Pad klavira

Pad klaviraZavod za udžbenike, Beograd 2013.

Godine 1932. književnica i helenistkinja Anica Savić Rebac donosi na Filozofski fakultet svoju doktorsku disertaciju Predplatonska erotologija. Izabrala je za mentora najpoznatijeg srpskog filologa i istoričara religije Veselina Čajkanovića. Njihove sudbine, kroz vampirsku priču, prožimaju se sve do dana kada je srušena kuća čuvene porodice Čajkanović, 15. marta 2012.

Ovo je roman o istoriji jedne porodice, njenom usponu i padu, ali i odnosa društva prema ličnostima koje su doprinele duhovnom i kulturnom napretku nacije. Ovo je roman i o istoriji jednog klavira kao metafore za nemila i nepravedna dešavanja u predratno i posleratno doba.

Sva imena u romanu Pad klavira su, uprkos snažnoj fikciji, autentična.


KAKO UBITI KLAVIR I UPOKOJITI ENPIRA

novi prilozi za Istoriju intelektualnog nespokoja

Pad klavira

Porodična kuća Čajkanovića, dan pre rušenja (foto L.B.)


O, kao večna odeća svetlosna
Obuhvatiće onde moje biće
Ona što, beše duša mojih misli.

Anica Savić Rebac – Dante u Apeninu

Senoviti Senjak, zavičaj duha, mesto gde su živeli, na obodima tadašnjeg Beograda, veliki umovi i neobične ličnosti srpske nauke i kulture: Isidora Sekulić, Veselin Čajkanović, Toma Rosandić, Žanka Stokić, Zora Petrović… i mnogi drugi, nametnuo se Lauri Barni ponovo, opsesivno i inspirativno, kao mesto dešavanja romana Pad klavira. Možda bi početno pitanje i trebalo da se tiče te metafizičke, mnogo više nego geografske toponimije tog egzistencijalnog i duhovnog zavičaja mnogih značajnih ličnosti. Zašto baš Senjak? Beograd tog vremena je već imao ekskluzivno Dedinje i intelektualnu koncentrisanost Profesorske kolonije, velike građevine u centru grada u kojima su bili razni intelektualni i umetnički saloni, a ova mala naseobina na granici između varoši beogradske i Dedinja okupila je u sebi neobične duhove koji su veoma imponovali i pomenutim delovima grada ali su „svoje mesto” našli na Senjaku. Verovatno je Proviđenje, čije namere ne možemo saznati u potpunosti ali uspevamo da ih rekonstruišemo samo putem posledica, odlučilo da baš na Senjaku stvori komunu neobičnih likova, koja o srpskoj umetnosti, kulturi, duhovnosti, mnogo više svedoči sobom nego što kasnije istorijska misao svedoči činjenicama. Istini za volju, tu komunu su, najverovatnije kasnije, nazvali umetnička kolonija. Ova nespretna sintagma više definiše statističke činjenice u realnom istorijskom vremenu, iako je za Senjak i njegove najpoznatije žitelje mnogo važnije duhovno i intelektualno određenje. Mnogo više nego naknadna istorijska ili istoriografska pamet potomaka, branitelja i osporitelja. Možda je zbog toga „mač revolucije” bio tako oštar kada se obrušio na Senjak, možda su kasniji vlasnici tog mača na kraju dvadesetog veka, okupaniji i naoko civilizovaniji od prethodnika, nastavili sa rušenjem tog poslednjeg bastiona gospodstva i duhovne aristokratije kojim je suvereno vladao duh Isidore Sekulić, ali i mnogi drugi. A u ovoj knjizi je baš o duhovima i reč, i još o ponečemu. Klaviru na primer. Za početak.

Mitsko središte kuće je ognjište (kako je tvrdio Veselin Čajkanović tragajaući za srpskim mitološkim istočnicima), tačka „alef” dobre energije, duhova predaka, dobrih i loših dana i godina. Kada su mitovi zajedno sa ognjištem otišli u knjige, središte građanskih kuća (onih bolje stojećih) bio je klavir – tronogo čudovište koje je suvereno vladalo prostorom. Od klavira je neretko zazirala posluga, na tamno-sjajnim politurama ogledala su se deca koja će samo neku godinu kasnije na belim i crnim dirkama lomiti prste učeći prve sonate koje će ih, bar je tako „graždansko” uverenje bilo, odmaći od naroda koji svira u frule, harmonike i tambure, i igra po vašarima i panađurima. Ali najveći greh tih dobroćudnih čudovišta koja su poslušno ćutala u salonu, kao oltari neke nove vere, bila je upravo njihova veličina. Oni nisu mogli (ni hteli) da idu u revolucije i partizane, kao ni njihovi vlasnici (par socijalista iz bogatijih staleža i nekolicinu bogataških sinova – nadrealista, izuzimamo), pa samim tim nisu mogli da osvoje ni svoju slobodu a ni mesto u novim danima, umetničkim delima i čitankama. Bili su bolno statični i otmeni u svom politiranom sjaju. U posleratnim vremenima, u retkim salonima, svedočili su sebe iz srećnih vremena, a u mnogo više kuća sve ono što „oslobodioci” nisu bili. Njihov „pad” je bio neminovan i dugotrajan. Trajao je sve do početka dvadeset i prvog veka, i još uvek traje. Ne zbog velike nego zbog male visine, trebalo ih je svesti na meru niskomisleće množine koja i danas jedva da malo odvaja od rodne nam zemlje. „Ovo padanje je večno”, reći će Bela Hamvaš, sa istom mišlju u drugoj kulturi, u eseju o proroku Enohu. Zato i ova priča počinje rušenjem kuće Veselina Čajkanovića – našeg najpoznatijeg predratnog filologa i istoričara religije – i padom klavira od koga jedan umetnik iz sveta seni pokušava da napravi modernu skulpturu, koja bi trebalo da simbolizuje sve ono što je klavir sobom doneo i svedočio u krhkoj građevini srpske građanske klase i umova koji su je sobom i svojim delom stvarali i svedočili.

Veselin Čajkanović je svakako jedan od njih, ako ne i najkarakterističniji. Više puta odlikovani ratnik, vrsni erudita, akademik, dekan filosofskog fakulteta, član uprave Srpske književne zadruge. Proučavao je srpske mitološke izvornike, predanja, mitove, priče, idući u svom delu u dva smera – u daleku prošlost i inspirativnu naučnu budućnost. Otkrivalačku u naučnoj nameri, obojenu uvidima jednog posebnog „jasnovidca” i velikog duha. „Zahvalnost” je dobio posle drugog rata zbog toga što je bio dekan Filozofskog fakulteta za vreme nemačke okupacije. „Apel srpskom narodu” nije potpisao ali su mu sudili oni koji su ga potpisali. Otpušten je s Beogradskog univerziteta kao kolaboracionista. Posle te odluke je pao u postelju i nije ustao sve do smrti 1946.

Laura Barna ga je oživela u svetu duhova u slojevitoj stvarnosti dubinskih misli i slika njegove duše u inspirativnoj empatijskoj vezi s porodicom, ali i s magičnom Anicom Savić Rebac. Ženom eruditom, damom koja je naučno znanje i helensko nasleđe nosila kao otmenu haljinu – osećajući se u njoj istovremeno udobno i ekskluzivno, asketski i raskošno, otmeno i ponizno, uzvišeno pre svega u idealu helenske čistote i umetnosti i večnih simbola mudrosti. Samim tim je bila intrigantna surovoj poslovično isključivoj beogradskoj čaršiji, koja nije štedela takve duhove i neobične žene koje su nadilazile vladajući stereotip. Kao dete je prevodila velike pesnike, gradila i dograđivala svoju erudiciju stvarajući istovremeno svet svoga naučnog dela i snova o starim vremenima i njihovim vrednostima. „Ceo Novi Sad govorio je o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, frauskom, latinskom, grčkom”, zapisao je Milan Kašanin. Crnjanski joj posvećuje pesmu Reljef sa likom Dantea, dopisuje se sa Lazom Kostićem i Urošem Predićem, piše pesme gradeći posebnu lirsku notu i specifičan okvir slikovitosti pesme. U kulturnom nasleđu i antičkim idealima, gde je ljubav najuzvišenije osećanje, u slojevima umetnosti, inspiracije, svesnog i nesvesnog, bila je kao kod svoje kuće, u životu i Beogradskoj varoši bilo je drugačije, borila se s predrasudama i „grehom” zato što se udala za muslimana Hasana Repca, koga je pratila u životu i smrti. Tragična smrt žene koja je spojila poetski senzibil i snagu intelekta samo je još jednom posvedočila njenu hrabrost ali i emotivnu krhkost i pravu stranu njene pesničke prirode i osobenog senzibila.

Veselina Čajkanovića je upoznala kada je donela na Filozofski fakultet svoju doktorsku disertaciju Predplatonska erotologija i izabrala upravo Čajkanovića za mentora. Njihove sudbine se prepliću i dopričavaju – što u realnom životu, što u romanu Laure Barne – u lirskom i oporom životnom tonu sve do dana kada se 2012. ruši porodična kuća Čajkanovića. U toj noći prepunoj sena sa senovitog Senjaka i vampirskih pričina počinje ova priča. Laura Barna je situira u sudbinu slavnih vampira – nekadašnjih stanovnika Senjaka, u naplavinu prošlosti, patnje i slave. U ispovednom tonu Čajkanović pokušava da opiše početak ove „vampirske priče”: „U našem narodu religija se pogrešno vezivala za magiju i to je dodatno otežavalo moj ionako nejasan položaj naučnika. Ali, da ponovo ne unesem zabunu: duh sam koji se zbog neraščišćenih računa vratio u Puškinovu ulicu. Stojim ispred svoje kuće i gledam kako je ruše.” Ali gde su se to susreli duhovi Veselina Čajkanovića i Anice Savić Rebac, i zašto jedna pre svega romaneskna konstrukcija uspeva da rekonstruiše jednu posebnu emotivnu i povremeno erotičnu atmosferu? Možda je tajna u Čajkanovićevom objašnjenju „ženskih” i „muških” priča koje je još Vuk Karadžić tako podelio. Čajkanović to objašnjava ovako: „Ženske su one u kojima ima čudesa, a muške one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripoveda rekao bi čovek da je moglo zaista biti.” Mislim da je upravo u ovome jedan od ključeva tajne pripadanja, u ženskoj imaginativnosti i eteričnosti, i muškoj sudbinskoj utemeljenosti u život i mit, istovremeno.

Eros i Tanatos života i pripovedanja se nadopunjuju, pogotovu u uranskom obliku ljubavi, u krhkosti antičke lepote i inteligencije. Biti vampir ili biti večan. Da li nas naša stremljenja i dela određuju u istoriografskom ili ezoteričnom smislu? („Postoji u našem narodu verovanje da ljudi, pogotovo žene, koji su umrli neprirodnom smrću, postaju vampiri, a Anica se još za života pripremala za to. Koketirala je znanjem osiono i nadmeno, zalazila u druge svetove, izjednačavala i život i smrt i umetnost, a to je bilo ravno hodu po skliskom užetu, večito pogibeljno ateriranje nad ponorom. Žena s glavom u torbi, što je odlika sanjara, šuškalo se i s vremenom stvrdnjavalo u žigosanje nemilosrdne gomile. I sve je u njoj očvrslo do osetljivosti stakla, u njoj istovremeno i lomljivoj i nesalomljivoj, svoj u suprotnostima, paradoksu i apsurdima, neuhvatljivoj i lakodostupnoj. I ničijoj i svačijoj.”)

Ovaj roman kompleskne strukture i neracionalno i mistično definisanih odnosa između likova je možda pravi primer za to da se naše vreme ne završava s krajem naših zemaljskih dana. Mera je talenta i imaginacije koliko ćemo to dočarati, koliko ćemo prepoznati drugost i veličinu ličnosti koje nije moguće saobraziti aritmetičkoj vrednosti proteklog vremena. Ili kako kaže Laura Barna, opisujući vampirska videla Veselina Čajkanovića: „Ali ima i nas bivših – utvara bez senki – svedoka sopstvenog pada i bitke čoveka sa straem u sebi.” Nije li taj stranac ipak neko drugi u kome se skrila tajna strana naše ličnosti. Anica, Isidora, bridžašice…?

Pored pomenutih slavnih senjačkih duhova u romanu se pojavljuju i igračice bridža – bridžašice. Žanka Stokić, Mara Rosandić (suproga velikog vajara Tome Rosandića), Zora Petrović (slikarka) i Isidora Sekulić u specifičnim odnosima koje bridž kao igra definiše: sedenje na četiri strane sveta (kao veštice iz Čarobnjaka iz Oza), aduti i simboli boja stvaraju jednu posebnu dijalošku i intrigantsku strukturu koja, inače, kompleksnošću sveta zaumnog i topčidersko-senjačkih pričina daje jednu posebnu notu. Pogotovo u odnosu na enpiricu Anicu koja se napajala inspiracijom umetnika, crpeći iz njih sve ono što ju je u stvarnom životu učinilo himerom i što ju je u smrti učinilo tako stvarnom i prisutnom. Zato bridžašice biraju Čajkanovića kao dostojanstvenog viteza i ubicu vampira: „Štitio sam ga dok se to moglo. Ali su meštani Brda, naročito umetnici, baš od mene očekivali ključni potez koji bi razvejao misteriju i strah, a uz to, smatrali su me direktnim krivcem za sva neuobičajena dešavanja poslednjih meseci, pripisujući mi moći koje svakako nisam imao. Od mene su to očekivale i utvarne kartašice; noćima su opsedale Puškinovu ulicu iščekujući da izazovem sile koje su mi bile pokorne, a koje su sve vreme nastojale da se odmetnu. Izmestivši se s raskršća, svake večeri približavale su se mojoj kući, sedale dve naspram dve, raspoređivale na vlažnu zemlju špil od pedeset i dve karte za novu partiju bridža, zajedno sa četiri šoljice vrelog čaja.”

Karakterologija Čajkanovićeva je više u ovom romanu definisana rezultatima njegovog istraživanja koje je Laura Barna dobro ukomponovala u mističnu atmosferu i naučnikovu sudbinu, u kompleksne odnose između likova u porodici Čajkanović, ali i u romanu. Od narodnih verovanja do ezoterijske simbolike i moći biljaka u verovanju i mitu sve je deo jedne odiseje kroz zaumno, koja se upravo sada u zaumnom očitava i proverava sebe sobom. Ovaj postupak je veoma važan jer na višem planu uspelosti teksta i strukture, pogotovo kroz Jungovu teoriju arhetipova koja postaje ključ istorijskih događaja kroz karakteristične i reprezentativne figure iz nasleđa koja definiše kolektivitet, duhovni razvoj nacije personalizuje osobu koja obeležava čitavu epohu. U duhovnom smislu to je Veselin Čajkanović, odnosno Anica Savić Rebac kao njegova Anima, a u svetu simobola to je neizostavno klavir, ako se ova ideja može proširiti i na stvari. Možda uz pomoć sinhroniciteta.

Ali klavir nije samo centralna figura i simbol kuće Čajkanovića. Književni artefakt i simbol oko koga se strukturiše čitava priča i senjački vampirski zaplet i drama. I zagonetna i zatvorena Isidora Sekulić je deo tog bratstva, deo osećanja i trajanja muzike („Vezala se za klavir jer je prevlačeći jagodicama kažiprsta po belim dirkama milovala prste brata Dimitrija koji ju je pratio na violini, a po crnim – Emila Stremnickog, kog je sahranila pre nego što se za njega i udala: nasmejanog lica, u belom lanenom odelu i letnjem stivenson šeširu nonšalantno šetka trgovima Kristijanije, poskakuje kao jarac po šahovskoj tabli, svesno izbegavajući svetle kamene kocke…”). Klavir kao da je kapija kroz koju se prolazi u druge svetove, koja nas deli od prljave banalnosti života i himeričnog sveta muzike iz utrobe tronogog politiranog „narodnog neprijatelja”. Iako je Čajkanovićev klavir sublimat mnogih tragedija: „Ceo život je samo trka s vetrom, a trka s vetrom je jedino realno utrkivanje sa starim dobom. Vetrovi samoljubivo talože iskustva minulih vremena, kazala je i to moja mudrulja Ruža, gledajući me sažaljivo iza odškrinutih vrata dok sam ležao u bolesničkoj postelji sa sveskom i olovkom na kolenima. I u tom pogledu sam još tada naslutio dvostruko proročanstvo: jedno od njih je bila moja skora smrt, a drugo – pad kuće Čajkanovića. Za Ružu je i jedno i drugo bilo – pad klavira.”

Opis Čajkanovićeve sahrane je upravo sublimat sudbine. Jer je tema romana uvek gotov i razrešen život. Tu vrstu razrešenja Laura ostavlja u ključu mitskog jedinstva predaka i potomaka, paganskog obreda kojim se upokojava sudbina ali ne i život. Jer ovo je porodični roman, ali roman velike porodice koja se može poistovetiti sa narodnom sudbinom i nacionalnim sunovratima koji, nažalost, još uvek traju. „Tražila je da ostave otvoren kovčeg na raskršću, nasred Novog groblja, prepuštajući ga grobarima. S tog mesta se sasvim jasno videla humka pored iskopane rake. Po Veselina treba da dođu njegovi, a neće doći sve dok smo mi ovde. Ajdemo, da im ne smetamo!, kazala je užurbano, uzela Mariju i Kolju pod ruku i nestala u peskoviti vazduh. Ugodila je mojoj paganističkoj želji da me ostave demonima Donjega sveta u apoteozi raskršća, zlatnog od avgustovskog sunca. Ali je niko nije poslušao.”

A oni su ipak došli, dodao bi pisac ovih redova. Laura ih je videla i uvela u ovaj roman ne zbog demonologije i „Srpskog vrhovnog boga”, već zbog književnosti. Intelektualnog duga koji imamo prema pređašnjima i odgovornosti prema onima koji dolaze iza nas. Pad klavira je uspon književnosti, mera drugačijeg svedočanstva sagledanog u pogrešnom i nedovoljno shvaćenom nasleđu u kome tražimo i, uz malo sreće i posvećenosti, pronalazimo jedine sebe.

U Beogradu, 14. 03. 2013
Petar V. Arbutina