Nevolje gospodina T. ili suteren

Nevolje gospodina T. ili suterenNarodna knjiga – Alfa, Beograd, 2005.

Da ne postoje žanrovske raspodele književnih dela, Nevolje gospodina T. ili suteren mogao bi se nazvati romanom u pričama, romanom u dvadeset jednom slučaju, podeljenom u pet tematskih celina, ili je reč o sistematizaci nevolja izvesnog imaginarnog lika gospodina T. Nevolje pojedinca, umetnika uglavnom, uzrokovane mestom njegova boravka, ali i nerazumevanjem okoline, uslovljavaju obezimenjavanje, imaginarni lik sveden je pod slovcem T. Suočen u naše ime sa svim varijantama nevolja kroz razne epohe u istoriji civilizacije, te ga tako srećemo katkad i oimenjenog u liku atinskog filozofa Sokrata (u prvom poglavlju pod imenom TRAG) ili postimpresioniste Van Goga, nadrealiste Renea Magrita (iz drugog poglavlja SLIKA), potom pisca savremenika, postmodernistu (iz 4. i 5. poglavlja MIT[o]MANIJA i TELO). Donekle je specifično treće poglavlje KUĆA, gde istorijske okolnosti određuju stanje umnoženih nevolja izazvanih upravo kućom (reč je o posleratnom periodu).

Gospodin T je izmešten, skrajnut u kakav memljivi suteren s prozorima nalik puškarnicama ili na kakvu mračnu mansardu s golubljim otvorima koje učestalo i samoinicijativno zakriljuje ogledalima. Gospodin T. ipak guta stoički svaku nevolju s odmerenim duhom ironije, opstajava, kapriciozno preživljava i proživljava zadate mu nevolje.

Kompleksan projekat autorke koja ispisujući svoje fantastičke, ilustrovane pripovetke kao poglavlja neobičnog romana potvrđuje apartnost i zrelost vlastite poetike. Ova postmoderna proza spaja u sebi sklonost ka eksperimentu i visokom, klasičnom stilu.


Crni bicikl

za DIH

Crni bicikl se zauvek zamonašio u moje pro­miš­ljaje u momentu kada je prvi put ušao u moje vidno polje. Do­du­še, tada samo na mah, ili tač­nije mehaničkim ob­ri­som, još preciznije me­talnim odsjajem, po­četkom aprila 1996. go­di­ne, jer brzina kojom promiču ve­lo­sipedi po­mu­ću­je razložnost, protok, razbija vreme na ne­ar­ti­ku­li­sa­ne delove, neuklopljive fragmente: tra­ja­nje, okončanje, več­nost, trenutak, koncen­tra­cija emocijâ (zbitih i na­do­lazećih), pred­ska­zanje. Nisam pouzdano siguran – a mož­da i us­led konstantnog pomračenja u su­terenu – bilo li je aprilsko jutro, podne ili čak sum­rak? Sve­jedno. Jed­no je sigurno, sumorne svetlosti je bilo dovoljno da ug­rabim pečat obličja točka sa is­pre­pletajima če­lič­nog otiska, negde u pre­de­lu malog mozga, da ne preteram – velikog. Si­tu­i­ran sam, zapažate, na dnu svih ljudskih oče­ki­vanja: mržnje ili ljubavi, tra­gi­ke ili ko­mi­ke; ba­u­ljam nezapaženo po talogu odbač­e­nos­ti i sva­kojakog ljud­skog otpada, u pod­zemlju sam som­nam­bulizma, mesec mi oko ponoći oštricom za­pa­ra okno (na tren tek), a sva­ka­ko vam je poz­na­to, pod zemljom se ne sanja ili su snovi ret­kost, a ret­kost se redovno do buđenja smešta u za­bo­rav. Mesto za nadanja je sasvim os­kud­no, tesno, još kad to­me pridodam da dvanaesto­sprat­nica, u čijem pod­zem­lju sam ukopan kao krtica, rova­rim kao zagrobni crv, sto­ji na najvećem pozna­tom, pri tom i ozloglašenom grad­skom kli­zi­š­tu. Karaburma. Kara–burma (crni gre­ben). Cr­na li mi je sudbina! Ali, ja ono i ne verujem u za­ko­nitosti Usuda. Tonem danom dub­lje; danas sam ube­le­žio dva podeoka, istovremeno, pre­ciz­no sračunatog po­me­ranja čarobnog brežuljka ka Du­navu. Hrlimo u zagrljaj Du­navu (kakva po­let­na i vedra misao da mi se otrgne sa ovoga mes­ta), naizgled neprimećeno, ili naoko nevidljivo, ali sasvim sigurno, po mojim proračunima, na samu nje­go­vu obalu doklizaćemo (mi iz dvana­es­to­spra­tnice, posa­đe­ne navrh brežuljka) tačno 13. septembra 2013. godine u 13 ča­sova i 30 minuta (se­kunde zanemarujem kao olakšicu u psi­ho­lo­š­koj pripremi; čega? katastrofe – svakako!, od­go­va­ram smesta, razume se, samome sebi). Do­du­še, ni­sam proverio u koji dan pada pomenuti datum (mo­lim dokoličare da se pozabave tim pi­ta­njem), ipak, nadam se da nije petak. Već za­mi­š­ljam krupni naslov ispisan crnim masnim slo­vi­ma na prvoj strani „Politike“: CRNI GRE­BEN PO­TO­NUO NA CRNI PETAK. Pa i da je­ste petak, zašto da se baš ja busam u osmuđena pr­sa, gajim sujeverje kada u ovoj memli osim glji­vi­ca nije moguće ama baš ništa uz­gojiti. Neg­de sam pročitao kako mračni, tesni, sku­če­ni i vla­žni prostori pomućuju razum, razložnost svo­de na egzistencijalni minimum, na preži­vlja­vanje; vaz­duh ka­kav-takav dospeva do pluća (već uve­li­ko zahvaćena em­fi­zemom), popunjava me­huriće, gru­di se nadimaju do prs­nu­ća. Ko­šu­lju već iz­ves­no vreme ne uspevam da zakop­čam; pog­ledajte! dugmadi se nabusito puče; strahujem da je em­fi­zem poodmakao, odrađuje svoje, ne haje za vreme, mesto i klima mu i te kako gode, a o bak­suznoj cif­ri 13, još petku, i ne promišlja. Da li je o tome pisao DIH? Mislim, o tim sku­čenim pro­storima? Nešto o mis­le­nom tes­na­cu kao pos­ledici fizičkog tesnaca, ili sku­če­nom pro­s­toru u kom se začinju ideje, ali ni­ka­ko ne us­pe­vaju usled skučenosti da se raščaure dalje od em­bri­o­na. Ako se još uk­lju­či čekanje kao ne­po­volj­na vre­menska kategorija, mo­gu­će je da em­bri­on za­u­vek ostane u staklenoj epruveti s for­ma­linom – za divljenje – kao podsećanje na sva­ka­ko pos­to­je­ću ideju. (Možda sve ovo, u stvari, ni­ka­da ni­sam ni pro­či­tao, mo­guće je da sam i ovo iz­mis­lio kako bih opravdao svoj be­ziz­lazni po­lo­žaj; sve je mogućno.) A to, kako ideja i ot­ku­da ideja u mom su­terenu, pokušaću uk­ratko da ob­jas­nim. Elem, kroz je­di­no uzano ok­no, što je gle­dalo pravac u trotoar Ulice Pa­trisa Lu­mum­be, pom­no sam dnevno os­matrao (a sve u pot­ra­zi za idejom, jer pro­fe­si­ja pisca mi nalaže kao im­pe­rativ njuškanje za ide­jom) ne sta­nje u uli­ci, koje je bilo pre­gledno oni­ma „odo­zgo“, nego delove dešavanja, tačnije na­go­ve­š­taje de­ša­vanja ili sekvence što bi izmi­ca­le (iz ra­zum­lji­vih razloga) i pre no se up­ri­zo­re, te ono što sam s tog po­ložaja mogao da vi­dim, na­zi­vam samovoljno ne­u­pri­zo­re­nim sek­ven­cama. Dak­le, ideja! Nadogradnja je u mom po­se­du, i sve je u os­tatku zbivanja ostav­lje­no ma­š­ti ali, na­ža­lost, usled nemilih život­nih okol­nosti moja maš­ta je vremenom sasvim za­kr­ž­ljala (sklon sam da se ro­bus­no obrušim na vla­gu kao klju­č­nog krivca), pa je sto­ga i ideja za­držala em­bri­o­nalni status, bez ikakvog va­lja­nog na­go­ve­štaja u razviće, odnosno raščau­re­nje, kako već po­me­nuh. Sebe bih, pored razno­raz­nih po­grd­nih ime­na, mo­gao još da nazovem sve­do­kom frag­menata de­ša­va­nja: oz­biljnih ili ne, sum­nji­vih, blagih, te­ških, sme­š­nih, rizičnih, tak­ve kva­li­fi­ka­ci­je ne mogu pouzdano da dajem jer je za njih nu­ž­na celovitost, ili barem na­go­veštaj ce­lovi­to­s­ti. Frag­men­ti iz mog vidnog po­lja su bili to­liko smr­v­ljeni da sam jedva us­pe­vao, uz sve ras­položivo vreme, da ih kla­si­fi­kujem, da­ju­ći im kakva-takva zna­če­nja, po nak­na­d­nim, ug­lav­nom proizvoljnim tumačenjima, u spe­ci­jal­ne be­lež­nice, a beležnice sam delio po važ­nos­ti, važ­nost po bojama, boje po mate­ri­ja­lu. Ona Stra­šno Važ­na Be­lež­nica (SVB) pa­la­cala je u ni­jansama zmijske ko­že; Ma­nje Važ­na Belež­ni­ca (MVB) zatamnjena je u meku te­le­ću kožu; dok je Gar­ba­ge (S) bila po­ve­za­na u ruži­čas­to vo­š­ta­no platno (kakva perverznost u oda­biru!?). Ulazak cr­nog bi­cik­la u moje vidno polje uneo je iz­ves­tan nesklad u us­ta­lje­nu preciznu selekciju. Po­či­njao sam da mu dajem ap­so­lutni prioritet. Sve o crnom biciklu sme­š­tano je is­klju­čivo u SVB po­vezanu u palacavu zmijsku ko­žu. Uskoro se ska­la prio­ri­teta sas­vim srozala na nejasnost i ne­brigu, pa sam ra­z­norazne ne­uprizorene sek­ven­ce beležio gde sam pris­ti­gao: po nad­la­ni­ca­ma, bedrima, stomaku, pisaćem stolu, na­m­eš­ta­ju, zidovima, ragastovima, podu, čak sam se pen­trao, ova­ko kljast i nestabilan, po stolicama u pot­razi za čis­tom površinom stropa, zbijao is­pi­se u skrivnice gip­sanih pu­ko­tina. Razume se, beležio sam pomenute efe­merne par­či­će uli­čnih dešavanja pri­vre­me­no na tak­va mesta, ra­ču­na­jući: dok ne ugrabim vre­mena da ih uredno kla­si­fi­ku­jem u pomenute be­ležnice. Rezultat tak­vih htenja bila je ravno­duš­nost prema svemu i sva­če­mu a što nije bilo direktno ili indi­rek­tno vezano za crni bi­cikl. A cr­ni bicikl se prikazivao svako­dnev­no. Iako ne mogu da pot­vr­dim da je njegovo po­jav­ljivanje pa­dalo uvek u isto vreme, jer vre­me sam odmeravao po ko­li­či­ni svet­los­ti unutar su­terena (što je, zapažate, bio sasvim nepo­uz­dan pokazatelj), ili bih se paž­lji­vo zag­ledao u gra­nitne pločnike sa str­mi­ne tro­to­a­ra. I, ako sam us­pevao jasno da ra­z­a­be­rem tamne is­kri­ce, uveliko je znači tekao dan, opet po boji is­kri­čenja pretpostavljao sam koje je doba dana: cik zore, kasno jut­ro, podne ili pak nado­la­zeća plavi­čas­ta svetlost večeri. (Zid­ne satove, pa i one ručne nisam držao; za­krat­ko bi se na­lo­ka­li mem­lom, i za­us­tav­ljali ka­zalj­ke na po­je­di­nim ci­frama koje sam docnije upi­sivao kao važnu zna­čenjsku informaciju i be­skrajno se bavio ana­litičkim onanisanjima.) Ra­čunicu su mi kva­ri­le jedino vre­menske ne­po­go­de: kiše, oluje ili tma­s­ti ob­laci po­leg­li ni­s­ko nad Ulicom Pat­ri­sa Lumumbe. U takvim da­ni­ma, nevoljko bih od­lazio do ka­u­ča, legao na­uz­nak, ruke pod­me­tao pod gla­vu, besprizorno pi­ljio u golu si­ja­licu sa tavanice; de­šavalo se kat­kad da po­neš­to i pro­čitam. Danil Ivanovič Harms me je oso­bito opsedao. Smejao bih se do su­za njegovim „moz­gov­nim igrama“. Posle ni­sam mogao da pre­s­tanem da pla­čem. I tako bih za­dre­mao – do sle­de­ćeg jutra. Do svet­los­ti!, po­nav­ljao sam u sebi kao mantru. Ujutru bi zaista os­vanuo lep sun­čan dan. Verovao sam samome sebi, kao i obično, a i kome bih drugome ako ne samome sebi. Znam da je sada tačno osam časova i trid­e­set minuta. Gospođica Ana Sjenkjevič za­ku­cala je na vrata, dva puta krat­ko prstima (ti­ho), jed­nom lupanjem pesni­com (bučno) – po do­go­voru – sama ih otvo­ri­la, ušla zajedno s lju­tim mra­zom i promr­z­lim mi­ri­som celera. Dve og­romne torbe krcate na­mir­nicama odložila je na sudo­pe­ru, svukla ka­put, za­sukala rukave, upi­ta­la me ra­vnodušno i ne po­gle­dav­ši me, nas­tav­ljajući da posluje oko sudopere: „Kako ste da­nas, gospo­di­ne T., ži­ga li vas u no­zi, seva li vam u leđima? Vre­me se pro­menilo od jutros, iz­ne­na­da, uh-uh-uh!, ovde je hladno i mračno kao u gro­bu, upa­li­ću lam­pu na vašem pisaćem stolu… Mi­li bože, pa vi ste za­bo­ravili noćas da aku­mu­li­ra­te peć, gos­podine, le­po sam vam juče na­po­me­nu­la… go­spo­dine, mo­lim vas, zaustavite na čas pi­sanje, ho­ću nešto veoma važno da vam kažem.“ Das­ke na patosu su se podizale ako bih greš­kom stao na kraj; mogao bih u nes­pret­nos­ti da po­vredim i ovu zdra­vu nogu; pri­pa­ziću na taj de­talj. Dakle, da vi­dimo, šta sam to noćas na­bu­la­z­nio: Crni bi­cikl se zasvagda za­monašio u mo­je promišljaje u momentu kada je prvi put za­šao u moje vidno po­lje; do­du­še ta­da samo na mah, ili tačnije me­haničkim ob­ri­som, još pre­ciz­nije… „Dosta! Prokleti crni bi­cikl vas je pot­puno opseo. Sku­vaću vam čaj s li­munom i me­dom.“ Uh, majku mu, kako li je samo dosadna ova žena, još pri tom i neuvi­đav­na, i glasna; nju­š­ka po meni kao Šerlok Holms.

U fazi sam svođenja računa. Priznajem, ova­kav ži­votni bilans i nije za ponos i diku; no takvi mora da su pogledi i svođenja svih pod­zem­ljaša. A šta da sam se našao sprat ili dva iznad, sa onima odozgo, ili da mi kobna bo­leš­tina prerano nije sasušila le­vu nogu? O čemu bih onda pisao, da li bi mi crni bi­cikl uop­š­te ušao u vidno polje? Osamnaest če­lič­nih ži­ca s jedne strane, osamnaest čeličnih ži­ca s dru­ge strane prednjeg točka, potom osam­na­est če­ličnih žica s jedne strane, osamnaest če­lič­nih žica s druge strane zadnjeg točka; tri­de­set­šest čeličnih preplitaja (18+18), plus tri­de­set­šest čeličnih preplitaja (18+18) dne­v­no pro­tutnji mojim mislima; razum mi je sav u če­lič­nim pečatima. Trudim se da mi bar prs­ti os­ta­nu što duže pokretljivi; plašim se artri­ti­sa kao zle kobi, iako mi je dobro poz­na­to da vla­ga i te kako nagriza kosti. Još uvek us­pe­vam da na­pišem po priču za svaki mesec. Gđica Ana Sjenkjevič uporno tvrdi kako od onog prok­le­tog aprila 1996. pišem uvek istu priču, tra­bu­njam o crnom biciklu, pa to je. Član sam SKD-a. Zaostavština mi se meri nekolici­nom ma­nje-vi­še osrednjih romana i desetinama pri­ča i ese­ja. Garsonjera na Karaburmi, u Uli­ci Pat­ri­sa Lumumbe 177s, u suterenu, takođe je u mom vlasništvu. „Da li se uopšte zna ko je sop­s­tve­nik cr­nog bicikla?“, pitala se glasno gđi­ca Ana Sjen­kjevič. Zahtevala je ime kao pot­vrdu stvarnog bitisanja tajanstvenog sopstve­ni­ka, ina­če bi ga olako pripisala neza­jaž­lji­voj fik­ci­ji, što me opseda od jutra do jutra, go­vo­rila je raspa­me­će­na mojim upornim glasnim čitanji­ma. U ne­ko­li­ko navrata je čak, zajedno sa mnom, čekala pred uza­nim oknom, ali crni bicikl se kao za baksuz tada nije pojavljivao. „Vi ste ovo o bi­ciklu sve iz­mis­lili, gospodine T.?“ Znao sam da ga teraju ma­juš­ni žen­ski članci sa svet­lim dlačicama, i to sam joj otvoreno kazao (na šta se ona samo gadljivo iskezila); zglo­bove su pre­krivale pa­muč­ne sokne, dodao sam još (is­ke­zila se još gad­ljivije); onda sam zaćutao, ali znao sam šta je pomislila: Perverzna matora dr­tina! Ali, de­ša­va­lo se da pro­ju­ri, nekon­tro­li­sa­no poveća­va­jući ubrzanje niza str­mi­nu, samo u pamučnim sok­na­ma, ili pot­puno bo­sa; ili bi upravo pod pro­zo­rom is­teg­la no­ži­ce, i tada joj se za tre­nu­tak video uras­tao nok­tić na najma­njem no­žnom prs­tu kako se vrpolji i po­ig­ra­va povrh vre­log gra­nit­nog ploč­nika. Kat­kad bi joj se zabe­la­salo i glatko ko­le­no kao slo­nova kost. Ili bi crni bi­cikl pro­terale, gonje­ne mrazom i le­dom, glo­maz­ne co­kule s ras­pet­lja­nim pert­la­ma što su se sva­ki čas upe­t­lja­vale u la­nac, a mo­ja ta­jan­stvena sops­tve­ni­ca cr­nog bi­cik­la je za­s­ta­jala, gdegde i skraj okna, na­ginjala gla­vi­cu, prs­ti­ći­ma izvla­či­la umašćene pertle, i tada bi do pro­zorskih re­še­taka dos­ka­ku­tala po­koja zla­tas­ta kovrdža; da sam hteo, mo­gao sam ola­ko da je do­taknem, ili omirišem. Na­rav­no, ni­sam smeo ni­jed­nim su­vi­š­nim gestom, a koji bi se dao dvo­smisleno tu­mačiti, da up­la­šim mo­ju ma­lu kra­savicu, ju­na­kinju svih mojih fan­tas­tič­nih pri­povesti. Bo­že, kako je ja vo­lim; nju koju zap­ravo nikada ni­sam video, osim gle­ž­nje­va, ko­lena, prstića i zlatastog uvo­jka. O top­lim da­ni­ma ha­lap­ljivo sam udisao vaz­duh čim bih za­pa­zio senku toč­ka crnoga bi­cik­la kako umi­če u moje vidno polje, ali mogao sam u svo­ja em­fizemična pluća da udahnem jedino opo­rost ko­lo­masti, katrana ili asfaltne čes­ti­ce pra­ši­ne s decibelima buke. Njen miris je leb­du­c­kao, la­gan kao san, no­šen slabašnim struja­nji­ma, rasipnički pu­nio noz­dr­ve onima odozgo. Nisam ravnodušan, ali, pri­znajem, ima neke prav­de u ovakvoj ne­pra­ved­noj raspodeli. I to kos­mičke. Iako ovo nije sre­ćan na­čin kojim bi tre­balo da završi jedna nor­mal­na priča. Ma, ko­ješta!

Beograd, 27. mart 2003.