S Polom de Manom u poslastičarnici Žerbo

Sedeli smo u poslastičarnici „Žerbo“ na Vereš Marti trgu u Budimpešti. Vrhom kašičice pravila sam polukrugove po žerbo kocki, a Pol de Man je govorio, zagledan u moje oči kao u izgladnele i ožednele imaginarne predele:

„Kretati u pisanje traži predugovor đavola i pisca, i to je istina ionako paradoksalnog stanja: pisanja. A đavo je Reč. I ona često misli sama protiv piščeve volje, čak i njegovog znanja. U tome je čar prokletstva jezika kao osoben izazov, ali i odgovornost čoveka u piscu. Uostalom, đavolova predodređenost je da neprestano podbada kandžom fantazama premazanom opsenim uljima iskapanim iz alhemijskih soba sepstva. I taj kobni dualizam od pisca pravi tragičnu ličnost, od koje se poslovično očekuje da izrazi smisao epohe. Neretko, nameran je da kaže nešto sasvim suprotno od onoga što napiše, čime gdekad ugrožava funkciju jezika upornim nastojanjem da se suprotstavi pražnjenju misli pravljenjem literature. I ta svojevrsna, pa i volšebna kolebljivost izmamljuje ono jedino mogućno kompromisno stanje – zatvorenu igru – a jezik se uzima i tretira kao virtuozno sredstvo iskazivanja želje da stvoreno delo na crno-beloj površi vremena bude na pravi način dekodirano, a vrednosti, smislovi i istine prihvaćeni i prepoznati od strane čitalaca. Ali, ako Reč u suštini nosi vrašku dvosmislenost, pa akrobatskim doskocima s crnog – iz hira, samilosti ili znatiželje – uskokne u belo, povlađujući piscu, ostavljajući ga da poigrava na jednoj nozi, i pisac u njoj iščita ili sagleda čitav jedan misleni svet koji se u njemu nesvesno misli a kojeg je tek naslućivao, tad zapravo nastaje književno delo. Jer sam pisac je hendikepiran, i bez tog demonskog prisustva Reči u procesu stvaranja nije sposoban konačno da izrazi i izrekne neizrecivo, svesno preoblikuje ono nesvesno, prevede neverovatno u verovatno, iskorakne iz nemogućnog u mogućno, ne obraćajući pažnju na granice niti povlađujući navikama. Dakle, biti pisac, u neku ruku je i biti đavolov slugan, sve-saveznik, pronosilac, prevodnik, odmetnik, žrtva i akter, bog sna Fantaz, dočaratelj, mistifikator, tvorac, sfinga, mag, tragičar… Gle! Upravo ste na žerbo kocki nesvesno ispisali kriptogram. Pisac ili Ðavo?“
Pitam se, zagledana u već izmrcvarenu žerbo kocku kao u imaginarni predeo, da li je Pol de Man ikada boravio u Budimpešti. Besmisleno pitanje, baš kao i ono izgovoreno polušapatom u samotnosti piščeve sobe: Koliko je sati?

„Blic“, 31. januar 2009.