Promatrač zvezdanog svoda

godina je 1999. a mesec 3.

Ovih dana, noći su izrazito svetle. Mesec opo­ro­žut, kad mu vreme nije da se takvim čini. Ja­to tre­pe­tuša u grozdo­vi­ma sabija se u Ve­li­kog med­ve­da, Ma­la kola, Vodoliju, Belog psa nis­ko pri­g­nu­tog, snis­hodljivo povijene kičme, sa­ves­nog i oda­nog njuš­kala. Godina je 1999. a me­sec 3. Krs­ta­re­će ra­kete umreža­va­ju ne­bes­ki svod kao svetleća pau­či­na džinov­skog pauka krs­ta­ša, greškom preo­s­ta­log iz le­denog doba mo­ž­da, još neutvrdivo kog ime­na. I svaka mu nit smrtonosna. Ukoliko se na­mah ne od­vrati pog­led, Promatrač zvezdanog svoda na­šao se u po­gi­beljnoj nemilosti paukovog za­gr­lja­ja. Cr­no mu se piše¼

„Svi­ma nam se crno pi­še“, ka­žem rav­no­duš­no, ali ipak oprezno uvlačim uši­ljeni nos s tri go­le­me pege u vlažnu senku. I od te vlage tri go­le­me pege na mom nosu počinju po­novo da bubre, pre­tva­raju se u grozne plikove, i ne­s­no­š­ljivo svr­be, a ja od njih ne uspevam ni prst pred nosem da naz­rem. „To je dobro“, neko će re­ći, „od­lično.“ „Je­ste“, potvrđu­jem i za­dovoljno trljkam mok­re dla­nove. Oči mi nestaju u tamnim kon­cen­trič­nim kru­go­vi­ma, znam. Vladislava bes­potrebno do­šap­tava u moju levu ušnu ško­lj­ku zlokobne re­či:

„Ostao ti je neaktivirani pro­jektil u ze­ni­ci!“

„Zar!?“, prs­ti­ma nervozno otirem oči, te­melj­no, krug po krug.

Naš so­li­ter je odnedavno izmešten u su­te­ren s nizom ma­lih, uglastih prozora nalik pu­š­kar­ni­cama, kakve sam zimus u bezbrižnom do­ko­li­ča­renju za­pažala na Kalemegdanu. Na njima su ar­mi­rana stak­la, što je u ovakvim okol­nostima sa­vr­še­no prak­tično re­še­nje, mi­slim i radujem se gus­ti­ni is­prepletenih žica koje kradu svetlost; rđa ih je do­bro načela, primećujem i najsićušnije de­ta­lje. U poslednje vre­me, doduše, veoma sam nak­lo­nje­na deta­lji­sa­nju. Do tančina razglabam tuđe ne­ho­tič­no ili ho­timi­č­no izrečene misli, i još du­go posle du­mam o njima, bistrim stilske nejas­nos­ti, ba­vim se gra­ma­tičkim propus­ti­ma, morfolo­gi­za­ci­jom re­či, pri­de i psiho­lo­škim onanisanjima, bes­prizo­r­nim na­b­raja­nji­ma, afiksacijom i osta­lim jezičkim ap­s­trak­cijama, inovacijama, ujedna­če­nostima, stru­k­tu­rama, konstantama, ali osobito se zanimam tu­đim cipelama, pomno ih zagledam, di­vim im se is­po­taje; po njima docnije samo­volj­no do­nosim zak­ljuč­ke o svakom pojedincu iz našeg su­te­rena, i njih uredno zapisujem u džepnu be­ležnicu u raz­no­li­ko išrafirane i numeri­sa­ne ko­lo­ne. Uk­ratko, kon­s­tru­išem numeri­sa­na žitija Morloka, za­ni­mam se spekulacijama i in­tri­ga­ma, i takva za­ni­ma­cija me okupira i raz­galjuje do snošljive us­hi­će­no­sti, od jutra do jutra.

„Pe­pe­ljugooo“, doziva me Vla­dis­la­va jedva čuj­no, bezmalo ne­razgovetno, „opet uza­lud­no ra­z­dva­jaš žito od ku­kolja, ulašte­ni vršak od pra­šnja­vog. I? Kako stva­ri danas sto­je s ci­pe­la­ma?“

„I-s-t-o-k-a-o-i-j-u-č-e“, ce­dim ne­volj­no kro­za zu­be, slo­vo po slovo, bez stan­ki.

„Ali, juče si po­mi­njala katastrofu, disas­ter!“

Nas­lu­ćujem izne­nad­nu boja­zan u njenom ob­le­sa­ve­lom pog­ledu.

„A kako stva­ri stoje gore?“, pi­tam umes­to od­govora, mrs­ko mi da odgovaram, sum­njam, od­go­vo­rima raza­ram pre­ciz­ne konstrukcije.

„Ka-ta-stro-fi-čno“, kaže još ne­ra­z­go­vet­ni­je, užur­ba­no, sec­ka­vo, i zat­va­ra kapke kao dr­vene šku­re smo­rene od nepre­g­led­nog pogi­belj­nog pri­zo­ra nebo­pla­ve puči­ne s vri­š­tećim ga­le­bo­vima. „Po­kaz!“, do­daje histe­ri­č­nim vris­kom. (Po­kaz – bog te pita otkuda domamljena reč.) Do­malim pr­s­tom ras­tvara slep­lje­ne kapke – be­zu­s­p­eš­no – i dalje su slep­ljeni.

Do­du­še, vido­vi­ta Orka je još zimus na­ja­vi­la na­do­la­zeću kata­stro­fu. „Ose­ćam je ov­de“, rek­la je tada, činilo se, odveć nad­meno, i kaži­prs­tom pri­tisnula prvo levu, potom i desnu no­s­ni­cu od če­ga joj se lice u trenu stra­hot­no oru­me­ne­lo. Još je uz­gred obrazla­ga­la, ne baš ume­š­no se služeći as­tro­loškim ter­minima, sili­nu i raz­me­re ne­iz­bež­ne nes­reće, ka­mu­flirajući pred­ska­za­nje u tek­ton­ska po­me­ranja tla, lutajuće ko­mete ili po­gi­belj­nu najez­du meteo­ri­ta, dži­nov­ske obruša­va­ju­će me­ga­li­te, kišu žutih ža­ba, sva­ko­vrs­nu ekolo­š­ku ha­va­ri­ju i, na kraju, glo­balno po­me­ranje ra­zuma iz svet­la u tamu, gde će još zadugo os­tati da tavori u sop­stvenom ot­ro­va­nom tavo­ru, što je moglo pro­iz­vo­lj­no da zna­či i ba­u­ljanje slep­ca kroz min­sko polje ili, još bolje, slepac pred­vo­đen slep­cem kroz po­me­nuto min­sko polje ili, naj­bolje, slepci pred­vo­đe­ni slepcima, opet kroz neizbežno, više puta po­minjano – min­sko polje. Sve ovo mog­lo se čuti u udar­nim ve­čer­njim termi­ni­ma, ne­pos­red­no pre i po­sle stanja stvari od Po­la Osam. Vla­di­s­lava je zna­la, nu­me­ri­sani Mo­r­lo­ci ta­kođe, znao je ceo svet, Bal­kan, Ev­ropa, Aljas­ka, Azi­ja, i naj­skraj­nu­ti­je pre­ko­oke­an­ske tačke.

„Ne­ve­rovatno, nisi ču­la?! Tr­no­ružice, pro­bu­di se, he-hej! Beog­rad bruji o zas­tra­šu­ju­ćim pro­ročans­tvi­ma gospo­đi­ce Orke a ti če­kaš za­pi­sa­ni polju­bac kra­snog mu­žika; ka­kav be­zme­ran pa­ra­doks“, iš­ču­đa­vala se, do­du­še, neprikriveno laž­no.

„Zar je do­tič­na per­so­na­li­ta, gospo­đi­ca?“, us­pela sam da pi­tam, na šta je ona pras­nula u du­go­trajan hi­s­te­ri­čan smeh. Čak i da­nas, u su­te­renu so­li­tera reda III u Ulici Gr­či­ća Mi­lenka, smeje se na isti na­čin.

Odne­ku­da do­pire dašak vet­ra, iako ga ja ne osećam, ode­ve­na u ska­fandar s gas-maskom na li­cu, jer se upravo sa ra­dio-aparata og­la­sio za­vod­lji­vi bariton i na­ja­vio mogućnu eko­lošku ha­va­ri­ju, na­do­lazeću sa se­ve­ro­za­pa­da. Živela Or­ka! Neki od gro­znih pli­ko­va pu­ca­ju i zamu­ću­ju mi staklo, pa ne vi­dim ni prst pred okom. „To je dob­ro“, neko će opet pomir­lji­vo ka­zati. „Jeste“, pot­vr­đu­jem. Ruke sam uvu­k­la du­boko u dže­pove. Za­bo­ga, šuplji su, po­raz­no! Mok­rim ja­go­di­cama do­ti­čem mok­re butine. Da­šak vet­ra već iz­ves­no preti da utrne ionako sla­bašan pla­mičak je­dine pre­os­tale voštanice, upor­no nas­tavljane od ne­brojenih par­ča­di to­p­lje­vi­ne.

Vos­kar­ske radnje odav­no su zaka­tan­čene; sve­će nabav­lja­mo u crkvi, ali crkva je, u oko­l­nos­tima nepre­ki­d­ne uzbune, tre­nutno mi­ljama daleko od nas, a kru­toća ska­fan­d­ra us­lov­ljava tek jednu ne­sme­tanu i olako izvo­dlji­vu kretnju – lebde­nje u vaz­du­hu.

„Dob­ro, ja lebdim u vaz­du­hu, pa šta?“

„Ali, još uvek smo na majčici Zem­lji­ci“, čuje se boja­ž­ljivi osvrt iz jed­nog od ne­bro­jenih ug­lova, u ve­či­tom mra­ku.

Sutereni su pre­pu­ni mračnih ug­lo­va.

Ovih dana, noći su izrazito svetle. Me­sec opo­ro­žut, kad mu vreme nije¼ usu­đu­jem se da pro­či­tam, nag­las.

„Ja čitam, dakle, sas­vim dob­ro vi­dim, da­k­le, sve­ća mi nije pot­reb­na! Čuste li, naro­de moj, ka­kav opti­mis­tičan zak­ljučak iz­veden iz jed­nog su­te­rena?!“

Niko mi ne od­govara.

„Govo­riš na­i­zust, eto šta je.“

Bra­vo, ko­načno – neko!

„Zar?“, pi­tam neza­in­te­re­sovano.

Ne slu­ša­ju. Njuš­ka­ju bo­jaž­lji­vo pri­do­š­li da­šak vaz­du­ha. Čak i Vla­dis­la­va ću­ti. Mo­ra da je za­dremala, mis­lim ali ipak sum­njam, ona­mo pod ar­miranim pro­zorom; sanja ne­bo­plavu bes­krajnu pu­činu s vri­š­tećim ga­le­bo­vi­ma, is­kri­ča­vu od mno­ži­ne plank­to­na; ona uvek sa­nja ve­liku vo­du i be­le ptice. Po­ho­di praiskon, ne­pod­noš­lji­va je fra­za de­ž­me­kas­tog psihotera­pe­u­ta, preobra­ža­va se u ri­bo­likog vo­do­zem­ca i ne­s­ta­je u pre­s­la­ne du­bi­ne, re­ći će još kao ne­sla­nu šalu, nes­noš­lji­vo nadme­no.

Novi da­šak vetra konačno je utr­nuo pla­men. Nemamo do­volj­no gas-maski, ko­ris­ti­mo ih na­iz­me­nič­no u pro­izvoljno određenim vre­men­skim ra­z­ma­ci­ma, i njih se striktno pri­dr­ža­va­mo (vre­menskih razmaka). Svakih dva­de­set pet mi­nuta, gla­sio je ne­pi­sani dogovor, i sad je red da je pre­dam Vla­di­s­la­vi (gas-mas­ku). Ona ćuti. Za­boga, da nije ot­rovana!? Pre­dugo odu­go­vla­čim s primo­pre­dajom. I, gle, ču­da! Vla­dis­lava se sme­ši, za­do­voljni Mor­lok, ne­po­mično raz­ro­ga­če­nih očiju upr­tih kroz uza­ni pro­cep, odnekuda – ko zna ot­ku­da!? – raz­bije­nog ar­mi­ranog stakla, u parče iz­razito svetlog ne­ba osu­tog jatom tre­pe­tuša što ofor­m­lja­vaju naj­ne­uobi­ča­jenija ob­lič­ja.

„Opet sam odoc­ne­la! Redovito odo­c­nim. Dak­le, to je – dockan!“

Ukoliko se na­mah ne od­vra­ti pogled, Pro­ma­t­rač zvezdanog svo­da našao se u pogi­beljnoj ne­mi­lo­sti paukovog za­gr­ljaja. Cr­no mu se piše. Svi­ma nam se crno piše…, čitam u sebi, za­ču­do, pot­puno ra­v­no­dušno.

Beograd, 24. mart 2004.