Novi mit o novom prometeju

Raspeti Prometej

I ukrao je iz kosmosa čistu misao, misao svih misli, misao koja misli samu sebe, i preveo ju je, drsko i samosvojno prepevao u novu misao novim rečima, i uveo je/i uveo ih među ljude, savremenike, pesnike, hoteći njihove sobe naseliti probuđenim nadanjima, ili je tek verovao u svoju misiju. On nije Bog. On je Prometej Novog doba. Raspeti Prometej. Za kaznu Nebo ga je ispustilo na Zemlju, među one koje je velikodušno darivao, dok mu je tragizam mesta kljuvao jetru i srce, i sve dok mu buntovni duh nije izgradio prevodnicu s mesta na mesto, iz tragizma kao produkta palanke, preko iznuđenog dobra, otuda i korisnog – u apsolutno lepo, koje ga je konačno oslobodilo muka i bola 3. juna 1909. godine ispisom četrnaestog refrena na četrnaestom stihu: Santa Maria della Salute. Raspetom Prometeju je bio potreban poluvekovni udah kosmosa da bi izdahnuo silinu strasti u svega četrnaest minuta, kao četrnaest godina od smrti ili rođenja one koja je oličenje sve strahote i lepote života: mlađahne Lenke Eli Dunđerske. Ljubav je u Pesnika izvan svake kategorije morala. Pesnik je ravan bogovima, paganskim ili antičkim, ali on i dalje nije Bog.

* * *

Svirepa istina o nesrećniku Lazi Kostiću: nosio je u nepristojno izbuljenim očurdama patnju, kao obeležje života, jer ona bi da pogleda dalje od Pesnikovih misli, jer ona je nesputana neslobodom, jer ona se stiče još u kolevci, jer ona se pronosi kao neprikriven štambilj za jednoga života.

* * *

Ljudska lepota je tragična, ali Kostić je u tragizmu iznalazio najviši izraz lepote, uz­rokovan me­stom koje sa­ob­ra­žava neukrotivu divljinu i pi­to­mo čoveš­tvo jednovre­me­no, željan fantazmagoričnih obrta, uinat. Ne malo puta o tome je u besanim noćima polemisao s Bodlerom. Razgovarao je s mrtvima, negirajući smrt kao apsolut, nišče stanje. Po­znavao je kulturu, umetnost i filo­zo­fi­ju, pa i život­ni strogi ideal sta­rih kla­sič­nih naro­da, i od njih pravio novi filozofski sistem. Kostićev sistem.

Lepota je u gospojici Lenki Dunđerskoj tako očita, i bilo mu je jasno da je ona ubodna kandža, pokretač, uobličiteljka snova i jave, naposletku i izbaviteljka.

Godine 1895. oženio se bogatom sombor­skom miraždžikom, Julijanom Palanačkom. I sa njom – ali bez nje – putuje preko Trsta u Veneciju. I ka­ko je mogao da na­slu­ti zame­ša­telj­ni me­deni me­sec kao do­bar, vođeni slučaj, tek da bi video Nju – oka­me­njenu u ne­izrecivu le­po­tu od koje mu je smesta pre­pu­kao glas, i više nije pro­govorio ni reč. Ću­t­njom je spo­ro is­pisivao sti­ho­ve, one koji su za života zrili u njemu. Oma­đijan bolno dir­lji­vom ljup­košću pro­osetio je naj­sna­ž­niju lju­bav od koje mu se ras­takao ra­zum, oticao, razlivao bes­po­vrat­no u kanale mut­ne vode, što je za­plju­s­kivala jar­ko­cr­ve­nu opeku zaštit­nog zi­da u pod­no­žju barokne čarobnice Santa Ma­ria del­la Salute, kao svojevrsne paradigme za iz­nim­ne čovekove moći koju uspeva katkad pre­to­čiti u uzvišenu umetnost, a koja je osnov društvene usklađenosti. Op­se­njen nađenim, one­meo viđe­nim, na di­v­ljenje venecijanskih sinjora i si­njo­rita, zapisao je kle­čeći pred ula­z­nim portalom crk­ve San­ta Maria del­la Sa­lu­te:

Našao sam jed­nu crkvu, sav drh­tim dok ovo be­le­žim, jedan talijanski rene­sansni hram
San­ta Ma­ria della Sa­lute. Kakva je to divna gra­đevina!
Da je mo­gu­će da čovek, to ne­savršeno biće,
svojim ru­ka­ma na­čini takvo čudo!

Da li su od tog trena bujicom u njemu navirali oni suptilni drhtaji duše, zgusnuti u pesmu, ili ga je vodio tragalački nerv do dobrog slučaja, nagnao da potvrdi decenijski potres u srcu? Pesnik nosi u srcu samo jednu pesmu, i nju spevava celog života, sve dok je ne ispeva. Ona se prikuplja i sabire iz prostanstva kosmosa da bi se slila u unutarnji Pesnikov kosmos kao svevremena i svakom dobu žbunovito sveža i originalno ekspresivna. Ona ne poznaje vreme, a iz mesta se izdiže u neke nove sfere, obesvetilački prostor bez interesa i očekivanja uslovljenih navikama. I Pesniku je sasvim dovoljno za zemnoga života napisati tu – jednu pesmu. Pesmu ulivenu u etar, drsku pesmu koja ne haje za jezike, kriptogram kojeg je nemoguće dokraja iščitati jer se večito sluša kao muzika i uvek iznova – drugačije, pesmu ignoranta međa koje bi da je omeđe i privedu mestu i vremenu, pesmu odmetnicu koja tvorca uzvisuje u Pesnika.

Imaginarna Kostićeva višedecenijska lju­bav poprima kamene konture pronađene sve­tice koja hoda po špagi prostorno­vre­men­ske stvarnosti, izuzeta od svih ovozemaljskih realija spram hiperfizičke bitnosti, udenu­ta čistom mišlju u natprirodno, neko nulto stanje, u koje bogovi tek imaju pristup, a pes­ni­ci onu samarićanski im odobrenu natčulnu slutnju.

Te iste, 1895. godine, pisala je Julijana Palanačka iz Sombora va­roši Lazi Kostiću u manastir Krušedol: „Sad je baš bila gospođa Konjović kod nas, pa nam je do­ne­la (ne zna se da li je istina) ža­lo­snu vest da je naša, TVOJA pa­metna kumica LEN­KA DUN­ÐERSKA u ti­fusu umrla.“

Ispevom, pred samu smrt, pesme Santa Ma­ria della Salute, Laza Kostić se primiče tra­n­scendentnom i božanskom, proniče u taj­ne dubine sopstvenog bića kao odraza sveg uni­verzuma. A da li bi bilo tako da nije oku­sio svežinu iskustva ljubavi prema dvadeset i devet godina mlađoj Lenki Dunđerskoj? I, da li bi bilo tako da je Lenka, kojim slu­ča­jem, poživela i doživela njegove godine? Te­š­ko da bi se Pesnik izborio sa živom he­roinom.

Pesmom Santa Maria della Salute Kostić postaje korifej Novog doba, koje tad još nije prepoznato kao takvo, ali koje se već uveliko naslućivalo, ne baš sa razumevanjem jer svako za života ima svog Nedića ili svog Skerlića, zazornika od uskip­tale novore­či­tosti jed­na­ko koliko i od uvi­ja­nih tradicionalnih ka­zi­va­nja. I taj po­gub­ni politički i subjektivni konzervati­vi­zam, neretko kritičara ob­noć učini jednostra­nim kasapi­no­m; iako i danas nepromenjeno op­se­nje­ni sto­jimo pred ko­zerskim naporom romantičara Laze Ko­stića, os­luš­kujemo smelost ras­ko­renjivanja reči koje je Ljubomir Ne­dić ne­pra­vedno do­če­kivao na oštricu noža.

Gde se, dakle, Laza Kostić mo­gao ude­nu­ti kao literata? Nigde koliko i svugde. Eksperimentator. Be­zemljaš i Kosmopolit! Čas je na Cetinju, čas landra po Beču, u violinskoj Peš­ti, pa u mar­ci­pan-Budimu, kaldr­mi­sa­nom Beogradu, Novom Sadu, opet Som­boru, Karlovcima, i ko­nač­no mu to sudbinom predodređeno mesto pri­padne po pra­vdi – ma­na­stir Krušedol, ali od preduga čeka­nja ne prepo­zna ga za života. Uostalom, takva je sud­bina onih bogovima primaknutih, na stenu da ih žive ras­p­nu, a u njima ničeg – NI­ŠTA! – osim srama, od sebe sama pre, od ži­vota posle. Raspeti prometeji.

Filozofija uvire u poeziju i umetnost se vraća nazad u filozofiju. I to je, konačno, lični filozofski sistem Laze Kostića, krug crtan dobrovoljno preuzimanim bolima.

* * *

Po ka­zi­vanju Velj­ka Pet­ro­vi­ća, Kostićev lekar i veliki prijatelj, doktor Radivoje Si­mono­vi­ć, rekao je: Ne­mojte Lazu ocr­ni­ti, nego La­zu obe­li­te. Ne­sreć­nijeg čo­veka od njega ja ni­sam sreo u ži­vo­tu. Kažu da su to bile njegove poslednje reči. Laza Ko­stić je sa­hranjen na som­borskom grob­lju u pri­sustvu tek nekoli­ci­ne sta­rih pri­ja­te­lja i zva­ničnih pred­sta­v­ni­ka.

„Dani Laze Kostića“, Novi Sad, 13. mart 2009.