Protovir

Protovir(Arheološki roman)
Ars Libri, Beograd i Besjeda, Banjaluka, 2003.

Lepenski Vir kao inspiracija

Kada je 1965. godine Dragoslav Srejović, mladi docent Filozofskog fakulteta u Beogradu, otpočeo arheološka iskopavanja na Lepenskom Viru u Ðerdapskoj klisuri, sigurno nije ni slutio da će taj lokalitet i otkrića koja su zatim usledila 1967. godine izmeniti ne samo njegov život već i svetsku arheologiju, istoriju umetnosti, istoriju ljudske civilizacije, pa i književne teme. A ono što je ugledalo svetlost XX veka, posle više milenijuma pod rečnim nanosom i zemljištem – monumentalne kamene skulpture i neobična staništa – iznenadilo je i ljude od nauke, i ljude od umetnosti, ali i običan svet. Otkriće Lepenskog Vira predstavljalo je snažan kulturni i naučni zemljotres koji je nešto poljuljao a ponešto i srušio u arheologiji, istoriji umetnosti i kulturi uopšte.

Roman–priča Protovir, koju je tako jednostavno i poetski ispričala Laura Barna, ima magnetno dejstvo – od prvih rečenica pa do epiloga kao da se lepenska magija uvukla u reči i njihov raspored, pa vas uvlači u jednu od komora lepenskog (i praistorijskog) vremeplova. Čini se da je ovaj arheološki roman stvorila Boljetinska reka (u romanu Boletina) žuboreći preko peščanih oblutaka i grabeći ka Velikoj Reci – Dunavu. Dijalog vode i kamena pretočio se u roman–reku ili kamen–priču. Ličnosti koje je Laura Barna pozvala u svoju priču imaju zanimljiva imena: Ikoana – po istoimenom mezolitskom lokalitetu na levoj strani Dunava (Rumunija) koji pripada kulturi Lepenskog Vira; Kuina – po praistorijskom lokalitetu Kuina Turkuluj na levoj obali Dunava u Rumuniji; Tordoš – po istoimenom neolitskom lokalitetu u Rumuniji; Orhomen – po ličnosti i gradu iz grčke mitologije; Ogma – po keltskom božanstvu rečitosti, kulture i poezije; Jarmilo – po Jarilu, slovenskom božanstvu vegetacije i plodnosti; ostale ličnosti su neprepoznatljive u arheologiji, ali su duboko naslućene u ranijoj istoriji ovog podneblja.

Čitajući ovu knjigu otkrićete jedan neobičan svet, ali i taj svet će otkriti vas, vašu sadašnjost i prošlost: »…tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvojili i za koju nismo znali da je nosimo u sebi…« (D. Srejović, Balkanski istočnici Milana Budimira, 1979, str. 21).

Akademik Vidojko Jović


I već se crvenela majušna humka, svaki Viranin je zasuo grumenom, ostavljali su kraj nje kojekakvih đakonija, i onda se svaki svojim poslom zabavio: lovci na reku, sabirači u lugove, nejač u staništa.

Kalina je ćutke posmatrala svoje ocrvenjene prste.

„Ovoliko crvenoga; ne razumem zašto baš crveno“, promrmlja, „zar baš sve mora da bude crveno?“

„Tako je! Mnogošta ti ne razumeš“, odvrati Koraj nasmešivši se žalosno, s prizvukom nekog nemuštog sažaljenja u glasu. „Ne želiš da slediš svoju ćud koja je u ravni s Prirodom, kao ono maločas crvena veverica. Radoznalost kadšto takne kobiva zamrlu nam ćud, onda je u krug nagoni, a on se sâm od sebe kotrlja – čas natrag, donoseći ono što je prošlo, čas napred, prikazujući ono što je donelo – i tako ukrug povazdan, nagoni da se poigramo – mi s Prirodom, ona sa nama. Igramo igru štono se zove VREME.«

Iznenada mu se lice uozbiljilo, postalo važno i staro, bore mu namreškale široko čelo, a oči poprimile pronicljiv, zagonetan izraz.

„Što pre spoznam posvudašnjost smrti, to će mi biti lakše da je sa življenjem povezujem“, nastavi nakon kraćeg razmišljanja. „Jedno bez drugog ne ide, iz kruga izlazi, pa tad, možebiti, desi mi se, ko ono tebi onomad, da crveno ne razumem, a crveno je život isto koliko i smrt; izmešali se, Jedno postali i crvenim se obeležili, kao znamenje im došlo. A sada, dođi, valja na reku da odemo“, izusti drugim glasom. Neočekivano, lice mu se razvedrilo.

„Pa hajdemo onda“, uzela ga je za ruku.

Ruke su mu bile vlažne i studene, crvene od broća.

Nisu bili daleko odmakli, kad neki čovek, neugledne spoljašnjosti, istrča pred njih, pozdravi Koraja, klimnu mu glavom. Male buljave oči jedva da su se i primećivale pod niskim, malko isturenim čelom, a zatubasta mu brada gotovo legla na dvostruki podbradak. Na sebi je imao kratke krznene pantalone, bosonog, ogrnut izderanim kožuhom samo ovlaš prikačenim koštanom iglom, na više mesta napuklom i po krajevima izlomljenom. Neka mu je vedra veselost provejavala licem, nije prestajao da se kezi i pokazuje šuplje krnjake. On je jedini ostao na trgu, i kao da je čekao priliku da se obrati Koraju, makar i kratkim klimanjem glave, bojažljivo i u strahu.

Ali Koraj nije obraćao pažnju, odmahnuo je štapom i ne pogledavši ga.

„Ko je ovaj čovek, Koraju?“

„Zeme, uvalska nagrda. Usud ga obeležio bezdnom radošću, pa se povazdan kezi i poruguje.“

„Ne izgleda da se ruga, čini mi se da je samo neizmerno srećan.“

„Kadgod i bezmerna sreća bude breme, otupljuje razum, a njega samo patnja i bol umeju pravo da izoštre.“

Gledala je u Koraja s nevericom. Pokušavala je da razume ovo stvorenje – uraslo u žute kamene krnjake – koje je od jutra do mraka srećno, i tako opet, unedogled, iz dana u dan, povazdan.

„Fantastično!“, uskliknu najzad, „pa to je zaista fantastično; Koraju, zar ne bismo bili…“

Ali Koraj je više nije slušao.

„Ona će slovesna u kamen“, prekinuo je naglo, vođen svojim mislima, „da na njemu Sunce odahne dok je vilenice k njemu ne privedu, a posle će milosna u sladosti izobilno da živi. I uvek će se kamenu vraćati, a kad je Sunce unedogled odovud na svojim zlaćanim krilima odnese, po mirisu će svoj kamen poznati jer će u njemu boraviti miris njene duše, zaptiven. U Procepu sam ostavio ovblutak“, dodade poćutavši, „kako je onako brzo opala da joj ne bi leka, tako sam ga po vodi tražio i našao baš njoj nalik. Nekada je s neba u reku spušten, a reka ga milovala prisnim dodirima, doticala i glačala, dok ga nije zaoblila – eno mu se fine, glatke bridi zategle, iz njih život kao zvuk probija, na ptičje pojanje nalikuje, bruj vetra obljubnika ili svirka kakve usamljene vlati. Nađoh ga gde besputno leži u peščanom sjaju i poznadoh da je baš Ikoanin.“

„Zar ćeš ga kod reke ostaviti?“

„Šta će njoj oblutak da se za njega trajno veže? Neka ga, tek kad se doseti da me obiđe, nek joj pribežište bude, a ja ću povazdan čamiti uz njega, i kad ona dođe, onda možemo da razgovaramo do mile volje. I iz vode ću čuti njen umilni glas; glasovi se nadaleko čuju, iz kamenja još dalje.“

Kalina nemoćno sleže ramenima; disala je teško i naglo.

„Čini mi se kako ih i sama mogu čuti“, poče othukujući, „ponekad mi deluje da ih je više – mnoštvo – nekih tanušnih, jedva da ih i poznaš, a neki orni; sa svih strana izbijaju, a onda opet muk, čudesna neka neprirodna i nestvarna tišina, toliko nestvarna da i ona počinje da govori.“

„Jeste, kamen je čedo vode ili je voda čedo kamena – to je tajna. Kad za kamenom posegneš, smrviš ga u najfiniju prašinu, da ti klizi pod prstima, i onda ga u vodu metneš, šta se desi? Voda je mutna od kamenja praha, ali kad takva zanoći i obdani, u dnu se prah nataloži, a voda? Kao da je ona što isprva bi – bistra i čista. I, eto se opet razdvojiše – kamen na jednu, voda na drugu stranu, bili su izmešani – prividelo nam se, jer tako smo želeli ili smo tako naučeni da verujemo. Ali, vazda su Jedno i bili i ostaće.“

Dalje su išli ćutke.

Bilo je sasvim mirno, tiho, bez vetra. Kose sunčeve zrake topile su sneg pri vrhu, ali se on brzinom ledio, grupisao u šupljikave kristale čineći tanku saćastu pokoricu koja je pod njima hrapavo hripala i krckala. Sa grana, u dubokom naklonu, katkad bi otklizala promrzla taložina, uz tup tresak uranjala u staklast sneg, dok su strelaste šibljike, sa kojih se sneg otopio i odmah zamrzao, ličile pre na duge ledenice, neuobičajeno izrasle iz zemlje.

Stigli su do Kirkosa, onoga gde su onomad naricale bele kamene žene. Nije bilo nikoga, čak su i Jarmilo i Goron napustili svoja uobičajena mesta, verovatno su ih mećava i mraz, posle duge trpnje, naterali u kakav zaklon ili vodu. Sneg je tek mestimično napadao po utabanom gnezdu od granja i koprivića. Hitri divlji golubovi nadletali su obalu u malim jatima, povremeno se oglašavali glasnim kričanjem, i kao da su davali samo ptičjem svetu razumljive znake šumskim buljinama ne bi li se i one oglasile melodičnim huktanjem.

Koraj se trže kao iz sna; vodenomutne oči zalile su se suzama.

„Izvini“, pravdao se šapatom, „ne treba, znam, ali jače je od mene.“

Uzrujano je gutao pljuvačku; stiskanjem vilice pokušavao da umiri uzdrhtalu bradu, onda neočekivano blago pređe rukom preko čela, temena i potiljka, ispravi se i kao osenjen koraknu u vodu.

„Nemoj da ideš!“, doviknu.

„Ako ti to ne želiš, NEĆU DA IDEM.“