Moja poslednja glavobolja

Moja poslednja glavoboljaZavod za udžbenike, Beograd, 2008.

Davne 1913. godine Jovan Skerlić je napisao kritički prikaz Saputnika Isidore Sekulić i Ispovesti Milice Janković i objavio ga pod naslovom „Dve ženske knjige“. Videći u Saputnicima knjigu „ličnoga nadahnuća i vrlo intimnog tona“, napisanu u godini kada se, „otkako nas ima na svetu, najviše prolilo srpske krvi“, J. Skerlić zamera Isidori što u toj godini izlazi njena knjiga u kojoj ima „sedamnaest strana fraza o jednoj glavobolji“. Ta njena ? Isidorina glavobolja i prekor velikog kritičara dobroj knjizi ostavili su vidnog traga u životu i razmišljanju Isidore Sekulić.

I upravo toj opsesivnoj temi posvećen je roman Laure Barne „Moja poslednja glavobolja“. Snagom uživljavanja Barna ulazi u lik svoje junakinje „beležeći“ njenu predsmrtnu ispovest. Taj intimni, intelektualni, moralni pa i poetički testament I. Sekulić pisan je sa merom, dramatično i uverljivo. U jednom smislu to je fingirani sokratski govor u kojem su sabesednici naša spisateljica, zagonetni pesnik, a inicijalni povod Isidorine ispovesti je pomenuti Skerlićev tekst. No, u osnovi je to zavetni solilokvijum jedne izuzetne ličnosti u predsmrtnom času kojoj, pišući u njeno ime, Laura Barna dvojnički pozajmljuje svoju reč i svoj spisateljski dar.

Petar Pijanović


Šta je poluostrvo? Smrt je jedina i najveća taj­na kojom nas ži­vot daruje, jer čovek bez tajne dr­vo je bez srži. U smrti po­sto­ji le­po­te jed­na­ko koliko i u ži­vo­tu, verovao je i Rilke kao i Platon, verujem i sama u rečeno, pre Platonu jer i on beše po­lu­os­trv­ljanin kao i ja Balkanka. A po­lu­o­strvo je iz­nim­no zaseban svet mo­gućeg i ne­mo­gućeg, izuzet pri­vid­nom da­lji­nom od dru­gih kon­tinenata, i u tak­voj izolaciji iz­ra­đaju se ču­desni pro­duk­ti s mi­ri­sima dre­v­nog i pro­šlog, ta­loženi po sva­ku ce­nu u tra­diciju, i ve­či­to taj vonj lebdi nad njime, i zaskoro po­lu­ostrvo biva po tam­jani­sa­nom mi­ri­su pre­po­znat­ljivo, ali oretko pri­znato ili vred­no­va­no kako to i zaslužuje ili kako bi tre­balo da za­slu­ži jer svaki napor krunisan je u ko­nač­nom kakvom-takvom na­gradom, iako Balkan nikada nizašta nije na­građivan. Pokusni poligon nad­me­ta­nja inte­re­sa! U tome leži njegov tra­gizam još od vi­zantijskog doba.

Po­lu­os­tr­vo je embrion u majčinoj ut­ro­bi, tek pupčanom vrp­com veziv za zem­nju stva­r­nost i postojanje, pori­nut u teč­nost s mi­risima ili bezmi­ris­nu, bojenu ili bez­boj­nu, ali sva­kako to­plu, gdekad i vrelu od su­vi­še strasti, i iz nje probija po­sesivna me­lan­ho­lija koja polu­os­trv­lja­ne čini usamlje­ni­ci­ma ok­re­nu­tim samo sebi, nespremnim na bilo kak­ve zajedničke ak­tiv­nosti sa os­tat­kom sveta a koje izis­ku­ju pa i naj­manji kom­pro­mis. I ta svo­je­vrs­na herme­tič­nost najposle prera­sta u neki apartni as­ke­ti­zam. Naš narod je as­ket­ski narod, ali koji se ni po cenu slo­bo­de ne odriče baj­ki, mitova i le­gen­di, i u tom sui­ci­d­nom tvrdoglavisanju u stanju je da ide do kra­ja, i sve odrađuje uz isuviše sen­ti­me­na­ta, a suvišak sentimenta uspo­ra­va ili čak obes­mi­šljava svako normalno od­ra­sta­nje, te je naš narod, i pored drev­no­sti, i dalje u fazi ado­le­scencije. Ber­nard Šo je voleo da is­tak­ne kako Irci umesto srca imaju fantaziju. Mi­slim da smo po tom pitanju i te kako sli­čni njima.

Čvo­rno mesto Balkana je bez ikak­ve su­m­nje Be­og­rad, kao što je čvorno me­sto mo­je ku­će zasi­gur­no ova radna soba. A čvor­na upo­ri­šta pam­te, čuvaju, sabiru, ona su mo­zak mes­tâ sa io­nako dugim pam­će­nji­ma.

„Iz takve hermetičnosti probija neka ret­ka, neu­o­bičajena lepota… izvorna samo­stal­nost koja je odličje ve­li­kog a ma­log na­roda…“

U pravu ste, naravno, ali imajte na umu ove Šoove reči koje sam maločas citirala, one su ta para­dig­ma, uzoran temelj na kojem carstvuju zi­di­ne ve­li­kih naroda. Nije brojnost, kao ni veličina presudna za poima­nje monumentalnosti, to sam već kazala, pre da su sjaj i le­pota taj neizbežni fa­kat na kojem počiva snaga, ali ona unu­tarnja, idejno građena, fa­tum­ska, zna­kov­na, vazda isi­ja­va­juća, nikako fi­zič­ka; fizi­č­ka dođe pa pro­đe, jer sve što dođe mora i da pro­đe, takav je za­kon kolotečine i, za­ču­do – iako de­luje po su­rovim i sirovim prin­ci­pi­ma, možda i apsurdnim – ide nam naruku.


Prezentacija u Valjevu