Pad

Svi su nervozno iščekivali da se popnem, pri­želj­kujući neskriveno moj skori pad. To se i do­go­di­lo. Ipak, ne toliko uobičajeno, redovno, uho­da­no, ponajmanje brzo. Dogodilo se da sam pa­dao van svih očekivanja dugo; bez­malo večnost je potrajao taj moj nervozno iš­čekivani pad. Dibidus sam smorio ki­bicere; iznureni, ne­go­dujući, odla­zi­li su kud koji, histerično od­ma­hu­jući rukama; iza njih je ostajala gomila od­ba­če­nog đubreta (ka­k­vo se učestalo nađe kod če­ka­la­ca), ulepljena pljuvač­kom kao tutkalom.

Kad konačno padnem, biće to samo lak i udo­ban spu­st, bez ateriranja jer gomila đu­b­re­ta je za­u­zi­mala pozamašnu površinu, dokle mi je do­se­zao po­gled. Ali, do pada ima još podosta, mislio sam opušteno, usporeno mlatarajući ši­rom ra­ši­renim ru­kama u pernata krila. Na­s­to­jao sam ko­liko-to­li­ko da opravdam iš­če­ki­vanja pri­ze­m­ljaša, upinjao se iz petnih žila da za­u­z­mem pti­čju pozu (ili sam barem verovao da je za­u­zi­mam), st­rmoglavljujući se pravac u naj­zbi­je­niju go­mi­lu, koja se sad, dok se raspli­njavam u pri­se­ća­nji­ma na Da Vin­či­jeve crteže i ma­kete fanta­zma­go­ričnih pti­čurina, vidno pro­re­dila.

Doduše, ostala je nekolicina najupor­ni­jih. Mogu lepo iz ptičje perspektive da im pre­brojim temena: jedno, dva, tri, četiri, pet, šest. Gric­kaju za­noktice i nokte, pljuc­ka­ju izgric­ka­no, tr­ljkaju mok­re dlanove o butine; nogama be­sno odšutkuju ule­p­ljene humke; po­sle su im os­taci izde­ra­ne har­ti­je lepršali s vr­ša­ka ci­pela ili bi se po­se­siv­no obmo­ta­vali oko no­ž­nih listova, što ih je do­dat­no razdra­ži­va­lo. Čuo bih odonuda i pokoju soč­nu pso­vku, pri­gu­še­nu batom nogu; strelovito se uspi­nja­la, kao pra­sak ras­prs­ka­va­la oko mojih hiper­sen­zi­tiv­nih ušnih školjki, ali mi to, začudo, ovaj put ni­malo nije smetalo.

Pri­vikao sam se čak i na neuobičajeno du­go pa­da­nje; odsustvo gravitacionih sila me nije zbu­nji­va­lo, čak ni bajkovito lebduckanje. Na šta se sve živ stvor neće privići, iš­ču­đa­vao sam se; na kra­t­kotrajnom iš­ču­đa­vanju se sve uglavnom i za­vršavalo. Pad mi je pri­či­njavao osobito za­do­volj­stvo i to mi je bilo sas­vim do­voljno. Jedino me go­milica ra­zo­ča­ra­nih kibi­ce­ra pomalo zabrinja­va. Rovare po donjem sto­ma­ku kao krtice, i bilo bi fer da bar naju­por­ni­jim pri­re­dim očekivani pri­zor zbog kojeg su pro­pustili i po­sled­nji tra­mvaj jer, evo, moj slo­bodni pad ulazi u novi dan, po­noć je oda­vno prošla, ulični či­sta­či raskrčuju hum­ke đubreta, prte ih u džakove, od­nose nekuda.

Iz­dr­ži­te, još malo, samo što ni­sam – paaaoooooo! hteo sam da im doviknem ali mi je na­prasno po­nes­talo da­ha; oćutah kao riba sad već praćakajući se od­ne­ku­da slepljenim nogama u skli­ska peraja. Ni­sam si­guran – le­tim li ili pli­vam, o padanju više nije moglo biti ni govora. Svejedno, novo is­kustvo raz­vuk­lo mi je us­ne u razdragan kez; ke­zim se dodatno ob­ra­dovan spo­znajom kako to odavno nisam činio; dumam, ne vre­di, ne mogu jasno da se setim kada li sam se po­sled­nji put smejao načinom is­kre­nog sme­ja­ča.

Misli mi uporno podgurkuje nekakav li­ce­mer­ni pol­tron; odeven je kao i ja, liči na mene, neodoljivo mu njuška podseća na moju i od tog prizora me spopada jeza. Ali, priznajem, prija­tan neki, taj moj novopečeni kez, milina mi od njega, razgoni čak i jezu. I, iako neis­ku­san po tom pi­tanju, verujem da me je naprasno sko­lala sreća. Po­ltron je zak­lonio šakama li­ce, glavu za­gnju­rio po­kajnički među noge, pada uporedo sa mnom; usput tu­guje. Žao mi ga na­jed­nom; nes­pret­njakoviću ne po­lazi za rukom (niti za nogom) da zauzme pozu za pad te lebdi u me­stu kao ka­kav besmisleni lebdeći objekat, kva­ri mi prosek, i ako na­me­ravam konačno da do­čekam pad, morao bih da otkačim za­bu­šanta.

Jedno, dva, tri… tri – teme? drvo!, no do­b­ro, nije loše ni tri, bez drveta. Tri ki­bi­ce­ra i dalje iščekuju. Ruke su sad uvuk­li du­boko u dže­po­ve, po­vremenim cupka­njem od­r­ža­vaju budnost, os­tav­lje­ni na pomete­noj čisti­ni kao kakvi kameni sam­ci. Slepa nada ih ne na­pušta, i sad bih smesta mo­rao nešto da pre­du­zmem, bilo šta, napravim skandal, po­gi­beljni gaf ili kakav dobar iza­zov akrobate, ko­načno, bar malo im pri­uš­tim od očekivanog za­do­volj­stva.

A kako bi bilo da strmoglavim licemer­nog po­ltrona – sasvim prikladan prizor, uz­gred,
za­u­vek se otarasim napasti što mi samovoljno mut­lja po mozgu jer, čvrsto sam bio od­lu­čio, od noćas u svoje srce propuštam samo nju. Do­vo­lj­no je da umil­nim smeškom kurvinski pro­ša­pu­će lo­zinku: s-r-­e-ć-a i ja bih bez razmišljanja ot­ka­tan­čio vra­tan­ca svoga srca. Izvolite, go­spo­jice Sre­ćo, Sre­ći­ce, samo napred, pravac – tu, još bih us­rd­no kru­žio kažiprstom po levoj polovini gru­d­nog ko­ša.

Na brzinu proveravam stanje stvari s ke­zom. Od­lično, tu je, ne mrda, moj je. Ja, Smejač! ob­ra­dovan sam.

Poltron je zao­kup­ljen tugo­va­njem. Sle­pac! Gla­vu i dalje drži za­ri­nu­tu među ras­kre­čene noge i mo­gao bi sad sasvim ola­ko da se otkotrlja ne­ku­da, tako savinut u tu­ga­ljivo klu­p­ko, daleko, što da­lje od nas.

Ops! Jedan od trojice kibicera upravo je pao, kolena su mu časom klecnula i – paf! Glava mu os­ta­la zarivena u sveže opalo liš­će; uskoro bi mo­g­lo svega da ga prekrije jer je u među­vre­menu počeo da duva severac i lišće je lepršalo naokolo kao pa­perje. A možda su mi krila po­pu­s­ti­la, ra­zde­sila se pa ispadaju ša­re­na percad. Da me ba­rem gla­sne žice nisu iz­da­le, priupitao bih ulj­u­d­no, pokajnički li­ce­mernog po­l­tro­na, ne či­ni li mu se lišće kao pa­perje. A i da me nisu iz­da­le, taj me više ne bi čuo. Eno ga, ko­trlja se, zli­kovac, br­zinom sve­t­lo­sti, nestaje mi iz vidokruga; od­lično! Tuž­ni parčići mu po­is­padali, pa ba­tr­ga­vo kas­ka­ju za njim. Jedna be­da manje, mislim ali sum­njam.

Mis­lim i na dva pre­ostala kibicera. Pri­lju­bili se je­dan uz dru­gog, održavaju rav­no­te­žu, ne ra­za­birem, nije li os­tao je­dan ili su ipak dvojica. Sve­jed­no, Je­dan ali vre­dan ili Jedan ko nijedan. Pre­zirem kraj­no­sti i ugo­jene crve sumnje i pravo je čudo ko mi ih sad, u od­sustvu licemernog poltro­na, gura u mozak. Taj je be­z sumnje daleko od­ma­glio, ras­pr­šio obo­ga­ljenu pa­rčad tugovana po vazdu­hu i bestraga zbri­sao.

Uspeo sam da padnem u momentu kada su se dvo­jica kibicera bez svesti skljokala je­dan pre­ko drugog, taman pred zabezeknuta li­ca pri­do­š­lica koji su hitro sužavali krug uo­kolo ži­ve humke. Nisam mogao da odvojim po­gled od op­se­njujućeg pri­zora.

Čekam.

Čekamo.

Čekaju.

Priliku.

Da se pri­dig­nem.

Pridignemo.

Pridignu.

DODATAK.

Prvo pravilo. Nepoželjna je suvišna ljubo­pit­lji­vost.

Na kraju ulice se nešto čudno dešava. Go­mi­la je zbijena, nasladno nad­ne­sena nad ne­čim što ne vidim ali me baš to ne­vid­lji­vo izu­zet­no kopka. Pri­mičem se tr­če­ćim ko­rakom.

Drugo pravilo. Nepoželjno je utrkivati se sa sud­bi­nom.

Laktovima snažno muvam, po slobodnoj pro­ce­ni, najslabiju personu u reb­ra. Ona zg­r­če­na od iz­nenadnog bola u neverici uz­mi­če, doče­ka­na mo­jim urok­lji­vim pog­le­dom, sad bez­gla­vo i beži. Za­u­zi­mam nje­no me­sto. Na­d­nosim se nad be­životno tru­plo pre­ko kojeg je maločas prešao tra­m­vaj.

Opšte pravilo. Nikada nipošto ne prilazi zbi­je­noj go­mili.