O Nadeždi Petrović

Niko tako snažno, i telesno i duhom, osim Njegoša, nije ušao u samu suštinu svetlosti, njeno stvarno biće, omirisao ojalovljelo balkansko tlo minhenskim i pariskim profumom kao što je to s početka ovog veka učinila Nadežda Petrović. Radoholična, kakva je bila, po povratku iz Minhena… iz Pariza, grozomornom brzinom islikavala je platno za platnom, kao da je naslućivala prerani odlazak. I njeno sunce je izgaralo u trenu, plamenom buktinje zaslepljivalo i nutkalo se, drveće saučesnički krvarilo naočigled, putevi se sužavali u šumske bogaze koje nikuda nisu vodile, osim u bleštave snove neke nove budućnosti, za kojom su žudeli i čeznuli zamoreni od ratovanja i umiranja, a nebo otvaralo u transcendentnost vizantijskoplavog s premnogo simbolike. Moglo bi se reći da je to ta istočnjačka eklektična srčanost, demistifikacija dekorativne hromosomske šare mesta s dugim pamćenjem, drugačija od precizne hromosomske cikcak dorečenosti zapadnjačkog impresionističkog sunca sabijenog u krvav kotur Kloda Monea. I to sunce smo u neznanju prihvatali kao pretnju, uneli ga u krvnu grupu kao opominjuću konstantu do danas. Zapad nije naša pretnja. On je različitost, drugost, suprotnost, leukocit, i večito se privlačimo a da se ne mirišemo, ostajemo nedorečeni u narogušenoj harmoniji.

Sa osećanjima ne valja kalkulisati!

Žena za sve i svja, kako su je jošte ocenjivali. Ratnica, ljubavnica, patriota, nacionalista, poetesa, pitoresa, neobuzdani romantičar, modernista po svemu, retoričar, kritičar, ne baš perfekcionista ali ipak nadasve vrstan organizator, manipulator, izgarala bi za svaku pa i najprostiju stvar, ogoljena do srži, prekonoć se obnavljala kao feniks. I svi su je imali, i niko je imao nije. To je zapravo ona krvna receptura, kolajuća alhemija velikih a malih žena, što svojom neiscrpnom tvoračkom snagom zadivljuju, pa i najveće zavidljivce a kojih je ovo podneblje izrađalo kao kukolj.