Slučaj jednog lipicanera

naličje

Da sam znao da čitam, posegnuo bih kad-tad za Vu­jak­­lijinim Rečnikom koji mi je vaz­da sta­jao na­do­hvat kopita, na pisaćem stolu, pored di­vi­ta, pro­na­­šao pod L – lipicaner: nem. Lip­­piza­ner, vrsta pu­­no­­­krvnih ara­pskih konja, tamno­ze­le­ne, gotovo cr­ne bo­je, koja sa sta­roš­ću prelazi u belu. Iz­gle­da, još sam šuć­­mu­rast, ni tamo ni ova­mo pristao, i da ko­jim slu­­čajem nisam da­l­tonista, možda bih i re­kao ne­š­to preciznije o svojoj sta­rosnoj dobi. Ali, ja ne znam da čitam, uz to sam krat­kovid, na­po­menuh i dal­­tonista. Doduše, umeo sam da čitam sa usana. Mi­­slim da sam tu ve­štinu nasledio od majke. Us­pe­­­vala je da čita sa usa­na i pre negoli bi dotični pro­­mrmljao ijednu reč – čitala je misli, i bila je u tome ne­pre­vaziđena, nadaleko poznata, što joj je vr­to­glavo podizalo rejting među os­ta­re­lim tr­­ka­čicama. No, nije za potcenjivanje ni obi­čno či­ta­nje sa usana, tešio sam se. Osobito su ne­volj­ni­ci okupirali moju paž­nju, iako bi se ce­pi­dlake ose­tile pro­z­va­nim da udenu napo­menu u fu­snotu: „Tak­vi jedino i u­laze u psi­ho­te­ra­pe­ut­sku ordi­naciju.“

Psihoterapeutska ordinacija je stešnje­ni so­bičak, ode­ljen te­š­kim brokatnim zasto­rom od če­ka­o­nice; sme­štena na mansardi ne­o­barokne tro­s­pra­tnice s golubljim ot­vo­rima, što mi ni­malo nije smetalo, ionako ni­ka­da ni­sam gledao kroz pro­zor, i da se nešto pi­tam, mog­li su slo­bodno da ih za­zidaju ili, još bo­lje, na­mes­to oka­na postave og­ledala, bar neka vaj­da od njih. A kako sam pre­po­znavao ne­volj­nika? E, za to sam imao po­sebno is­tan­čan konj­ski njuh, sposoban da primam nadra­ža­je za­nemarljivog intenzite­ta. Us­pe­vao sam da ga na­nju­šim još iz čeka­o­ni­ce. Ne­po­gre­ši­vo sam raz­li­ko­vao fo­lirante, si­mu­lante, hipohon­dre, fo­bo­fo­bi­čare ili umi­šljenike od stvar­nih ne­voljnika, na prvi njuh.

Prvi njuh je i poslednji, nas uzvišenih ko­nja. Na oz­nojene sapi prtimo bez razlike ju­na­čine, sve­ti­te­lje, duhovne nadmoćnike, me­si­jan­ske iza­bra­ni­ke jednako kao i kukavice, je­zuite, poražene, ne­volj­ne ili nerazumne.

Sad, kad porazmislim, T. je bio pun po­go­dak, nepatvoreni pri­merak, ret­ka vrs­ta, ori­gi­nal. Čim je ušao u če­ka­o­ni­cu, ose­tio sam pri­jat­no golicanje udno trbuha i već sam smi­šljao plan kako da se otarasim gđe Ha­dži­si­mić­ke koja je upravo od­živ­lja­vala jedan od propa­lih ži­vota, hladeći se širo­kim zama­sima čip­ka­nom le­pezom Markize de Pom­pa­dur. Do ma­lo­čas je umi­l­no šaputala na uvce Lu­ju XV kojekakve čar­ke, intrige i po­ganluke s dvora i sad zaja­pu­re­na, zalegla u ova­l­nu sofu, tanušnim prs­tićima maz­no uvrće ko­vr­dže gizdave vla­su­lje. „Go­spođo Ha­dži­si­mić, gla­s­ni­ci jav­lja­ju da gori Versaj!“, iz­go­vo­rih glu­meći za­pre­pa­š­će­nje i zabri­nu­tost, a ona je kao furija is­tr­ča­la iz sobe, fr­ljac­nuvši čip­ka­nu le­pezu na pi­saći sto. Kako li je samo taj umo­lj­ča­ni, besko­ris­ni rek­vizit po­nov­lje­nog ži­vota delo­vao tužno među nad­moć­nim maši­na­ma s ko­jih su svet­lucale lam­pi­ce i led ­di­ode, moć­no piš­ta­le, zu­jale, zvo­ni­le, zve­ke­ta­le i tra­parale.

„Sleeedećiiii“, zanjištah trapavo i ne sa­če­kav­ši tre­sak spoljnih vrata, uve­liko za­do­vo­ljan sop­stve­nom dovit­lji­voš­ću, du­bo­ko se za­va­lih u po­lufote­lju, nemarno ok­lem­be­še­ne do­nje la­brnje, kako sam uostalom ispo­lja­vao eks­traza­do­volj­stvo. I čekam da uđe.

I ušao je. Bolje – upuzao, seckavo se ki­ko­ću­ći, ližući rane kao ranjena živuljka i još s vrata, i ne pogledavši me, stao da de­kla­muje de­č­ju br­za­li­cu: ZO-VEM-SE-T. Nisam razumeo u pr­vi mah, ali po­no­vih ubrzano, po sećanju, da ne dan­gu­bi­mo: „Se­di­te, gos­podine ZO-VEM-SE-T“. On se­de i sme­sta zaspa s bla­ženim osmehom na licu. Za­dre­mah i ja. Dež­me­kas­ti je ostao da stra­žari nad na­šim sno­vima.

Naši snovi su vrtložni vetar, znao je ali se ipak rev­nosno nadnosio; uzgred je me­ha­nički is­cr­tavao kru­gove po marginama rokov­ni­ka. Dež­me­kas­ti je, ina­če, prevejani ug­la­đenko, iz­dre­si­ra­ne ću­di, ćut­ljiv i po­doz­riv, taj ni­kada ne spa­va, te ga iz mi­loš­te i zovem „Ne­drem­ljivo Oko“, za­pra­vo, dež­me­kas­ti je sve ono što ja nisam i zato ja sad spa­vam kao kakav ra­zvra­t­ni zekan, zajedno sa ovim zv­r­n­do­vom T. „Ugur­su­u­u­zeeee!“ Ko­na­čno, nešto. Ši­š­ti ne­strp­lji­vo nad mojom le­vom uš­nom školj­kom kao kobra; nag­lo se uspravlja, vrš­kom ka­žiprsta ra­s­kopčava okovratnik na ko­šu­lji i po­či­nje ner­vozno da klati no­ge. I da mu ne škripe ko­le­na, nastavio bih neo­meten da dre­mu­c­kam, ali zvuk is­ceđenih kos­ti­ju strašno me iri­tira. Mom strp­lje­nju do­šao je kraj. Snažno za­nji­š­tah, propeh se na zadnje noge i po­s­tah dež­me­kasti.

„Izvolite, možete da počnete. Vi ste, dak­le, gos­podin T.?“, upita izveštačeno lju­baznim gla­som.

„Da, T.“, opovrnu tek probuđeni zvr­n­dov i se­de na obližnju trščanu hoklicu da pre­dahne; pro­nic­lji­vim po­gledom ošinuo je gla­vudžu li­pi­ca­ne­ra u dež­me­kastoj, neznatno asi­met­ričnoj oblini, ali dežme­kas­ti je uglađen i podozriv i svo­ja ose­ća­nja nipo­š­to ne iz­no­si na videlo.

„Da vidimo, gospodine T.“, kakav prob­lem vas tišti.

T. se veselo zacereka i zvonkim glasom ra­z­ve­ja tišinu. Ne odoleh, prigušeno za­rzah, na šta se dežmekasti razmetno zakašlja u na­di da će pri­kri­ti moje kratko ali efektno rza­nje. T. raz­dra­ga­no po­skoknu i sad se već grohotom sme­jao, pre­vi­ja­ju­ći se po patosu. De­žmekasti ob­ri­sa kru­p­ne gra­š­ke znoja s gla­tkog temena; neko­li­ko njih pro­kapa po mojoj dla­kavoj njušci s mr­kim tačkama na mes­ti­ma ot­ku­da su iždžik­lja­vale čekinje. Ćutao je kao i obično u nejasnim situacijama. Nesigur­nost za­taškava mu­ča­lji­vo­šću ili je, podlac, samo na­s­to­jao da ku­pi vre­me. Pribravši se pro­go­vori rav­no­duš­nim to­nom: „Smejte se, slobodno, smeh je naj­e­fi­kas­nije lekarstvo.“

Kada sam prvi put shvatio ko sam, nudio mi je smeh kao efikasno lekarstvo. Nisam od­bio. Sme­jao sam se do suza, zamućenog pogleda, po­srćući nači­nio sam nekoliko trapavih ko­ra­ka i is­pao kroz pro­zor pravac na raskopani plo­čnik. Ne­kim ču­dom, os­tao sam nepovređen, ali od tada ne pro­puš­tam pri­liku da pokusam le­kar­stvo što mi redo­vi­to ot­va­ra nebrojeno sta­zâ: pošljunčanih, trav­na­tih, betoniranih s bes­pre­korno ozidanim ivi­č­nja­ci­ma ili tek posu­tih usi­t­njenom zemljom. Ka­skao sam gde mi se us­htelo, nasumice. Ne vredi, kaska stal­no za mnom. Kud ja, tu i on. Kud on, tu i ja. Nešto me iz­nenada žacnu udno trbuha.

Stari Grci su verovali da se udno sto­ma­ka aku­mulira tečnost koja uzrokuje nespo­koj­stvo i tu­gu. Ako tugaljiva tekućina i klo­ko­će donjim tr­bu­hom, onda je ona bez sumnje uzročnik mojoj tre­nut­noj euforiji, mo­že biti i T.-ovoj, iako mi se ni­ma­lo nisu svi­đale one modrice i pod­nabuline po njego­vom telu. De­lo­vao je skrhano i jadno, uos­ta­lom, vu­kao se kao pre­bi­jen kučak za­penušene gu­bi­ce od bol­no­g keserenja, i na mo­mente sam ga is­kre­no sa­ža­lje­vao.

Sažaljenje je licemerno osećanje, pro­jek­tiv­ni impuls, nadomestak konfliktnog sta­nja stva­ri unu­tar jedinke“, gurao se dež­me­kasti da briljira u svojim nadrizaključcima. „Isto kao što je i ne­kon­trolisano cerekanje dotičnog, au­tistično, pri­de i samodes­truk­tiv­no bežanje od realnosti u nad­ri­re­al­nost“, nas­tav­ljao je zna­čajno češkajući bra­du. Opet razgovara sâm sa so­bom, mislim ali ću­tim. Do­sadio mi je, i te kako, i najradije bih ga zvi­z­nuo ko­pi­tom po glatkom temenu, ali sam se suz­dr­ža­vao plašeći se nje­gove reakcije. Umeo je da bude stva­rno ga­dan tip, samo ako bi osetio ras­tre­si­to tlo pod no­gama. A takvo je, očigledno, jer ja sam in­stin­k­tiv­nim na­go­nom nesputane životinje po­že­leo da ga na­pu­s­tim, zauvek, posadim T.-a, na­s­me­ja­nog i u­gru­va­nog, na svoja leđa i od­ja­še­mo ne­ku­da, za­jed­no, pr­vom slobod­nom stazom.

Iznebuha se pred nama otvori tušta i tma slo­bodnih staza. U nedoumici, T. se po­če­ša po mo­joj glavudži, cimnu me za rep sauče­sni­čki, umi­lno pro­šapta: „Mlaaakonjooooo!“ Od mi­li­ne, kićanka mi skliznu na beleg po­sred čela, od­ne­kuda veselo zazvo­ni­še i zvon­čići sa zlata­s­tih amo­va, spadoše mi i na­oč­njaci.

Dežmekasti mirno podiže naočari, gla­c­nu ih od ušpiceni rever, zadenu za koščati nos. Oči mu se cakle od nekog suludog unut­raš­njeg uzbu­đe­nja koje bi ga moglo dovesti u ne­mi­lost samo ako nas­tavi da razara njegovu ionako ok­rnjenu sigur­nost.

„Nosite se obojica!“, izgovorio je pani­čno i žestoko zalupio rokovnik. Od siline udarca, is­cr­tani krugovi se rasuše na sve stra­ne.

Podsećanje. U januaru 1889, pred konačno pa­da­nje u neizlečivo ludilo, Fridrih Niče je, u To­rinu, video ko­či­jaša kako bije konja; izne­nada, bacio se i za­gr­lio konja. Kad je nakratko došao svesti, po­slao je pri­ja­te­lju pismo, u kome je bila tek jedna re­če­ni­ca: „Pe­vaj­te mi neku novu pesmu: svet je pre­o­bra­žen i sva su ne­besa puna radosti.“ Pismo je pot­pisao s „Ras­pe­ti“.