Svako od nas je jedan klavir

Intervju: Politika, nedelja, 15. decembar

Veselin Čajkanović

Akademik Veselin Čajkanović (1881–1946), profesor Beogradskog univerziteta, koji je u Lajpcigu i Minhenu studirao klasičnu vizantijsku i orijentalnu filologiju, prevodilac s klasičnih jezika – glavni je junak romana Laure Barne „Pad klavira“, koji je objavio Zavod za udžbenike iz Beograda. Laura Barna (1964), kaže Petar V. Arbutina u pogovoru, oživela je Čajkanovića u svetu duhova, u slojevitoj stvarnosti dubokih misli i slika njegove duše, u inspirativnoj empatijskoj vezi s porodicom, ali i s magičnom Anicom Savić Rebac.


Laura Barna

Za moto knjige uzeli ste reči Isidore Sekulić, u kojima se ona zalaže za borbu „protiv svakog nereda u sebi”. Da li to znači da nema borbe protiv društvenog nereda, ako se, pre toga, ne izborimo za sopstveni red?

Sagledati realno i trezveno sopstveni nered, tačno ga definisati potiskivanjem sujete i bez predrasuda, pa i gordosti, pronaći pravu meru kojom bi se kontrolisao, bilo bi idealno stanje koje bi automatski isključilo i društveni nered. Čovek neminovno u sebi nosi i dobro i zlo. Pitanje je održavanja balansa ovog dualizma, i iluzorno je očekivati da ga svi uspostave idealnim aršinima. Otuda i Isidorin apel za „objavljivanje najboljega u sebi” deluje kao otrežnjujući priziv svesti i savesti o sebi u odnosu na druge, odnosno pojedinca u odnosu na društvo.

Glavni junak romana je Veselin Čajkanović. Zašto ste se odlučili baš za njega?

Za čvrstu romanesknu konstrukciju ideje koju sam osmislila – bila mi je potrebna jaka ličnost, neko ko će svojim znanjem i umećima biti potpora ostalim likovima, uglavnom umetnicima. Priču sam bazirala oko Veselina Čajkanovića, naučnika svetskih razmera, iza kog kao bedem stoji porodica. Izabrala sam najprihvatljiviji način da predstavim tragizam nedovršenosti građanstva kod nas – povampirujući ih. Ili pokušaj oformljavanja krhke građanske svesti na tradicijskim temeljima. Njegovih uspona i padova. Još sam jače učvrstila nameru da Veselina Čajkanovića isturim kao predstavnika ovakve zamisli onog momenta kad sam se zatekla u Puškinovoj ulici dok je bager rušio njegovu kuću. Na to nisam mogla ostati ravnodušna.

Priča počinje rušenjem njegove kuće i stradanjem jednog klavira. Šta simbolizuje taj klavir?

Svako od nas je jedan klavir, ili bar u sebi nosi, ima ili čuva klavir. Osluškujemo njegove poruke kao nikad dosvirane taktove, naslućujemo ono što taj klavir može da simbolizuje, stremeći po svojoj prirodi i suštini ka novom, drugačijem, uzvišenom, duhovnom. Zato je njegov pad toliko bolan. Ali, srećom, nije i konačan.

Jedan umetnik, od krhotina klavira, pravi skulpturu. Da li to znači da je umetnost neuništiva?

Umetnost je nedefinišuća i neuništiva, ali je istovremeno neefikasna i beskorisna sama za sebe. Izolovana i zatvorena u sebe. Sve dok postoji sudeonik ili saučesnik u onome što ona namerava da izrazi, ona traje i jeste. U tom slučaju i krhotine razbijenog klavira mogu da se regenerišu i nastave svoju umetničku misiju. To je shvatio jedan naš savremenik iz sveta seni – vajar, i od ostataka klavira pravi modernu skulpturu, i to na raskršću htoničnih sila. Sa svake krhotine čuje se ton klavira. Dakle, klavir se uzdigao.

Četiri dame sa Senjaka: Isidora Sekulić, Zora Petrović, Mara Rosandić i Žanka Stokić, igraju bridž. Da li je bridž buržoaska dokolica ili umetnička poruka?

Bridž je, pre svega, intelektualna igra u četiri mozga, popularna, mada stidljivo, u srpskim građanskim kućama u međuratnom periodu, koje su držale do sebe i svog ugleda. Parirajući evropskim navikama: bridž i čajanke, otišlo se nekoliko koraka dalje. Oformljavaju se uporišna mesta, čuvene adrese, na kojima se okupljala tadašnja elita. Bridž-seanse bile su naročito primamljive damama, kao izazov i igrovni način kojim su parirale džentlmenima, u svakom smislu. Moje četiri dame su pravi primer za to, ali njihova misija je mnogo kompleksnija: ubijanje odmetnute topčiderske enpirice koja se drznula da uzburka gradske duhove.

Kakav je bio odnos Čajkanovića s Anicom Savić Rebac, jednom od najumnijih Srpkinja?

Za svoju doktorsku disertaciju „Predplatonska erotologija” Anica Savić Rebac bira kao mentora dekana Filozofskog fakulteta Veselina Čajkanovića. To su činjenice, a sve ostalo je moglo da se desi upravo onako kako sam opisala u romanu – erotično i uzbudljivo. Ovo je knjiga i o ljubavima, različitim oblicima ljubavi, realizovanim i nerealizovanim, bivšim i budućim. Jedna od njih vezuje Anicu i Veselina.

Opisujete i nečasnu ulogu akademika Dušana Nedeljkovića, koji je Čajkanovića proglasio saradnikom okupatora i ratnim zločincem?

Etnolog i filozof Dušan Nedeljković, predsednik Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih domaćih pomagača, bio je i jedan od jedanaestorice članova takozvanog Suda časti Beogradskog Univerziteta, oformljenog 12. decembra 1944. godine, s nezahvalnim zadatkom da utvrdi odgovornost, ali i podobnost profesora i asistenata zbog stavova i delovanja u vreme okupacije. Jedna od prvih izrečenih presuda odnosila se na Veselina Čajkanovića. Proteran je sa Univerziteta, oduzeta su mu sva građanska prava, a knjige anatemisane. Do danas nije rehabilitovan.

Potpuno drugačije svedočite o Vojislavu Đuriću?

Osim što je imao lične, prijateljske naklonosti prema Veselinu Čajkanoviću, Vojislav Đurić je imao i građansku svest o veličini i značaju dela velikog naučnika, ne samo za ovu naciju, nego i za evropsku pa i svetsku baštinu. I jedan je od najzaslužnijih za sistematizaciju i objedinjavanje njegove rukopisne ostavštine. Nije mu bilo lako jer Čajkanović je imao osoben sistem beleženja i pisanja, koji je ponekad zahtevao čudesnu moć i sposobnost dešifrovanja, potom i klasifikovanja.

Jedan od junaka kaže: „Sve što je dobro – Bog uzima sebi u službu”. Nebesko carstvo, očigledno, bolje je od zemaljskog?

Da, ali Nebesko carstvo treba zaslužiti dobrim delima činjenim na Zemaljskom carstvu. Dakle, zna se putanja kojom se zaslužuje „Božja služba”.

Politika, nedelja, 15. decembar 2013, Beograd.
(intervju vodio: Zoran Radisavljević)
Politika online (intervju).