se kao pe­če­na oplata oko gra­fi­t­no­g sr­ca. ono – svi­le­ni!, po ho­d­ni­ci­ma i klo­ze­ti­ma, ša­pa­ti­ma, su­s­ti­že mo­je is­tan­ča­ne uš­ne ško­lj­ke, to je alu­zi­ja na mo­je ru­ke. no, ne ma­ri. a kako bi bi­lo da mu ipak os­tavim pe­to­par­ku? pa on se tre­se! vo­nja po čo­ko­la­dnoj top­lje­vi­ni. ova­kav pre­di­van pro­le­ć­ni dan ose­ća kao le­de­ni okov, ušu­š­kan te­š­kim ne­be­s­ko­pla­vim na­bo­ri­ma. ka­ko mu se samo naježu­ri­la pač­ja ko­ži­ca, dr­h­tu­re mu čak i zbo­ra­ni prs­ti. pro­k­le­to sa­ža­lje­nje! uvek u po­g­reš­no vre­me. kra­tko nam se ja­go­di­ce do­ta­ko­še. vre­le su kao vreli pustinj­ski pe­sak…