Narodni muzej ne radi

Beograd, Narodni muzej,
25. avgust 1999, 19.33h

„Gospođice… ne bih da vas prekidam, ali mo­ra­ću, žao mi je… probudite me ako kojim slučajem za­dremam; pre pola sata zaključao sam i glavni i spo­redne ulaze, ključevi su kod mene… evo ih… Tru­diću se, koliko mi to uspe, da ostanem budan, već znate a i čujete moje slabosti… u petnaest do de­vet počinje derbi Barsa – Real Madrid… ve­če­ras ćemo odrati Katalonce, i to na njihovom tere­nu…“

„Doći ću kad završim. Hvala, Igore, i mirna noć!“

„Da vam upalim centralno svetlo, mračno je?“

„Ne, upaliću stonu lampu kad mi bude trebala. Možete sad da idete. Večeras ću ostati duže, ne brinite za mene, opustite se na travi Kamp Noa, i uživajte punim plućima.“

„Seljanka“, 1882, Utreht…

Jedino Van Gogovo platno koje imamo. Naočigled ul­tramarin bledi. Mogla sam da mu pokažem, nje­gov rasterećeni um, još u iščekivalačkom naporu za predstojećim dranjem katalonskih piona i ska­ka­ča po travnatom terenu Kamp Noa, opušta oko i ono bez ikakve sumnje jasnije vidi. A možda ni­šta od ovoga i nema – čista uobrazilja, ne bi mi bila prvenac. Ili strah. Isuviše strepim nad Se­ljan­kom u prostom sobičku, čak i ne liči na njegove radove iz osunčanog Arla ili ona drsko rasvetljena pariska platna. Rađena je očigledno u Holandiji, pod kosom sunčevom svetlošću (škrta svetlost baš sve isto boji u plavo), u vreme prvog ludila, bo­lesti ili sreće zbog Gogenovog otkrića, ili tek nagoveštaja bojenog odmetništva; ono će ga od­ve­sti u Arl, mesto čuvano za priziv košmara siro­vo­cr­venog i sirovozelenog. Kristina je već ušla u nje­gov život, uboga prostitutka, sirotica, baš ništa nikada ne razume. Do bolesne agonije me do­vodi i pomisao da bi ova Seljanka mogla nestati, završiti u kakvoj privatnoj kolekciji ili steril­nom salonu čiji su usamljeni proma­tra­či dahtave silikonske sponzoruše, željne jedino muš­kog se­me­na, znoja i brendova. Odneće ga na kra­ju, u to sam ubeđena. Jednostavno doći – sami – staviti ga pod mi­šku i mirno išetati, i to kroz glavni ulaz. Še­sto čulo mi tamtara u potiljak. Čudo kako ga nisu u vreme bombardovanja i pre­tum­bacija odneli. Ukrali! Ko bi još pitao za nesre­ćnog Vinsenta Van Goga, zalutalog greškom u Beog­rad, kome je još bilo stalo do njega, njegove male, uplašene seljan­či­ce. Gospođice, idite kući, odmorite se konačno!, gotovo da su me izgonili tih dana kada nam je je­di­no zanimanje bilo: Promatrač zvezdanog neba, a uto­čišta: sutereni, skloništa i neraskrčeni mem­ljivi podrumi. A ne, ostaću, opovrtala bih, smo­rena i pregladna, prežedna, na ivici suza od ne­kog naročito teralačkog nagona. Čuvala sam Van Gogovu Seljanku, u depou. Zanimanje Proma­trač dobrovoljno menjam za Čuvar, šalila sam se sa Igorom – Čuvarom ključeva. Uostalom, zar nisam tek kustos koji, doduše ništa i ne radi osim što zajedno sa eksponatima sabira prašinu i pa­u­či­nu. Kako ne znaju da sam tih 78 dana bila naj­si­gurnija persona u Beogradu, pa i šire – dalje, ukopana tri nivoa ispod zemlje, u lavirintu mekog nacionalnog zaborava. Srećom pa su nas zatvorili. MUZEJ NE RADI! najkraće objašnjenje prikačeno na ulaznim vratima. Ali za koga? Za miloga boga, za­što uopšte nesrećni Van Gog?!

„Igore, vratite se na tren, molim vas!“

Nervozno je stiskala pesnice, povremeno bi ih protrljala o butine da obriše nakupljeni znoj. Bila je alergična na znoj. Muški/ženski, svejedno. Alergije su psihološki protektorat nad lično­šću, negde je to čula ili pročitala, ali ne vredi, i pri samoj pomisli na lepljivu slanu ili gorku iz­lu­čevinu gađenje joj je obuzimalo ždrelo, od­vra­ća­lo misli, do povraćanja bi je dovodilo.

„Šta vidite na ovoj slici, kažite mi?“

„Ženu koju je naprasno zaboleo stomak.“

„Zašto mislite tako?“

„Čini se kao da je ugledala nekoga koga nije očekivala; eto, ni petrolejka čestito nije stigla da se razgori, samo…“

„Šta, Igore, kažite, slobodno.“

„Čudi me kako je u klompama, a i marama joj je uredno povezana, ipak nije zatečena, možda se na­da­la nekome, no nije tačno znala kad će taj neko sti­ći. Eto rešenja za klompe i maramu, a i tek zapa­lje­nu petrolejku. Čučala je negde u pripećku obučena od glave do pete, i čekala, naučena na čekanje, če­ka­ju­ći zadremala, verna čekalica, i iznenadna škri­pa vrata ili lavež avlijanera naterali su je na ne­mir kojeg je doduše priželjkivala, i za njega se čak spremala. Brzinom je pripalila plam, i onda od neke naročite živčanosti posustala na čas, po­sr­nu­la i prihvatila se, logično – o obližnji stub.“

„Dobar ste poznavalac ljudske psiho­logije, za­div­ljena sam vašim zapažanjem.“

„Radim sa ljudima, to je bar prosto. Uđe­te im u psihu kroz oči kao kroz širom ras­kriljena vra­tan­ca, onda već… A puštaju, vole kad se neko zanima za njihove sudbine, makar to bio i portir nacio­nal­nog muzeja. Čudna sve fela zalazi ovamo, ni da za­mislite…“

„A boje?“

„Šta s bojama?“

„Koje boje vidite?“

„Nažalost, gospođice, vidim sivo i cr­no, dal­tonista sam.“

„Izvinite.“

„Ne mari, navikao sam na tamno, a žena na sli­ci nekako pripada velikoj patnji, sva joj je izbila kao guba po licu i nadlanici, mora da je u mra­ku ili pod slabom svet­lo­šću petro­lejke iz ugla, one koja nije uspela da se razgori.“

„Baš tako, u pravu ste, plamsaj joj os­vet­lja­va nadlanicu, levu polovinu lica i mara­me, po­ne­što i desnu šaku kojom se oslonila, ili pridržala o stub nosač, i vrške klompi. Sve ostalo je u za­ga­si­tim plavo-zelenim nijan­sama.“

Kovitlala je mazno golubljim percem po po­vršini slike.

„I?“

„I ovo više nije ultramarin, čini mi se da platno bledi naočigled, rasvetljava se gama, po­gle­dajte još jednom Igore, vaše crno od malopre pre­tače se u tamnosivo, a već sledećeg časa mo­glo bi biti sivo, posle utakmice svetlosivo… Vi­dite li bar to?“

„Na šta tačno ciljate?“

„Osveta!“

„Čija?“

„Van Gogova!“

„Zašto bi to on, gospođice… još vama!? Pa vi ste mu… tako… tako melemno naklonjeni… ma ne bi on vas…“

„Prekinite, molim vas. Ja sam nevažna, ko­li­ko i vi. Važniji je ovaj prostor od nas. Slučaj. Mesto. Bombardovanje! Njega je hteo. Njega i ima.“

Od 24. marta 1999. godine Narodni muzej ne radi!

Budimpešta, april/maj 2009.