O posebnim ženama

U životu velikih umetnika i mislilaca samo je jedna žena, naročito posebna žena kao potpora njegovom unutrašnjem svemiru. Eto, pogledajte, u životu Avgustinovom to je bila njegova mati – svetica Monika; zanos i prkos Petrarkin niko drugi nije mogao uzburkati silinom bure koliko prelepa Laura; Danteov Novi život svojevrsna je oda ljubavi prema Beatriči, vodilji pesnikove želje ka transcendentnosti; a tek putena Saskija van Oljenburh: bledoružičastim i zlatnožutim nanosima Rembrant joj je svaki put iznova, strpljivo, gradio Pupak sveta kao Vavilonsku kulu, njenim očima prepoznavao svoje; ili dulcinea, debela seoska devojčura Aldonsa, koju je mašta Don Kihotova tanjila u lepu i elegantnu ljubaznicu iz Tobosa – Dulčineju. Kažu da je Getea za celoživotno delo Faust inspirisala žena – koliko i Upanišade – Mefistofelova izaslanica i družbenica; sasvim mogućno. Žena je budućnost muškarca, tvrdio je i Luj Aragon. Žena je prošlost, sadašnjost i budućnost muškarca, ubeđena sam s naslaganim razlozima. Stalna žrtva koja pronosi štambilj prokletstva prvobitnog greha.

I u naših velikana žene su bivale stožer oko kojeg su namotavali i život i životno tkanje. Kakva li je ljubav morala izroditi Kostićevu čarobnicu nad pesmama Santa Maria della Salute doli mlađahno devojče – ćudljiva i ponosita gospojica Lenka Eli Dunđerska; čekao je da umre kako bi Bog–tvorac prepoznao u samrtnoj ranjivosti Raba–tvorca na zemlji, i dao mu moć ćutnjom da opeva pradubinu osećanja s četrnaest pravolinijskih ukrštaja neiscrpnih misli što sustižu jedna drugu sve dok se ne slože u vertikalni nanizak – savršenstvo Pesmu. Posle nje je i on mogao da umre. I umro je.

Neiscrpna li je provokacija bogova!

Pa Švabica – Ana Gutjar – Laze Lazarevića, ili je to ipak bila Srpkinja Jelica Milinović, oficirska kći, od čijeg osunčanog osmeha i ugljenih očiju za života nije uspevao stvarno da pobegne, skrasi se, sve od neke stalne strepnje od koje ne napušta slatkasto-lepljivi nemir.

Kroz našu otužnu, jednako koliko i kroz svetsku istoriju civilizacijâ žene su mahom čuvari lepote i dobroga, a čuvale su ih onako kako to samo one umeju, propusno srećom – šupalj sud/usud! I prosipale su sporo, škrto, lepo za lepim, dobro za dobrim, nutkale izokolno na kašičicu kao što bi se lekarija kakva davala bolesniku na smrt obolelom, od koje bi bivao trenom zalečen. Pogledajte – a u to ste pred vremenskom distancom svakako bolje upućeni od mene – svaka Popina knjiga nosi posvetu Haši, imenu koje se s nekakvim osobitim štovanjem izgovara pre no što se pisaljka zaobuzda; i mora biti da je bila plavna mantra, struj tečnosti glavne srčane žile, sve dok ne okonča misli prividom kraja, kao da kraja ili početka može ili sme biti, osim u našoj priučenoj svesti.