Prosejani fantom

epilog

Listovi su me kudikamo više privlačili, mo­gao bih i da preciziram: bio sam u pot­pu­nosti op­sed­nut njima. Osobito ženski, oni savršeno vajani bo­žanskim nervima, neo­p­te­re­ćeni nape­to­šću mi­ši­ća niti titrajima da­marnih žila. Mi­šići mo­gu da up­ropaste do­bar pogled, znao sam to i ki­se­log iz­ra­za ok­re­tao glavu kada bi tik uz uzani pro­cep, kroz koji sam inače pro­me­ra­vao i procenjivao, br­zinom progazili nabil­do­vani parnjaci liš­nja­ka, još zarasli tamnim maljama. Tada bih u pra­šnjava okna iz­dah­nuo otegnuto, gadljivo: Maaaj­muuuniii!, ali sas­vim tiho, be­z­malo sebi u ned­ra. A šta sam dru­go mogao? Mesto čini čoveka kao što ga odelo ne čini, utešna deviza za ra­za­ra­nje nje­nog stva­r­nog zna­čenja jer mesto podstiče, ne či­ni, ode­lo čini i podstiče isto­vre­me­no. Ali, po­naj­vi­še su me razgaljivali ma­li, uza­ni, tek pro­pu­pa­li listovi, lišci nestaš­nih de­voj­či­ca, ni nago­veš­taj mišićne napetosti, tek one fi­ne pul­sa­cije srsi obuzete nestrp­lje­njem ili ve­či­tom bezraz­lož­nom hit­njom. Da, projuri­va­li bi br­zi­nom ble­ska, od ko­jeg sam na čas bivao sla­tko os­lep­ljen, i ne­sta­jali, iako sam doc­nije sa­ti­ma, gdekad i da­ni­ma, ži­vo­ta­rio hra­njen nji­ho­vom ne­odoljivom dra­žes­no­šću. I u tom krot­kom tre­nu mogao se opa­ziti ra­zoran fa­ta­li­zam či­s­te le­pote u po­kre­tu kroz gus­ti­nu ži­vo­ta koji se ona­mo, na gra­nit­nom pločni­ku, obas­ja­nom ja­kom sun­če­vom sve­tlošću, razarao sr­čanije ne­go­li ova­mo, pod zem­ljom, u mom su­te­re­nu os­vet­lje­nom bo­lesnom žu­tom elektri­kom s gole ža­ru­lje na nis­kom stropu, od kojeg sam povijen kao ka­kav šu­gavi kučak ga­mi­zao i bauljao, sjeban su­viš­kom pod­sti­caja os­vet­ni­č­kog mesta, nespreman i nemo­ćan da se skra­sim i za­č­nem bilo kakvu mi­sao, po­tom je i pri­beležim kao što bi Pisac ili Ne­-pi­sac. (Pri­nuđen sam, sto­ga, na is­cr­ta­va­nja.)

Sev­nim rasko­ra­kom iščezavali bi tro­gla­vi maj­mun­ski li­š­njaci, gdešto se u mi­mo­hodu ukr­š­ta­li s glatkim obli­na­ma femi­ni­zi­ra­nih. I tu za­sta­jem načinom kakvim bi i oni – teško uh­vat­lji­vom uz­bu­đe­no­šću – pa na­stav­ljam da pod­sti­čem već oja­đeno mesto, ve­li­ko­duš­no mu pa­lim lam­pu na pi­sa­ćem sto­lu i na­mah uno­sim sve­ži­nu da­njeg is­kre­nja. Da za­va­ram tu­rob­nost mesta, pom­no ažu­riram slu­ča­je­ve, slov­no ih kla­si­fi­ku­jem. Slu­čaj A, pri­me­rice. Zato iš­či­ta­vam glasno iz Mi­zan­tro­po­vog re­č­nika

žurba D ažurnost nesposobnih

i nekako mi lakše, zbog priznanja nes­po­sob­no­sti upor­no ažurnih, ili jalovog ishoda užur­ba­nih, sumnjam, ne mari. Mogao bi se u ­pomenutu slo­bodnu slo­vnu klasifikaciju ude­nu­ti i listak kak­vog devojčurka, mada sam takve pro­mi­šljajno sme­štao pod red­nost Slu­čaj B, iz namet­nu­te mi sis­tema­tič­nosti i op­reza, gde su zbijani s po­četka po­minjani za­mam­ni ženski, oni sa­vršeno va­jani bo­žanskim ne­rvima. Pret­postav­lja­te, Slu­čaj A je činilo ča­roliju moje rasteg­lji­ve omame. Sla­t­ki za­bran u koji sam uranjao kao u omam­ljujuće bla­žen­stvo bez kraja ili početka. One, najčešće, bol­no usa­hle, koščate, s istaknu­tim golenjačama, ne­mi­lo­srd­no iznakažene izu­krštanim podnabu­lim ve­nama, ili na­brekle gustinom života do ri­zič­nog prs­nuća, pozamašne i olovno teške, po­t­pi­sivao bih pod rednosti: Slučaj C i Slučaj D, za­vis­no od pola, iako, neretko se dešavalo da mi tak­va od­re­đenja nisu bila sasvim jasna, iz ra­zum­lji­vih razloga pripisanih mestu, pa sam na des­noj po­lo­vini čeonog zida svog nevelikog su­terena ot­vo­rio i rednost Slučaj F, za svaki slu­čaj, u koji sam sme­štao baš sve za šta ni­sam bio dovoljno si­gu­ran, niti sam bio kadar tačno da procenim pripadnost: her­mafro­di­te, androide, zom­bi­je, lešinare, pra­g­matičare, po­litičare, traves­ti­te, alko­ho­li­ča­re, heteros­ci­je… Levu po­lo­vi­nu, uza­nim okan­cem pre­seče­nog zida, ostavljao sam za bu­duć­nost – čis­tu, ne­ta­knutu, belu! – kao što bi sva­ki sa­mo­lju­bi­vi ra­zumnik, spreman na kom­pro­mis sa sud­binom to učinio. Bacio bih kadšto pogled i na Ahi­lo­ve te­tive, tek reda radi ili iz ra­do­zna­lo­s­ti što pret­postavlja čežnju, razum­lji­vo, uko­liko nisu bile pre­kri­vene soknama, doko­le­ni­ca­ma, pa­nta­lo­na­ma ili dubljom obućom, a to se u pre­kra­tke zim­nje dane redovno dešavalo. Otuda mi zi­ma po­stade smorno dosadna, neprijatelj broj 1, i bio sam spre­man da usnim medveđim snom i ra­s­tvo­rim kapke tek s proleća, razbuđen vo­njem ima­li­na i sladunjavim vazduhom sa is­kri­čavog tro­toara.

Kad po­raz­mi­slim, trotoar je nedo­pus­ti­vo uzan, tek za ste­šnje­no mimoilaženje, list uz list, kat­kad – a na moju veliku radost – uz če­škanje, do­ticaje, maz­na dr­musanja, i tada bi u su­teren upala reč: Iz­vi­ni­te!, neretko uz nju i uz­vik s ne­do­umicom i ot­vo­re­nim moguć­no­stima: Oh! ili Uh!, što mi je tek va­t­re­no ras­paljivalo maštu za koju sam sve više spre­man da po­tvr­dim sumnje gos­po­jice Ane Sjenk­je­vič o bo­lesnoj uo­brazilji koja mi nepo­prav­ljivo razara ono ma­lo preostale zdrave pameti, ka­zala je nekom zgo­d­nom pri­likom ljutito na­vlačeći gusto tkane za­store na ok­no, kovit­la­jući mišjim očima u ne­ve­ri­ci na is­cr­tanu šemu s des­ne polovine če­o­nog zi­da, konsta­tu­ju­ći još kako je iz dana u dan sve lu­đa i opa­snija. (Lu­dost je iz nekih, samo njoj znanih ra­zloga, cenila naj­većom opa­sno­š­ću i po­gub­nošću po ljudski rod, neprija­te­ljem broj 1.) Auh!, a tek što se kr­stila!

No, do­bro je, od­lično, da­nas je utorak, go­s­po­jica Ana Sjenk­je­vič, moj he­ru­vim, do­la­zi pet­kom, dakle, tri da­na razbibrige i ugod­ne ćutnje, ne­ometanog voaje­ri­zma jer napolju je te­kao let­nji ži­vot i to ni­ka­ko ni­sam smeo da pro­pustim, pri­ku­pim do­volj­no za­li­ha za med­veđi san. U glu­vo do­ba bih os­luškivao ti­šinu, osenjenim po­gle­dom ne­str­pljivo gutao sjaj no­ći jer nije svet­lost to što sjaj čini sjajem, znao sam iz is­kustva, ve­či­to pod­stican mestom sa obi­ljem ne­po­mičnog vre­me­na ko­jeg sam po volji raz­meštao is­ko­nstru­i­sa­nim do­ga­đajima kao što bih i umolj­čani na­me­š­taj. Le­po­ta je jamstvo os­ja­ji­vanja predmeta, pri­či­nilo mi se juče, a i danas (i sutra će). I tada bih s na­preg­nutim za­ni­ma­njem iš­če­ki­vao zvukove lakih ko­ra­ka do­ko­li­ča­ra i lezi­le­bo­ša, pa onih omr­z­nu­tih, sta­ro­šću om­lita­ve­lih šljap­kanja, ko­je bi ne­i­zos­tavno sle­dio re­zak cilik metala sa šta­pa za po­štapanje, a tek od­re­šita lup­karanja ta­nuš­nih pot­petica čije je čari pojačavalo neznanje da su po­sma­trane, ili voj­nički bat sra­ču­natih hi­ste­ri­ka. U po­ta­ji bih pri­želj­ki­vao one krat­ke, ži­vah­no se­c­ka­ve, hit­re, jed­re, beš­čuj­ne, kra­ka­ta­ve u me­kim pa­mu­č­nim pati­či­ca­ma, na­je­žu­rene veči­tom uz­buđe­noš­ću što je vrebala iza sva­kog ćoš­ka. Le­vi krak za­bo­den mi je po­sred lo­banje, kao še­s­tar, de­s­ni is­cr­ta­va po­lu­krug oko mog po­ho­tom iz­na­ka­že­nog li­ca sad već ne­pri­stojno pri­lju­b­ljenog uz vre­li­nu plo­čnika. I, evo ga, ko­na­č­no, za­mamni sev baršunaste be­li­ne ga­ćica, njega sam čekao i od njega se be­s­po­mo­ćno str­o­po­š­ta­vam na popločan pod i onamo os­ta­jem dok mi le­deno isi­janje ka­mena ne obuzme ko­sti, meso, krv, poledi telesnu vo­du. Do­cnije, us­po­re­nim po­kre­ti­ma som­nam­bul­nika, no­vim sple­tom kri­vulja i slova obo­ga­ću­jem šemu s des­ne po­lo­vi­ne čeonog zi­da. (Bavim se te­o­reti­sa­nji­ma, ko­ke­ti­ram sa umet­nošću.) Upo­re­đu­jem radi lak­šeg sna­la­že­nja Slu­čaj A sa poen­ti­li­z­mom ili im­pre­si­onizmom (le­pota neuh­vat­ljivog ra­z­bijena je ek­s­plo­zi­jom kolora), Slučaj B sa iz­ve­šta­če­nim ma­ni­ri­z­mom, C i D pri­a­nja­ju so­c­re­a­liz­mu, od­no­s­no nje­go­vom ljutom opo­nen­tu soc­artizmu, dok Slu­čaj F pre­uzima geometrijska aps­trak­cija (sas­vim logič­no).

Mrtva ulica se po­ste­pe­no budi iz svoje oba­mr­lo­sti. I svanuće konačno jutro. Oimenjeno u Pe­tak. Čekam sa zebnjom taj čarobni trenu­tak ko­me­ša­nja uli­ce. Ali, ha­labuka iz hola na­go­ve­štava pri­sus­tvo gospojice Ane Sjen­kje­vič, is­pu­njavala je ceo ste­šnjeni pro­stor suterena, is­tis­kujući kroz uza­no okance su­vi­šak nata­lože­ne uobrazilje. Up­ra­vo je spus­ti­la dva preteška zem­bilja na patos, uz ne­i­z­ostavno po­ci­kivanje, još bi vragolasto vrc­nu­la onim svojim ušilje­nim du­pencetom, zna­jući da je is­potaje gledam. Na­po­lju je još trajala retka noć. Po­r­an­i­la je, po­mis­lih zlu­rado, svestan skore najezde ar­mi­je najrazli­č­iti­jih listova, što re­t­ko pro­gažaju, i za­ludno se kočopere, baš pred uza­nim okancem.

„Dobro jut­ro, vidim, noćas opet ni­ste spa­va­li, gospodine T.“, mo­ra biti da je, veš­ti­ca, šacnula moje tamne ko­lu­tove oko oči­ju, „a ja baš ko u inat po­ra­ni­la“, do­dala je ne­mar­no i sme­s­ta se ba­cila na po­cup­ki­va­nje oko po­cin­ko­va­ne su­do­pere. „I opet ste pro­veli noć u lu­do­sti, sve zu­reći kroz taj krtičji ot­vor, a?“, do­vik­nula je oso­r­nim glasom kog je utešno raz­bla­živao mlaz vode s če­sme, a ja sam razmišljao o limunadi s medom.

Ne od­go­va­ram, čitam joj za­uz­vrat dir­lji­ve za­pise iz Mi­zan­tro­po­vog re­č­ni­ka, po­di­la­zim ok­lo­p­lje­noj ćudi, na­slutivši jed­va pr­i­me­t­nu pu­ko­ti­nu kroz koju pro­bi­ja sla­baš­na sve­tlo­st njene stro­go za­man­da­lje­ne nutrine, ki­d­i­šem pra­vac na ra­nji­vi ot­vor, raz­bi­jam sop­s­tve­nu zlu­radost koja ne po­pušta

ludost D onaj božanski poklon i sposobnost
čija kreativna i dominantna energija inspirišu čovekov um, rukovode njegovim delima
i ukrašavaju njegov život

Gleda me, nesrećnica, opustošenim pog­le­dom od ko­jeg se ose­tih beduinom usred pu­sti­nje. Če­kam, prstima ner­vozno oti­rem gra­ške zno­ja i pe­ska s čela. Nadam se, ali, ne, ona gad­lji­vo ok­reće gla­vu, od­mahuje ru­ka­ma nemoć­nim ge­s­tom po­raže­nog, sve­snog uza­lud­no­sti napora i trve­nja u istra­ja­vanju uro­đenog joj do­b­ro­na­mer­ja a koje bi va­ljalo pre­neti bli­ž­nje­m, uos­ta­lom, ta­ko je na­u­čena.

„Br­ka­te stvar­no­sti, go­spodine T.“, ka­že od­sutno kao da iz­go­vara tu­đe re­či. Ne od­u­stajem ni­pošto, či­tam suvog gr­la još gla­sni­je

stvarnost D ono što bi ostalo u situ
kada bismo prosejali fantoma.
jezgro vakuuma

Bleda je sad kao smrt, izraz joj je iz časa u čas po­stajao sve tu­p­lji. I odjednom mi bi žao tog ma­log, jad­nog, ubo­gog stvorenja, nafi­lo­vanog kao kakva pra­zni­č­na ćur­ka ko­je­čime: stva­rima po­najpre, ne­kim tamo dru­gim do­ga­đa­jima, mis­li­ma, ži­vo­tima, naposletku pro­ma­ša­ji­ma, ut­run­ci­ma ja­lo­vih ose­ća­nja tek ne­znat­no za­so­lje­na, ne­s­po­sob­nog da pri­ma, čak i uoči Le­po­tu. Spolj­nu. Pro­stu. Uličnu. Jed­no­sta­v­nu. Le­po­tu-Li­s­tova.

Sna­žnim treskom zak­lo­pih svo­ju posled­nju knji­gu Ne­volje gospodina T. ili su­te­ren, nogom od­šut­nuh i Embrouzov Ðavolji reč­nik u naj­skraj­nu­ti­ji ćošak. Primećujem iz­ne­nada pro­zrak na­de u nje­nom pogledu, čak mi se i os­meh­nu­la. O kej, usi­ljeno jeste, ali os­meh je osmeh, po­mis­lih bez­raz­ložno obodren.