O eseju

Esej je diskurzivna forma kojom se sistematizuju i grupišu misli u poseban predmet, one sasvim ogoljene od maštanja ili bilo kakvih utegovnih sentimenata, a koji bi mogli razdesiti njegovu savršenu strukturnost piramide. Besmrtnost. Otuda on zahteva od autora naročitu doslednost, pažnju i lucidnost, gdekada zabašurenu u silnim nerealizovanim htenjima ili nerealnim potraživanjima. Njegova jasnoća mora biti glečerska. Sržna. Uviđajno razgradiva u svakom trenutku. A svako gradivo od kojeg je sastavljen esej mora biti sasvim smisleno sagledivo i pojmljivo, ponaosob.

Esej je večan kao kamen. Bez starosne dobi ili površnog identiteta. I može olako da stoji bez potpisa, kao freske naših srednjovekovnih manastira. Njegov nastanak ne ide ex nihilo. Pored znanja i naučne utemeljenosti, učvoranu problematiku intelekta, pa i duha, esej mora da nosi i pregršt iskustvene poezije kako bi bio estetizovan simbiozom misli, lepoga, dobroga i korisnoga, što je slučaj kod Iva Andrića. Jer, u eseju neodložno mora biti umetnosti, bar koliko i u životu!