Protiv svake navike

Pripovetka ili roman, koji Vas žanr više privlači?

Ne bih mogla, niti smela, načinom privlačnosti da definišem i razlučim šta je to što mi pre zaokupi i zagolica pažnju: roman ili pripovetka. U pisanju pokušavam da uspostavim dobre odnose između ova dva žanrovska opredeljenja, načinim nešto izazovno, nešto osuđeno na večito „između“, nešto što se neće dati olako udevati u prepoznatljive forme. To je neko nejasno razmeđno stanje, odbijanje, nepristajanje na već utvrđene žanrovske raspodele u književnosti. Ili je to tek pokušaj razdešavanja ustaljenih obrazaca koji me oduvek vraćaju na znakovnost pojma „navika“, a navika je jedno zaista zlobno stanje stvari koje, čim ga prepoznam, razdesim.

Koja Vas je smisaona ili poetička ideja rukovodila u pisanju knjige „Nevolje gospodina T. ili suteren“?

Eto, upravo ta knjiga potvrđuje moje promišljanje na vaše malopređašnje pitanje: pripovetka ili roman? Reč je, zapravo, o romanu u dvadeset i jednoj priči ili je to ipak dvadeset i jedna priča u romanu, koji takvom unutarnjom raspoređenošću opravdava čak i naglašava svoje izričito nepristajanje. Književno delo je po pravilu podložno ideologiji i ideolozima vremena u kom je nastajalo, što bi dakako moglo da znači da nije tek delo pisca, već i okolnosti, društvenog miljea u kojem ga je pisac (s)tvarao i (s)tvorio. „Nevolje ili suteren“ je ogledalo jednog šireg civilizacijskog konteksta u kom se, nažalost, dešavaju loši ishodi, i što je pogubnije ponavljaju, zanemarujući mogućnost učenja na greškama, a koji svakako mogu biti (u većini slučajeva i jesu) uzrokovani mestom, otuda i relativizovan naslov ove knjige.

Kako tumačite svoj relativno kasni ulazak u književnost?

Prvu studiju o srednjovekovnoj umetnosti objavila sam 1995, a prvu priču 2000. godine, i vodeći se logičkim sledom, moglo bi se reći da je od tada sve započelo, da je to taj moj ulazak u svet književnosti. Ali, ovim se otvara jedna sasvim izvesna dilema: da li se u književnost ulazi tek prvim objavljenim radom ili iz književnosti, uzmimo i umetnosti uopšte, nikada niste ni iskoraknuli. I to je taj volšebni trenutak kada se umetnost i život prožmu gustim neraskidivim bodom, kada nijedno ne stoji nad iliti pod jer su konačno postali Celo, stopljeni u Jedno. Mislim da iz književnosti (iz umetnosti) nisam izbivala, a sve potonje je stvar tehničke prirode, priznajem, čak i moje nemarnosti. Tako se desilo da sam knjigu „Protovir“; pisala 1996/97, a da je dočekala svetlo dana tek 2003. godine. I?

Koji su Vam pisci neka vrsta učitelja?

Prednjače svakako antički pisci, oni koji su pisali i pronosili kulturu, umetnost, filozofiju i ideal starih klasičnih naroda, takozvanim „mrtvim jezikom“, a da njihove poruke i suštinsko poimanje Sveta i Čoveka u njemu, nikad življi i aktuelniji nisu bili kao danas. Samo što to često previđamo. I sve je stvar ideje, idejnosti koje ljudsko iskustvo ili potvrdi ili potre, što bi mogla biti definicija umetnosti, iako, verujem, umetnost nema definiciju. Od pisaca koji su pisali takozvanim „živim jezikom“, tu su Džojs, Prust, Kafka… I taj „nespojivi spoj“, pre- i post-, proizveo je kod mene jedan sasvim osoben, hermetični stil od kog teško uzmičem, ali trudim se.

Kakav je odnos između Vašeg profesionalnog opredeljenja i pisanja?

Nažalost, za sebe ni dan-danas ne mogu bez usiljavanja i ustezanja da kažem da sam pisac. Sistematično bavljenje istorijom umetnosti naučilo me je da u samo jednom ljudskom životu postoje nebrojeni mondrijanovski lavirinti s bojenim geometrijskim putanjama, dakako i onim kostićevskim ukrštajima. I veoma je teško odabrati onu pravu putanju, ili boju, i potom je osloviti jasno i glasno imenom jer se takva usmerenja iznalaze urođenim instinktom, potrebom, dahom Tragača u sebi, pa sad – imate ga ili ga nemate.

Kako izgleda rukopis na kojem sada radite?

Izgleda beznadežno, uostalom, kao i svako delo u nastajanju sklono kritičkom šibanju i neumoljivoj autocenzuri. Biće to kulturološki presek jednog za nas veoma nezgodnog, ali i sudbonosnog perioda (doduše, čini se da nam je svaki takav), bezmalo jednovekovno potiranje i poniranje, u umetnosti pre svega. Stanje stvari od druge polovine XIX do sredine XX veka izraženo i odraženo kroz sudbinu književnice Isidore Sekulić. Ali, sve je to još nejasno napipavanje, traženje, obilaženje mesta s dugim pamćenjem. Započela sam od dva ključna: Mošorin (mesto Isidorinog rođenja) i Topčidersko groblje (mesto gde je sahranjena), i mogu već sada reći – zaista sam imala sreće, oba mesta su mi se otvorila kao tarot. To je, inače, sreća za svakog pisca, kada prošlost, sadašnjost pa i budućnost pristaju na savezništvo, što znači da je pisac pronašao pravu temu, ili je zapravo ona ta koja je pronašla njega.

Bestseler, dvonedeljne novine za kulturu (Beograd)
God. II, br. 32 (25. maj 2007), str. 5. (Razgovor vodio mr Vasa Pavković.)