Korifej novog

Dodela Nagrade Milutin Uskoković za pripovetku „Zapis“, u Biblioteci u Užicu 2007. godine. Nagrada se dodeljuje za najbolju pripovetku objavljenu na srpskom jeziku.



(Beseda na uručenju nagrade „Milutin Uskoković“ za 2007. godinu, u Užicu).
Politika
– Kultura, umetnost, nauka, subota, 10. maj 2008. God. LII, br. 4, str. 09.

Na početku misao gubi ravnotežu; poznate su mi nje­ne namere: dakle, kani se skoncentrisati u dis­per­zivnu formu, osamiti potom u priče. „Priče koje su izgubile ravnotežu“, primećuje Stanislav Vi­naver. Ili me slede „Saputnici“ u nuždi pri­ča­nja. Oćutala bi na ovo Isidora Sekulić.

I šta onda?

Eksperiment su lirske crtice „Vitae frag­men­ta“ (Knjiga za umorne ljude) ili „Pod životom“.

Tako, uostalom, i započinje XXI vek. Dakle, underground eksperimentom.

A spočetka XX veka zahuktava se mlada srp­ska avangarda. Sa Milutinom Uskokovićem i lič­nosnim pesmama u prozi fatalističke recepcije sveg sveta i životnih fragmenata od kojeg je taj isti svet sklopljen kao zabrinjavajući pazl nad ko­jim se nadnose njegovi, za nanose svakodnevice mor­bidno preosetljivi junaci: sentimentalni doš­lja­ci, idealisti, neoromantični sanjari, pesnici ne­u­ka­ljanog senzibiliteta ili tragičari Novog doba.

I bez ustezanja, raskriliće srpska književna pred­straža asimilovanim idejama evropejski dah i duh među okorele tradicionaliste, u nastojanju da poravnaju svet u jedno, Veliko ili Veliku Evropu, bez granica ili taraba. Ili je bar postojala dobra na­kana.

Dakle, eksperiment ili intuicija?

U osvit Balkanskih i Prvog svetskog rata, is­po­stavila se racionalna potreba za građenjem no­vog sveta, nužnost novog doba, novi krug knji­žev­nih arhitekata spremnih i ohrabrenih svežom ari­jom uzduvanom novim umetničkim pravcima: im­presionizmom, futurizmom, ekspresionizmom, Novom Evropom bez granica, nenamerni da ig­no­ruju prethodno iskustvo, već ga uzimaju kao po­moć­no gradivo. Gradilo se proosećajnim artis­tič­kim sredstvima, eksperimentisalo i pobunjivalo oko­štale mozgove, buntovnim naletom oživljenog je­zika idejno i estetički heterogene grupe mladih li­terata: Milutina Uskokovića, Milana Vukaso­vi­ća, Veljka Milićevića, Sime Pandurovića, Disa, Da­nice Marković, Stanislava Vinavera, Veljka Pe­­trovića, Isidore Se­kulić …

Dakle, najava srpske moderne. I Milutin Us­ko­ković postaje korifej i profeta modernističkog pri­povedanja.

Težište sveg dešavanja, kao jedan od ino­va­cij­skih momenata, Uskoković izmešta iz ruralnog u urbani aspekt, uvodeći na velika vrata u srpsku knji­ževnost pojam i značenjsku odrednicu grad­ske priče ili beogradski roman na sveobuhvatniji i au­tentičniji način no što je to uspevalo Simi Ma­ta­vulju u „Beogradskim pričama“ na primer, de­li­mi­čno dekonstruišući do tada ustaljenu fabulu u svo­jim kraćim ali i onim dužim pripovednim for­ma­ma, načinom interpolacije dugih i emfatičnih pa­saža s opisima subjektivnih stanja likova u od­luč­nom odbijanju prilagodbe na svakodnevicu pa­la­načke filozofije. Ovim svojevrsnim jezičko-stil­skim eksperimentom, autohtonom iskrenošću i ne­slućenim dimenzijama duha i misli, izraža­va­nom skepsom i strogo izbirljivom melanholijom re­či, Uskoković svesno razgrađuje monotoniju i onu očekivanu od uobičajenosti harmoničnost u kon­struisanju kompozicije književnog dela: ro­ma­na, pripovetke, crtice kao svojevrsnog kurio­zi­te­ta, svejedno. Bez ustezanja, smelo se poigrava se­gmentima pričanja, raspoređujući ih u na­d­ra­ci­o­nal­ne sfere opipljivog simbolizma i naglašene eks­presivnosti, čak na graničju razigranosti um­nog i zaumnog.

Tematske odrednice Uskokovićeve pripo­ve­d­ne proze omeđene su društveno-političkim, sve­egzistencijalnim i sociološkim kontekstom, ne­iz­ve­snim stanjem političkih prilika u Srbiji na ra­z­me­đu vekova u kojem se njegovi književni junaci lo­me i povlače u orahovu ljusku posle svakog na­le­ta nerazumevanja pred pokušajem uspostave vre­d­­nosnog sistema, postamenta zdravog ops­tan­ka nacije i jedinke.

Dakle, eksperiment.

A, opet, spočetka ovog našeg, XXI veka, u srp­skoj književnosti – neorealizam – okrutnog, tvr­dog eksperimentisanja, lišenog sveg senzibi­li­te­ta i subjektivizma, kao nepotrebnih, patetičnih ili beskorisnih realija mesta i vremena. Gradska pri­ča ogoljenog novinarskog pričanja bez eks­ta­tič­ne naracije s elementima antiumetničke izražaj­no­sti. Postmoderna je odavno prevaziđena nu­ž­no­šću novog i novog, fotografskog i faktografskog is­kaza. Nešto kao digitalna priča koja zadire u su­š­tinu sintetisanog bola otuđene jedinke, ne hajeći baš mnogo za uzroke, a ni posledice. Važno je uka­čiti trenutak. Laži ili istine.

Dakle, eksperiment.

I… gde će, konačno, biti to sutra?