Liftboj

paradoks jedenja vremena 2

Od izlaznih vrata hotelskog bara do vrata lif­ta iz­bro­jao je sedam koraka, ne baš ona­k­vih kak­vim je uo­bi­čajeno koračao jer nje­govi ko­raci i nisu mogli da se pod­vedu pod uobi­ča­je­ne. Marija, šankerica iz bara, ko­ra­ča na pri­mer žustro, muš­ki, odrešito, i nije baš uzor za pro­sek. Portir Rade se vuče, opet, kao pas pre­bi­je­ne kičme i ne­mo­guće je, čak i kada bi mu do­bro namazali ta­bane ko­lo­mašću, precizno utvr­diti du­žinu njegovog ko­ra­ka, svaki je dru­ga­či­ji i nepred­vidljiv, slu­čaj za sebe. „To je od le­njosti“, tvrdi Ðu­ra­šin. „Nije le­njost nego spo­ndiloza od istih pok­re­ta: kli­mni gla­vom na­levo, is­kezi sme­šak, naklon, kli­mni gla­vom nad­e­s­no, upri rukom pravac u hol“, ispra­vlja ga on, uzgred se još žalio na tup bol u do­njem delu kičme koji, tvrdio je kategorički, na­s­tupa sa sipljivim kiša­ma i popušta s pr­vim be­ha­ri­ma. A tek je ne­srećni recepcionar Ðu­rašin di­bi­dus kvario prosek i uno­sio to­tal­nu za­bu­nu u pro­račune, i bilo bi svr­sis­hodnije da oću­ti kal­kulaciju u po­ku­šaju. Sre­ćom, retko je izlazio ispred pulta, ali kada bi se to zgo­dilo pre­ga­zio bi ne­sumnjivo u dva ko­raka od bara do lifta; ne­po­jam­na gr­do­si­ja od čo­veka.

Istini za volju, njegovi koraci su duga­č­ki van svih oče­ki­va­nja, s obzirom na pig­mej­ski rast: kratke udo­ve, mali trup, veliku oblu glavu kao u van­ze­malj­ca koji je uvek u ne­kak­voj bez­raz­lo­žnoj hitnji iako on nikada ni­kuda ne žuri, dru­gi oko njega žure, on ne, prila­go­đa­va se, savija kao list pe­lir-pa­pi­ra ili izdanak la­doleža. On je Liftboj, i u žurbi je taman ko­li­ko i zastareli ho­telski lift s rešetkama od fino kovanog gvožđa, pa kad se nađe u njemu ose­ća se kao šimpanza u elit­nom ka­vezu, intimno, iako on nipošto ne do­ti­če re­šet­ke tokom vož­nje, niti se o njih os­lanja, iz pri­s­tojnosti, pra­vi­la mu to ne na­la­žu. Desna ru­ka mu je uštog­lje­no pripijena uz bokove, le­vom pri­dr­ža­va grudi, u stavu: mi­rno! A kada bi se su­vo­zač smo­reno pri­slo­nio leđima, ramenima ili zad­nji­com, pri tom možda duboko uzdahnuvši jed­nom ili dva­put, obavezno je upozoravao ravnim glasom: „Mo­limo vas, ne oslanjajte se o rešetke, radi va­še bez­bed­nosti!“ Ali, dob­ro je, ne moli on nego oni, oni vas umo­lja­vaju, on, ra­zu­me se, tak­vu servil­nost nipošto dob­ro­volj­no ni­kome ne bi iz­re­kao. U vo­zovima je gnevno ki­dao plo­či­ce sa upo­zo­renjima: Ne naginji se kroz prozor!, fr­lja­cao ih raz­ja­ren kroz isti taj prozor, u dalj. Ta­kav je tip, ne upliće se on bez preke potrebe u tuđe živote, niti sli­čne za­um­nosti oče­ku­je za­uzvrat, ali po­sao je po­sao, a ulice su ulice, i njima sigurno i u ovom tre­nut­ku koračaju po­ten­ci­jal­ni liftbo­je­vi. Još hotel A kategorije, pa zvuč­no rusko ime kao kaljinka, boršč ili vod­ka, pa te­ra­zi­je, se­ce­si­ja, fasada pro­ša­ra­na lis­nato­ze­lenim po­cak­ljenim plo­či­ca­ma, is­pre­se­ca­na ki­t­njas­tim gir­lan­da­ma i ven­ci­ma; u jed­nom od njih uklesana je i godina – 1906.

Sedam koraka, merio je na sekundaricu, us­peo je da pregazi za celih sedam sekundi. Sve­dok mu je glavom i bradom recepcionar Ðu­ra­šin (mada on o tome nipo­š­to ne bi da se iz­ja­šnjava). „Buda­la­š­tine“, izgovorio je ono­mad la­konski, i više nije rekao ni reč.

Ona je sedam koraka, mađioničarskim tri­ko­vima, pre­tvarala u sedam bajkovitih ve­č­no­sti. Na­pipavala je visokim pot­peticama cr­ve­nu pros­tir­ku, mic po mic, kao da po te­lu ko­ra­ča, seckavo, le­vo-desno, koketno uvijajući uza­ne bo­ko­ve. Stručić joj je, bez ikakve sumnje, mogao obu­j­mi­ti ras­tvo­renim ša­ka­ma iako su njegove ša­ke majušne kao u de­te­ta, prs­ti kra­tki, zatu­ba­sti, i taman je njima mo­gao bez na­pora da ob­vije tek svoje nožne listo­ve; to mu je me­ra. Ra­de je prigušeno kašljuc­nuo. Mari­ja je is­pu­stila ta­c­nu sa šoljicama, tanjiri­ći­ma i pos­reb­re­nim kašiči­ca­ma, što je privu­k­lo pozornost ret­kih gostiju raštr­ka­nih po sa­li. Ðura­šin je ste­njao, istegnutog tr­bu­ha, pre­sa­mićen pre­ko pul­ta, pri čemu su mu se la­kejski širiti i poza­man­te­ri­ja preuzane li­v­reje stopostotno umr­si­li u čvo­ro­ve i neugle­dne rute. I ako bi kojim slu­ča­jem ba­nu­la gos­pođa Teofilovićka, direk­tor­ka i up­rav­ni­ca ho­te­la, izbio bi pravi dar­mar. S njom nije bi­lo ci­le-mile, ume­la je ta da opa­uči tamo gde se naj­ma­nje nadaš. I boli, bra­le!

Ona se zadržala na prvom koračaju, sag­nu­la da na­me­sti svilenu čarapu. Kosa joj kao ko­nj­ska gri­va pres­kok­nu potiljak, uz šuštanj pro­su se niz gru­di i ramena. Ob­lačak na­ran­dži­nog cveta slat­kas­to mu je zagolicao no­zdrve, pro­stru­jao niz kič­mu, zadržao se u pre­ponama, ona­mo bolno os­tao. Ma­rija je me­tli­com saku­p­lja­la kr­hotine; ka­ši­či­ce je, či­ni­lo se po sil­i­ni zve­c­kanja, lju­tito uba­ci­vala u po­s­lužavnik, još je uzgred nevezano bogoradila. Ðu­ra­šin se istegao unazad, ali nije prestajao da ste­nje. Ra­de je so­vu­ljagao perutavim očima, nep­res­ta­no tre­p­ću­ći rasipao perut unaokolo kao inje. Oči­gledno je, ne uspeva mu is­to­vre­me­no da oba­v­lja dve radnje, oću­tao je, što je bilo mu­dro, odlično.

Žica na čarapi opasno popušta i naj­ma­nji pri­ti­sak potpuno će je obodriti da ne­mi­lo­srd­no za­g­rabi ka bu­tinama, završi možda du­boko u vla­ž­noj crnoj rupi bez dna; već je obe­lela ko­le­no kao slo­novu kost. Divota, cr­na je, mislila je Marija us­hićeno se kiko­ću­ći, dok je pre­dnjim zubima zag­riz­la šiljak sr­če, nezainteresovano isi­savala krv iz palca. „Kud baš crno!“, zviznu Ðurašin, na šta je gos­podin iz sofe pod fila­den­dronom, čma­v­lji­vo za­okupljen čituckanjem no­vina, pogle­dao u prav­cu nje­go­va zvižduka. Rade se verovat­no i dalje za­bav­lja kak­vim bes­mi­sle­nim gestovi­ma, usporen je spon­di­lo­zom i ar­tri­ti­som i crno mu izmiče kao skli­ska ja­bu­kova se­men­ka pod prstima.

Ona je koraknula nesigurno unapred, mal­ko se vra­ti­la unazad, posrnula, izula des­nu ci­pe­lu, dla­no­vima za­ro­za­la suknju, vrškom nokta ot­ka­či­la hal­tere; svilena ča­ra­pa skli­znu niz glat­ku slo­no­vu kost, odleprša u dru­gi ko­ra­k.

Progutao je plju­vačku; problem sa želu­da­č­nom ki­se­li­nom i ne­kon­trolisanim luče­njem plju­vačke pra­ti ga od ra­nog detinjstva, za­jedno s ner­vozom počinje obil­no da balavi, i s godi­na­ma bur­nije reaguje. Sad je sli­na­vio pre­ko svake mere, šmr­cnu, podrignu, pri­ne­se mara­mi­cu us­tima. Ra­de je ponovo kašljucnuo, ovaj put neš­to hra­pa­vije. Ispostavilo se, go­spo­din iz sofe pod filaden­dro­nom i nije ne­ki gos­po­din. Ne­t­re­mice je is­ko­sa pi­ljio u ob­naženu nogu sa­li­ve­nu do vajarskog na­dah­nu­ća. Mi­li bože, kak­va no­gžica! „Kurvinska po­sla, kao ono ži­ca na ča­ra­pi, pričam ti priču“, rekla je Marija bez­volj­no, što je prenulo go­spo­di­na iz so­fe pod fi­la­den­dro­nom; nisko je privukao novine k li­cu, tobože nas­ta­vio da­lje da či­ta.

Iz torbe je izvukla uglastu kutijicu, ra­s­pa­ko­va­la je u jednom potezu, vešto i brzo ra­z­mr­si­la je zlatne pan­tlji­ke, strgla omot mod­rog krep-papi­ra, ovesila o nad­la­ni­cu jednu, pa dru­gu čarapu od najfinije svi­le. Pri­me­tio je, vidno raz­ga­ljen bes­mislenim opa­žajem, tor­bu je spu­stila u tre­ći ko­rak, uos­talom, nekako se ne­sigurno kla­c­ka­la na ivi­ci njegovom uo­b­ra­zi­ljom iz­vu­če­nih gra­ni­č­nika ima­ginarnih raz­de­oka, i svaki čas je mo­g­la da po­sr­ne napred, što je doduše gro­zni­čavo i pri­želj­ki­vao.

Korača tri letnja dana i da dobaulja do lif­ta proći će cela letnja sed­mica, mislio je. Mi­s­lio je i na nes­rećnu Ma­ri­ju, koja je up­ravo pri­vla­či­la sto­li­cu sas­vim uz Ra­de­tov sto. Nosi ga­zu i fla­s­te­re pod mi­škom, skri­va ne­u­g­led­ni smo­tu­ljak od tu­đih pog­le­da iako niko i ne obraća paž­nju na nju. Dro­njava je i zbrč­ka­na pre­ko sva­ke mere dob­rog uku­sa, pri­mećuje ne­volj­no, pod­suk­nja joj uk­rivo provi­ru­je pod tam­nom žorzetnom suk­njom, još joj se po­rub na ke­ce­lji rašio na ne­ko­li­ko mes­ta, pa se uza­na čip­ka na ob­rubu jed­va i na­zi­ra­la. Nes­nosno je žu­lja­ju no­ve bo­ro­sa­ne, le­po se videlo po zgr­če­nom licu svaki put kada bi na­ga­zila punim sto­pa­lom. Ža­li­la se Radetu od ra­no­g jut­ra, čim je ušla u ho­tel­ski hol: noge joj nab­rek­le, ta­ba­ni, prs­ti, bolno joj nabijena peta, a one baš uzane, još bele, pa sva­ka mrlja… „Na!, zavij mi prst, mo­lim te“, čuje kako mu hrapavim gla­som ša­pu­će u le­vu ušnu školj­ku, što s te uda­lje­nos­ti nije mogao da čuje, ali po na­či­nu ko­jim je micala us­nama, zna da je up­ravo iz­go­vo­rila te re­či. Seda opuš­te­nih ob­raza, umo­rna, po­luras­kri­lje­nih, oklembeše­nih us­ta, otpuhuje po­v­r­e­me­no. Met­licu je u po­metnji od­lo­ži­la uz šank, na vidljivom mes­tu. Istina, br­lji­va je u poslednje vre­me, ne­za­do­volj­no merka ve­li­či­nu sopstvene br­ljivosti, volela bi ceo ži­vot da pretumba u trenu i započne sve is­po­čet­ka, valjano, ljud­ski. Ali, iz­ne­nada spa­zi kako dvo­jica mla­dića u ša­renim pulo­ve­ri­ma, za skraj­nutim sto­lom kraj za­tam­njenog pro­zora, ras­tvo­renim šakama od­me­ra­va­ju veli­či­nu met­lice i tako zgr­čene ša­ke paž­lji­vo odlažu na sto, nad­nose se potom, li­cima zakrivaju odloženo, neš­to se uzgred do­mun­đa­va­ju, kao da je kane nasli­ka­ti upravo na bes­pre­korno be­lom stolnjaku. Me­t­li­ca na bes­pre­kor­no ­be­lom ho­tel­s­kom sto­l­njaku, ili Malo, žuto, str­š­lja­vo na be­lom ili Žu­to na be­lom u pro­test Ka­zimiru Ma­lje­viču, tako ne­ka­ko bi se zvao umet­nič­ki ekspe­ri­ment proiz­volj­no iz­veden za bar­skim sto­lom jer kadri su ume­t­ni­ci svoja dela da stva­ra­ju na najne­moguć­i­jim i naj­ne­za­mis­livi­jim mes­ti­ma, još im posle udeljuju ko­je­kak­va bi­zar­na ime­na pred ko­ji­ma posmatraču pre­os­taje je­di­n­o da oćuti bez da­ha. Grozomorna oma­š­ka, sas­vim ne­u­viđavno za ho­tel A ka­te­go­rije, ne­do­pus­ti­vo, samo da se ona fu­ri­ja ne po­javi odnekuda, spre­mna je ta da bane iz­ne­buha, kud i ne bi. I opet je živ­čano tra­ži pogledom, rada bi da je proguta sa sve drš­kom, ali gospodin iz sofe pod fi­la­den­dro­nom se na­vr­zao, cupka oko šanka, pos­ka­kuje na jed­noj no­zi. „Ako mo­gu da dobijem jedan ko­njak“, kaže une­r­vožen, zak­lanja joj vi­dik, i ne vi­di kako ona, nad­nesena nad trećim ko­ra­kom, up­ra­vo mač­kasto isteže ta­ba­ne, me­će ih pažljivo, du­bo­ko prig­nu­ta, u ob­ruč svi­le­ne guž­ve, nesta­bil­no se pri tom po­ljulj­kuje; nes­tvar­no se uka­za bar­šu­nas­ta be­lina ga­ćica. Rade se iznenada pri­digao, obe­ma ša­kama pri­državao je em­fi­ze­mi­čna pluća. Sad ga je već spo­pao pra­vi ka­šalj, očajničko rop­ta­nje za vaz­du­hom. „Tako ti i tre­ba, nes­reć­ni­če ne­s­re­ćni, zver­njaš kud ti ne pri­staje“, dobacuje mu Ma­rija prekorno, la­ga­no ga lupkajući po le­đima. „Ma ne znam šta mi bi na­jed­nom“, vaj­kao se on po­sram­ljen kroz sve glasnije rip­anje. „Ne znaš, ve­liš, ja znam, dob­ro ja znam šta ti bi“, ote­tu­ra­la je do šanka. „Re­koste ko­njak?“ Gos­podin iz sofe pod fi­la­den­dro­nom užurbano ot­pi gut­ljaj iz ši­roke ča­še, po­tom još jedan, pa još je­dan; ispijao je opo­rožutu teč­nost, jezikom se bo­reći sa oš­trim koc­ki­cama le­da (koje je Marija oči­gledno ­gre­škom si­pa­la), sr­kom prežed­ne­log i preg­la­d­ne­log želj­nog da tek neš­to stavi u usta i zavara iz­ne­nad­nu na­pe­tost u me­đu­nožju. Čulo se kako u pau­za­ma između dva srka gun­đa, po­mi­nje led u vis­ki­ju, ni­kako u ko­nja­ku. „Skan­da­loz­no za ot­me­no mesto!“, iz­go­vo­rio je ko­načno gla­sno i raz­govetno, što je privuklo ne­ko­liko zna­tiželj­nih pogleda. Ma­ri­ja je ne­moćno od­ma­hi­va­la ra­me­ni­ma, pokorno gutala svaku nje­go­vu mr­zo­vo­lju kao gor­ki ispljuvak. „Ka­kav lep pri­zor, gos­po­dine, zar ne, onamo, vi­di­te“, kli­mnula je gla­vom u pravcu lif­ta, očajnički nas­to­jeći da iz­gla­di ne­iz­gla­di­vo. „Molim?“, tobože se pre­nuo on. „Ka­žem, lep danas dan“, ispravila se. „Je­ste, napolju plju­šti ki­ša. A vi biste mogli da do­ne­se­te još jedan ko­njak, i molim vas, ovaj put bez le­da.“ „Kako gos­po­din izvo­le­va“, dodala je sas­vim bes­pot­reb­no snis­hod­ljivo. Do­du­še, Marija je dob­ro pozna­va­la ho­tel­s­ka pra­vi­la lepog ponašanja koja su oba­ve­zi­va­la osob­lje na nji­hovu pri­menu, bez ob­zira na zatečene slu­ča­jeve i ne­jas­ne situacije. Jed­no od njih je gla­silo: Ni­ka­ko nije upu­tno upuš­ta­ti se u di­jalog sa go­s­ti­ma! I ona je to znala, pri­setila se, ali bilo je kasno, gos­po­din iz sofe pod filaden­dro­nom his­terično je zgra­bio širo­ku čašu; neko­li­ko ka­pi opo­ro­žute teč­nosti isprska na po­liti­ra­ni šank; u dva ko­ra­ka našao se pred sofom zak­lo­nje­nom džinovskim lis­tovima na­lik deč­jim am­bre­li­ma, lju­tito zgu­ž­va no­vine, se­de, na­stavlja­ju­ći neko vre­me da pilji u bes­pre­korno ula­šte­ne vr­ho­ve svo­jih cipela, i taj pri­zor ga je, bilo je jasno, neo­če­ki­vano smi­rivao, šta­vi­še i raz­ga­l­io. „Bogu hvala, sme­ju­lji se ko po­gani zmi­ju­ljak!“ „Gos­po­đo, vaša met­lica“, ja­vio se je­dan od dvo­jice hu­do­žestvenika u šarenim pu­lo­ve­ri­ma (li­ca su im bila zaklonjena senkom za­tam­nje­nog pro­zora), štrk­ljav i koščat, ske­letast, s krat­kim per­činom što mu je svako ma­lo ne­s­pretno za­pa­dao u krag­nu, pa je učestalo kri­vio vrat. Imao je ne­ve­ro­vatno ši­ljaste uši i pod­se­ćao je na vu­kod­la­ka. „Po­la­ko, momci“, doviknuo je Ðurašin po­mir­lji­vo, „samo po­la­ko, gospođa je bez­razložno ­pala u ne­mi­lost.“

Alkica tamnog haltera oštro ciknu, jed­va da se ci­juk čuo od is­prekidanog Radetovog ri­pa­nja uza­ludno pri­gušivanog dlanovima, ali ipak, us­peo je da pri­vuče vnima­ni­je ret­kih go­stiju. Čak se i dvojica hu­do­že­s­tve­nika ma­nuše zaludnih teo­re­ti­sa­nja i pro­zivki, ne­tre­mice su zurili u ob­na­že­ne buti­ne. A ona je već sta­ja­la, sta­meno, obema no­ži­cama u trećem ko­raku, upo­redo s c­r­nom ko­ž­nom torbom iz koje je up­ra­vo izvlačila izu­zet­no uši­ljene ci­pe­le s viso­kim pot­pe­ti­ca­ma, boje slo­no­ve kos­ti, kakvom se činila i tek na­vu­če­na svi­le­na ča­ra­pa na desnu nogu.

„Šta ti je dama“, dobaci Ðu­rašin du­bo­ko uz­dahnuvši, „kakva čarapa, takva i ci­pe­la“, be­zus­peš­no je predebelim i ogrubelim prstima do ne­o­set­lji­vos­ti nas­to­jao da razmr­si uč­vo­rane gute s liv­re­je. „Spon­zo­ru­ša!“, nije odolela Ma­rija, od­mah po­tom sna­žno se ug­ri­zavši za jezik, u opomen. Gos­po­din iz so­fe pod filaden­dro­nom je nepri­met­no sma­kao novi­ne, na­novo zaintrigi­ran ša­putavim di­ja­lo­gom, zale­gao ud­no so­fe, gla­vu je uvlačio pod tam­nu senku dži­novskih li­stova. „Gvi­r­ka po­ga­nac, vidim ga, džaba se skri­va“, pro­sikta Ma­rija, po­no­vo gric­nuv­ši vr­šak jezika, u opo­men, „neka se i ovaj aspa­ragus ne­ko­me jed­nom na­đe, ionako ni­če­mu ne služi sem što sabira pra­ši­nu i raspreda pa­u­činu“, do­da­la je još. „Fi­la­den­d­ron, Ma­ri­ja, fi­la­den­d­ron“, is­pra­vio ju je Ðura­šin. Rade je, može biti i iz pri­s­tojnosti, upravo istrčao na uli­cu; više i ne pre­sta­je da kašlje. I on ga je sad mo­gao kroz debelo sta­k­lo ulaznih vrata nesme­ta­no da pos­matra kako pre­samićen, u trenu is­kisao, uk­ru­ćen od hladnoće, kev­će na malom trgu pokraj Fon­tane života kao na­pu­š­te­no štence, još su ga ret­ki prolaznici za­o­bi­la­zili u ši­rokom lu­ku, gad­lji­vo nav­la­če­ći oko­vrat­nike vi­so­ko na li­ca. Kakav bez­me­ran paradoks, Fonta­na ži­vo­ta!, po­misli ga­nut ne­s­tvar­nim pri­zorom. „Be­og­rad je pun ne­za­interesovanih pro­laznika.“

Na bosu desnu nogu navukla je izuzetno uši­lje­nu cipelu boje slo­no­ve kosti. „Divno joj pri­sta­je sve­tlo“, prenuo se; mara­mi­com je ne­pre­kidno bri­sao obilnu sluz, kao po­bes­ne­li pas je­zikom za­pe­nu­še­nu gubicu. Sada je tre­balo na­vući i levu ča­ra­pu, potom levu ci­pe­lu, zapti­ti kopču na torbi i za­žditi kona­čno ka liftu. Ne­u­krotivi bičevi teš­kih vla­si fijukali su ra­z­dra­gano na sve stra­ne, i on se iz­ne­nada pris­e­tio Pepeljugine čarobne ci­pelice i nje­nih div­nih kovrdžica koje su skli­s­ko migoljile pod dra­gulj­nom krunom, raz­dra­gano pa­dale preko se­no­vite haljinice u kojoj se og­le­da­la pro­šlost i budućnost, s lica i naličja. Ali Pe­pe­lju­gi su odbrojani sa­ti, odbila je ponoć i ona mahnito us­kakuje u zlatnu kočiju što će se, čim zamakne u tminu, pretvoriti u običnu bundevu koja se zbog gu­stine tamnog nikada neće ocrtati u stvarno ob­ličje, i tad, u prevelikoj hit­nji, za­bo­ra­vi­će čarobnu ci­pe­licu, ali čarobno je ča­rob­no i najposle doaka nepravdi, baš kako i tre­ba. Is­ti­na, kako je i za­pi­sa­no u bajkama.

Dvo­ji­ca mladića u šarenim pu­loverima pri­ma­koše se bli­že ula­z­nim vra­ti­ma, name­sti­še se sas­vim uz šank. „Još dve kre­m­šni­te, mo­lim!“, do­vik­nuše ug­las kao sijamski bli­zan­ci i obojica ov­laš mah­nu­še ka­ži­prs­tom kao jed­nim, očigledno obo­dreni uz­bu­đu­ju­ćom scenom pred li­f­tom, koju su sa novog me­sta mogli ne­o­me­tano da pra­te. Onaj ske­le­ta­sti­ji se već udobno na­lak­tio, nes­pretno je na­de­vao lu­lu; urolani lis­ti­ći tru­ni­li su se po stak­lenom stolu. Potom ju je pri­pa­lio; klo­buk mi­riš­lja­vog di­ma trenom mu naoblači lo­ba­nju, za­vo­nja aro­mom tre­š­njevine, i nije se vi­delo kako mu oči sijaju kao pla­msaji tek už­ga­nih voš­ta­nica. Od gus­tine utrunaka ne­jas­no mu se nazirao od­raz u stak­lenom stolu kao ok­ru­njeni mozaik kom su na­sil­no na­su­mič­no iš­ču­pa­ni kamičci, pa mu ne­dos­taje le­vo oko, svi kutnjaci, vršak levog uha i des­na po­lo­vina nosa, dok su mu oba obraza porazno šup­lja. „Jad­ni Rade“, iz­go­vo­rila je Ma­ri­ja ža­losno nak­ri­viv­ši glavu. Svako malo po­g­lé­dala je kroz za­ta­m­nje­ni izlog na Fontanu ži­vota is­pred koje se po­vremeno tr­za­lo be­zo­blično truplo. „Još samo tre­ba gospođa per­so­na­lita da bane odne­ku­da, za­te­k­ne pra­znu por­tir­ni­cu, juh nao­pa­ko!“, pre­krs­ti­la se.

Seckavim poskocima ona uskakuta u čet­vr­ti ko­rak. Us­tremi se pribrano na levu no­gu. Ne­što užur­ba­ni­jim pokretima obavljala je jed­nu za dru­gom zamamnu rad­nju, zaptila vrš­kom ja­go­dice kop­ču na torbi.

Drmnuše se i bespre­kor­no ulašteni vr­š­ci ci­pe­la gos­podina iz osen­čene sofe pod fi­la­den­dro­nom. Ma­ri­ja se, ner­voz­no tarući og­ru­be­le prs­te o dro­njavu ke­ce­lju, konačno os­me­lila da iza­đe. „Ðu­rašine, od­me­ni me, odoh da obi­đem onog ne­s­reć­nika, ubi­će ga ova ki­šu­rdača.“ „Gospođo, va­ša met­lica“, do­baci po­drugljivo ske­letastiji, nep­re­kid­no se hi­jenasto kesereći, čak su mu se i uši­lje­ne vu­ko­dlačke uši cini­č­no kikotale. Ali ona je već sta­ja­la na iz­laznim vratima, svaki čas spremna da za­ko­rak­ne be­lim borosanama na tek ude­nu­ti a već ob­la­tnja­v­lje­li plo­čnik. „Ko krtice ras­ko­pa­va­ju gde sti­g­nu, pih!“, si­gurno je progun­đa­la up­ra­vo ove re­či, mislio je. A mo­gao je još da vi­di kako žurno pritrčava be­zo­blič­nom trup­lu. Gleda u Fontanu života kao u ja­lo­vo ču­do. Pri­dr­ža­va ga potom nežno dla­novima pod miš­kom, neš­to mu govori uno­se­ći mu se zna­čajno u li­ce, ne ra­zabire šta iako on sasvim dobro ume da či­ta sa usa­na. Po­s­r­ćući, za­mi­ca­li su pod ho­telsku nad­s­tre­š­nicu od fi­no ko­va­nog gvo­ž­đa.

„Dobar dan vam že­lim, da­me i gos­podo!“, sta­k­las­to je zazvučao glas gos­po­đe Teo­fi­lo­vić­ke, dok je zaklapala elegantni ki­šo­b­ran u du­gi­nim pru­ga­ma, prs­tima oti­ra­la pro­zračne kap­lje sa as­tragana.

Ona je preskočila, gotovo strmoglavo po­sr­ću­ći, u jed­nom naletu peti i šesti korak, za­us­ta­vi­la se huk­ću­ći kao parna lokomotiva u sedmom, bla­go se klateći, ru­me­na u licu, ne­što zamućenog pog­leda i iznenađenog iz­ra­za, osobe zatečene ­g­re­škom na pogrešnom mes­tu, u pog­rešno vreme, među pog­rešnim liko­vi­ma koji su netre­mi­ce sle­di­li svaki njen po­k­ret. Miris narandžinog cve­ta po­staje već prejak za nje­go­va iziritirana čula. Po­čeo je sad i da kija, da šmr­ca, io­nako nije pre­s­ta­jao. „Na vrh!“, izgo­vo­rila je na­zalno, gad­ljivo od­vra­ti­vši lice u stra­nu, zak­lanjajući ga izu­zetno ne­go­vanim ta­nuš­nim prs­tima. Kocki­ce, što su do ma­lopre či­ni­le mozaik iz­ne­na­đenog i zbu­njenog iz­ra­za, pre­tum­ba­ci­jom se trenom složiše u sa­vr­še­nu pri­branost. A on je nad­meno pomi­s­lio kako je za­ni­manje Lif­tboj naj­uz­bud­lji­vija pro­fe­si­ja koja jedno mis­leće dvo­nožno stvorenje može da omi­li, razume se, ako je va­ljano zas­lu­ži. Ka­ži­prstom kri­šom pri­tisnu sli­nak što je taman na­meravao da po­tek­ne iz leve nos­ni­ce, njime pri­ti­snu i dug­me pri vrhu.