Ratnica i ljubavnica

Prvi smeli impresionistički koraci i opredmećivanje svetlosti kao sa­mo­stalne realije začinju se u Srbiji istraživačkim, pa i eksperimentalnim postupcima, a i novim temama, kroz niz umetničkih akcija i inicijativa, osnivanja slikarskih škola i ateljea po ugledu na zapadnjačke, angažmana oko umetničkih grupa i udruženja (Jugoslovenska umetnička kolonija, Srpsko umetničko udruženje, Medulić, Lada), ali pre svega zalaganjem na otvaranju kolektivnih izložbi – od Prve (1904) do Četvrte jugoslovenske izložbe 1912. godine, na kojima će svoje slike izlagati mladi umetnici školovani na Zapadu (Mališa Glišić, Nadežda Petrović, Kosta Miličević, Milan Milovanović…). Im­pre­sio­ni­zam je poslužio kao konačno oslobođenje, možda čak i bru­ta­lan obračun sa akademskim slikarskim tra­di­ci­ja­ma u kojima su figurirale istorijske te­me, i up­ravo je sa njima Srbija kaskala na Pariskoj izložbi 1904. godine.

Možda bi i srpski impresionizam dose­gao onu prevratničku smelost potpunog razmrvljavanja i raš­čla­njivanja sveg postojećeg – u svetlo­st, odnosno na suštinske sastav­ke putem siro­vih kolora: bojenih tača­ka, crtica i mrlja – u otpor – da nije zatečen u zamku lične drame, da ga u pret­pu­ber­te­tu nisu presekli Balkanski, odmah potom i Prvi svet­ski rat. Zrnca peščanika zaglav­lju­ju se u usko grlo suštinske egzistencije. Srpski impre­sionisti zao­ku­p­ljeni su odr­ži­vošću, ops­tan­kom jednog na­ro­da, a po­stupak fran­cuskih im­presionista za njih, nažalost, biva lu­ksuz, nikako otpor jer nije isti ma­te­ri­jal ljudstva jednog Zapadnjaka i jednog Bal­kan­ca – drugačije primaju, očekuju, ali i daju.

Srpski slikari vođeni su min­he­n­­skim akademizmom i naturalizmom po bestragiji izra­njav­ljenih a uporno forsiranih pe­j­zaža Srbije, u ko­jima su težili po pa­tri­o­t­­­skom porivu da us­po­stave realnost mesta, za­­og­rnutu isli­ka­vanom atmosferom i ne­kim sti­­dljivim lirizmom zadržavanog sra­mom, do­­­­duše, donekle i mani­ri­ma Monea, Ma­nea, Re­­no­­ara, Pi­sa­roa, Van Goga, ali i dalje ot­vrdnutu raciona­lnom di­s­ciplinom naučenom kod Až­bea u Mi­nhenu kroz na­met­nute teme. Ali od vi­ška za­da­tosti i name­t­nutoga eks­periment često iz­mi­če, čak i za­­taji. Biće ga, ipak, naročito u Mi­li­­­če­vi­će­vim i Milova­no­vi­­će­vim pejza­ži­ma, prepunim osunčanog vazdu­ha, pre­netog s Kr­fa, Italije i juga Francuske. I moglo bi se reći, Milovanovićevim platnom Most cara Dušana u Skoplju,kao i slikom Dereglije na Savi (1907) Nadežde Petrović, počinje okasneli ali buran i svojevrstan revolucionaran impresionistički period u srpskoj umetnosti, oslonjen na uticaje francuskih i italijanskih impresionista, ali snažno podstican i oblikovan elementima secesije koja je odgovarala umetničkim izražajima, okolnostima mesta i vremena, temperamentu ali i ambicijama naših slikara.

Ipak, niko tako snažno, i telesno i duhom, osim Nje­goša, nije ušao u samu suštinu sve­tlo­sti, urinuo u njeno stvarno osetilno biće, omi­risao ojalov­lje­lo balkansko tlo minhenskim i pariskim pro­fumom kao što je to s početka XX veka učinila Nadežda Petrović (1873–1915). Ra­­doholična, kak­­va je bila, po povratku iz Min­he­na, gde je studirala u ateljeima čuvenog Antona Ažbea i jednog od osivača min­hen­ske secesije Julijusa Ekstera (1903), naročito iz Pariza (1912), grozomornom br­zi­nom islika­va­la je platno za plat­­nom, kao da je naslućivala prerani odlazak. I njeno sunce je iz­garalo u trenu, plamenom buktinje za­slep­ljivalo i nu­­tkalo se, drveće saučesnički kr­va­rilo nao­či­gled konvencionalnih i strogih srpskih kritičara opterećenih tradicionalizmom i akademističkim utegom, putevi se su­žavali u šumske bo­ga­ze koje nikuda nisu vo­dile, osim u bleštave snove neke nove budu­ć­no­sti, za ko­jom su žudeli i čez­nu­li zamoreni od ra­tovanja i umiranja, a nebo ot­varalo u tran­sce­n­dentnost vi­zantij­sko­plavog s premnogo simboli­ke. Moglo bi se re­ći da je to ta istočnjačka ek­l­ek­ti­čka srča­nost, demistifikacija de­­­­korativne hromo­so­m­­ske ša­re mesta s dugim pam­će­njem, drugačija od pre­cizne hro­mo­somske cikcak do­re­če­no­­sti za­pad­njačkog impresionističkog sun­ca sa­­bi­jenog u kr­vav kotur Kloda Monea. I to sunce smo u ne­zna­nju prihvatali kao pretnju, une­li ga u krvnu gru­pu kao opominjuću kon­s­tan­tu do da­nas. Zapad nije naša pretnja! On je različitost, drugost, suprot­nost, le­u­kocit, i večito se privla­či­mo a da se ne mirišemo, ostajemo nedorečeni u izvrnutoj simetriji, ali har­­mo­ni­ji.

Že­­na za sve i svja, kako su je još oce­nji­va­li, stroga i stamena, svom težinom stala na zemlju, žena koja se davala odmereno, ali nesebično i nepredumišljajno. Rat­ni­ca, lju­­bavnica, patriota, naci­o­nalista, poe­te­sa, pi­­to­re­sa, neobuzdani romantičar, modernista po svemu, retoričar, kri­tičar, ne baš perfek­ci­o­ni­sta ali ipak na­dasve vrstan organizator, iz­­ga­­ra­la bi za svaku pa i naj­prostiju stvar, ogo­lje­na do srži, preko noći se ob­nav­ljala kao fe­niks. I svi su je imali, i niko je imao nije. To je zapravo ona krv­­na receptura, kolajuća al­he­mija velikih a ma­lih žena, koje svo­jom neis­crp­nom tvoračkom sna­­gom za­div­ljuju, pa i naj­ve­će zavidljivce a ko­jih je ovo pod­neblje iz­ra­đalo, a izrađa i danas kao kukolj.

He­ro­ina mesta i vre­me­na, Nadežda Petrović je ener­­gično i drsko na­d­ra­stala svo­ju sredinu, kao po Bo­žjoj zapovesti migoljila iz mentaliteta pa­lanke u prvu posle­ki­šnu du­gu i odo­na­mo cr­pila svetlost preobražavajući je u boju, stavljajući je pred Srp­stvo kao što će je i Nje­goš iz ka­mena pre­­­me­tati u luču. Fanatično oduševljenje prirodom, izazovno podstaknuto grubim i nefingiranim srbijanskim predelima, umnogome su pomogli slikarki da oformi individualan, jedinstven stil i da sve naučeno školovanjem u drugim sredinama, mnoštvene uticaje i aka­dem­sko obrazovanje kanališe i odmeni slobodnim stilom i pronađe sebe u sebi, pre­vaziđe čak i nadmaši srpski plenerizam koji je svetlost doživljavao i pred­sta­vljao na arhaičan i pomalo monoton i staromodan način, i obogati ga eksplozijom svetlosnih boja zrelog impresionizma i ekspresionizma, uvodeći instinktom ko­ri­fe­ja srpsku umetnost na velika vrata u savremene evropske tokove. Otuda i stu­di­o­zan i dalekosežan njen slikarski uticaj na savremenike (Branko Radulović, Na­ta­lija Cvetković, Danica Jovanović, Ana Marinković, Vidosava Kovačević i dr.).

Nadežda Pe­t­ro­vić je još od Prvog balkanskog rata bila bolničarka. Okružena umiranjima i nadanjima, pratila je srpsku vojsku na svim frontovima, isto kao i 1913. i 1914. u Prvom svetskom ratu, kada je na dužnosti dobrovoljne bolničarke obolela od tifusa. Smrt je zatiče u Valjevu 3. aprila 1915. godine. Zagazila je bosonoga s pa­ris­kih pločnika – pravac u srpski ka­lež i okusni če­mer. I oko nje nikada nije bilo nedoumica. Na­ci­o­na­lista u svakom pogledu. Pat­riota – odličje koje je tako prirodno i ponosno nosila, zajedno sa kosmopolitizmom, na levoj strani – uz srce!

Beograd, jun 2010.