Jakov Beobanka

Direktiva je stigla „odozgo“, jasna i ned­vo­smi­sle­na: Raseliti ugao Manasijeve i Sit­nič­ke. Lo­ka­ci­ja predviđena za rušenje. Rok ra­se­lje­nja 1. oktobar te­kuće godine. Pro­či­tao sam još jed­nom u sebi, pa još jednom na­glas, iako sam to u svim varijantama činio ne­brojeno puta pre ovog dvojnog iščita­va­nja, što stojeći, sedeći, ču­čeći nad klozetskom šo­ljom, ležeći potr­buš­ke ili nauznak, u ho­du, tr­ku, kako god. Za­mo­lio sam čak i svoju ženu da mi pro­čita. „Tri pr­ve re­če­ni­ce iz za­glavlja dopisa“, po­jasnio sam, „i što gla­sni­je, dušo, molim te“, do­dao sam još sni­shodljivo. „Da si pa­pagaj do sada bi pro­pe­vao tri jebene rečenice!“, bila je od­rešita kao i obi­čno, još me je prezrivo ošinula po­gledom pu­nim mržnje i gadljivosti. Kao da se kakvom be­zob­li­čnom stvoru obraća, po­mi­slih i ja s ne ma­nje ga­đe­nja, i tako se po ko zna koji put zga­di­smo jedno dru­go­me i zgađeni otpuza­smo u svoje raz­dvojene sobe.

Za­što sam je uopšte molio, mogao sam le­po, muš­ki da lupim ša­kom o sto i skrešem joj pravac u lice: Či­taj, kučko! Pre no što je že­sto­ko zalupi­la vra­ti­ma za sobom, načuh još ne­š­to kao dangubo, u od­lasku. Ovo „dangubo“ sam mo­žda i izmislio, sklon sam iz­mi­šlja­nju, i te kako; ruku na srce, ni­sam baš jasno čuo, ta­čni­je načuh nešto kao ubo ili gu­bo, ne­kako je pro­mrm­lja­la reč kao da se us­tru­čava pred njenim zna­če­njem i posramljena kani da je pro­guta, što je bilo nezamislivo, ili bar te­š­ko zamislivo; to­liko sup­til­no­sti… Pre će ipak biti da ju je pro­sik­tala na­či­nom otrov­nice. A i pu­zanje je kraj­nje ne­pri­klad­na kre­tnja, zmijska, di­ja­fragma je ne­moćno pri­te­š­nje­na, šija zategnuta do prs­nu­ća, glasnice na­pete i, eto, de­si se pre­vid. Sre­ćom, sklon sam kon­stru­i­sa­nju, krp­lje­nju i svo­đe­nju slu­čajeva, te sam i pre­đa­šnjem sa­mo­volj­no na­takao kru­nu: DANGUBO! kao lo­gičnu tač­ku. Do­du­še, mo­gao sam da je zamolim da mi ponovi spo­r­nu reč; s­igurno bi mi izašla u su­sret, ako ni­za­šta, ono bar zbog pro­tek­lih dvadeset i dve go­dine za­jed­nič­kog ži­vota, ali nisam se usu­đi­vao. A i da je­sam, ona mo­ra da je već zasela u so­fu pred tele­vi­zo­rom, ner­vozno gri­c­ka za­no­k­ti­ce i se­menke ujed­no, plju­c­ka opr­ljke po te­pihu i name­šta­ju, hi­ste­ri­čno me­nja ka­nale, laktovima razgoni iz vido­kru­ga roj do­sad­nih mušica, koji kao u inat baš na ek­ran na­sr­će. A kad je u tak­vom stanju – ni­kak­vom – znao sam iz is­kustva, po­gubno bi bilo pa­ća­ti je se. „Dra­ga, PMS?“, mo­gao sam da doviknem; zajed­lji­vost mi je ja­ča strana. Možda bi i oćutala, za­bav­lje­na gri­c­ka­njem, a ja bih mogao da ure­žem no­vu po­bedničku recku na improvizo­va­ni raboš.

Uos­ta­lom, dan­gu­ba, što da ne. Otkad su mi uru­čili ot­kaz u kad­rov­skoj službi Beo­ban­ke, a po­me­nutu iz­bri­sa­li iz re­gistra ak­tiv­nih bana­ka, ne ra­dim ni­šta, osim što glu­varim i bis­trim slu­ča­jeve. Tako sam se iz­veš­tio u pome­nu­tim radnjama da sam već po­čeo da bis­trim po ku­ćama; kažu – us­pe­šno. Dao sam i oglas u „Po­li­ti­ci“, pod Razno: Bi­s­trim ne­ra­zum­ljive stav­ke u uplatni­ca­ma In­fo­sta­na, tu­ma­čim ta­rif­ni stav i zadu­že­nja na ob­ra­ču­ni­ma EDB-a, po­ja­šnja­vam spe­ci­fi­ka­ci­ju saob­ra­ćaja i us­luga na ra­čunima PTT-a i sl. Pome­nu­te rad­nje oba­vljam po­uz­da­no, efikasno i naj­brzo, uz za­ga­ran­to­vanu di­skre­ciju. Šifra:„Be­o­banka“. Pro­zvaše me Jakov Beobanka, na šta se ni­sam sr­dio, uos­ta­lom, ni­sam imao izbora, a kad već ne­mah iz­bo­ra, čemu onda sr­dž­ba, pomislih pomiren.

A sve je za­po­če­lo zrncem mud­rosti: „Sr­dž­ba ško­di sr­cu“, u pro­la­zu sam načuo svo­ju že­nu kako se po­ve­re­ni­čki uno­si u poštarevo li­ce. Pritajih se ukraj vra­ta – iz ovoga može sva­šta da se izrodi – naćuljih uši; voaje­ri­zam je, pri­znajem, moja do­datna za­ni­ma­cija. „Znam da me u kom­ši­lu­ku zo­vu Mi­la In­sti­tucija ili Mila Beo­ban­ka, tako ne­ka­ko“, čuo sam kako ravnoduš­no govori, ravno­duš­no je i odu­va­la neko­li­ko pra­vil­nih dim­nih kolu­to­va u stra­nu, „šta da se radi, dan­gube, a i ja, uda­la se za is­tog soja dan­gubu, pa to je“, opazih kako napad­no kr­ši prs­te o butine; ci­garetu je od­lo­žila u pe­pe­lja­ru, što je, znao sam, po­uzdan znak da fo­li­ra. „Ali pla­va ko­ver­ta ima da ga prizove pa­meti“, dodala je, „daj, ja ću da pot­pišem ume­sto njega, sa zadovolj­stvom, s ve­likim zado­volj­stvom“, in­sis­ti­rala je na po­s­le­d­njoj reči. I – pot­pi­sala. „Ne bri­ni“, na­sme­ši­la se kurvinski, „naučiću ga ja pa­me­ti.“ A ja sam po sja­ju njenih oči­ju mir­ne duše mo­gao da se pri­pre­mam za po­gub­ne efe­k­te naj­novije pa­kosti, iako me je više kopkalo ono daj i ne brini, toliko dražesne intimnos­ti, mi­slio sam.

Neot­vo­re­no pi­smo fr­ljac­nu­la je kroz od­škri­nuta vrata moje radne so­be. Le­po sam pra­tio zak­riv­lje­nu pu­ta­nju leb­dećeg objekta (ta­kav me ugao za­pao), lupio je oš­tricom o moni­tor, od­bio se, obr­nuo u mestu, uspravio, i tras! pra­vac među tas­te­re na tasta­tu­ri, i tako, us­pra­vno za­bo­den – dočeka me.

Ni­sam se usu­đivao da ga do­dirnem, ni­po­š­to. Do­bro nikada ne ide u plavim ko­vertama, znao sam, i ta pomisao me još jače pre­stravi. Se­doh u stra­nu. Pritajih se. Va­lja sad dob­ro po­raz­mis­li­ti, a i če­mu žurba, imao sam sve vre­me ovoga sve­ta i pred takvom spo­zna­jom po prvi put osetih iz­ve­sno olak­šanje. Nak­rivih gla­vu, pri­g­nuh je, pri­tis­nuh paž­lji­vo le­vo uho o le­den sto. Li­munovo drvo ume da bude vra­ški le­de­no; blaga jeza prostruja mi duž kič­me­nog stuba. Lepo, či­t­ko stoji moje ime i pre­zi­me (ni po­me­na o nje­nom), još ručno­is­pis, pla­vim mas­ti­lom. Plavo na plavom, rekao bi sup­re­ma­tista Ka­zi­mir Maljevič s revol­u­cio­nar­nim šme­kom; si­tan neki, metiljav ru­ko­pis, či­no­v­ni­č­ki, re­kao bih ja s nes­kri­ve­nim prezirom. Na­gle­dao sam se tak­vih, ono­li­ko u kad­rov­skoj, kako i ne bih; ste­gnuto či­no­v­ni­čko srce ne­mi­li­ce grči i prs­te, stra­h od pro­sto­ra us­lov­lja­va je­dinu raz­lo­ž­nu rad­nju – jede­nje istog, mic po mic, njam po njam, belina za beli­nom ne­sta­jala je pred naj­ne­zami­sli­vi­jim slu­čaje­vi­ma i, ko­nač­no, u po­je­de­nom pro­sto­ru os­ta­jali bis­mo pri­te­š­nje­ni, mi čino­v­ni­ci iz kad­rov­ske, ne­pod­lož­ni bilo kak­vom da­ljem zbija­nju, fino izu­vijani kao sar­dine u konzervi. I kre­nu­li bismo nepri­stojno da duv­kamo jedni drugima za vratove, za­ve­re­nič­ki, is­potaje nju­škamo nakva­sa­la dekol­tea ili me­đu­no­žja nab­rek­la od siline do­ti­ca­nja. A kad jed­nom na­u­čismo da ne činimo us­tupak pro­sto­ru, onda nam je olako polazilo za ru­kom, pa i glavom da sabi­ja­mo stvari, po­ja­ve i persone u istom; razum­lji­vo i slova.

Ruka mu je, primetih, zadrhtala kod K,, mal­ko je nahereno u desnu stranu, grozničavo mu nag­nuta vertikalna linija vrata, dok se poluluk ok­lem­be­še­no vuče po dnu, i deluje kao da ni u kak­voj vezi nisu jedno s drugim. Razlozi bi mogli biti sva­ko­ja­ki. Možda je baš u tom tre­nutku do­tič­ni kih­nuo. Da, sas­vim je moguća aler­gija na vonj stare har­tije ili isparenja ve­zi­vnog le­pka, što u her­me­ti­č­ki zatvorenom pro­storu (još, pretpo­sta­v­ka je, u su­te­re­nu), tek do­la­zi do punog izražaja. Ali, nije da­le­ko ni ova mogućnost: dotični je pri­merice le­vo­ruk, u levorukih živac iz­ne­na­da za­drh­ti i de­si se, eto, maler.

Zbog tog iznakaženog K,, Jakov je bilo bez­ma­lo nečitko. I, ako niste nosilac po­me­nu­tog ime­na, kao što sam ja, morali biste do­bro da mu­ć­nete gla­vom, poslužite se čak i enig­ma­tikom. Dak­le, pr­vi slog – ja i pos­led­nji – ov, sa ne­dos­ta­ju­ćom klju­č­nom spojkom – slo­vce, može bi­ti i dva – tako baš iz­gleda. Uos­talom, znao sam iz is­kus­tva, nije lako ad­re­sovati plave ko­ver­te, još ako se u sve up­le­te sujeverje kao klju­č­no mesto. Sledi, ne­mi­nov­no, ma­ler za male­rom.

Ulica Sitnička b.b. i dalje je no­si­la iz­ves­nu napetost nečitkog imena, ali je zato Be­og­rad, za­ču­do, pisa­no sigurnom rukom. Nedo­st­a­jao je do­du­še po­š­tan­ski broj. Koliko li pod kapom nebes­kom ima gra­dova istog imena, sevnu mi mi­slima, ali ni­jed­nog, nažalost, ni­sam mogao da se setim. Šte­ta!, suz­dr­žavao sam se da ne ot­plju­nem na iz­je­deni te­pih; sklon sam i tak­vim pro­staklucima, i te kako.

Prinesoh kovertu nozdrvama, omirisah je plo­šnim delom. Mirisala je na vlagu, kako sam i pre­t­postavljao. Dotični je, bez sumnje, upo­s­len u suterenu; nagutao sam se ono­liko su­te­ren­ske mem­le u kadrovskoj. Osetih iznenada navalu saža­lje­nja, iako ni­sam bio sasvim sigu­ran u kom pravcu je us­me­re­no, ka meni ili od mene. Sve­jed­no, ko­tr­ljalo se u sal­vama od čega me po­dilazila mučnina, raz­li­valo, pu­nilo najsi­ćuš­nije pore moga tela (ipak je ka meni!); boleo me mo­zak, a niz kožu mi se hvatala sit­nobodna jeza. Uos­ta­lom, vo­leo sam da sažalje­vam, pa sad. Otrpi, bu­ra­ze­ru, nema se kud.

U od­sjaju monitora caklilo se glat­ko te­me do­tičnog; pečurkasta svetlost lampe tit­rala je oko njegove lobanje kao rastrti oreol. Ne vidim mu lice, isu­vi­še je sagnut, če­lo mu do­ti­če po­li­ti­ranu po­vrš stola; čini se da mirno spa­va. Obo­d­ren nje­go­vom nepažnjom, otcepih nok­tom vr­šak pla­ve ko­ver­te, sasvim ne­žno ugurah ka­ži­prst u pro­cep, cim­nuh svom žes­tinom levo, pa desno. Hla­dan znoj ob­li mi lice i vrat. Iz iz­de­ra­ne ko­ver­te is­kli­z­nu pre­savijeni be­li li­s­tak pra­vac u moje kri­lo. Paž­nju mi je pri­vukao kurziv; odu­vek me je pri­vlačio kurziv.

Ra­seliti ugao Manasijeve i Sitničke. Lo­ka­ci­ja pre­dviđena za rušenje. Rok ra­se­lj­e­nja 1. ok­to­bar te­kuće godine.

Pročitao sam jednom u neverici, pa još jed­nom. Sum­nje nije moglo biti, reč je o kući u kojoj sam ži­veo od rođenja; u suterenu me je majka pre­vreme­no porodila, kažu – sama, bo­l­nicu kuka­vica nije ni videla; ne­obična su to vremena bila. I da li zbog bolnice, su­terena ili neo­bičnih vre­mena, ne znam, tek neš­to me probode pod le­vom plećkom. Obu­zeo me očaj. Jedan svet sabijan je naočigled bul­do­žerima na­sil­no u su­teren. Me­r­kam nezain­te­re­so­vano p­os­tra­n­ce ru­še­vinu kao Ror­ša­ho­vu mr­ljo­ti­nu i ce­dim rav­nodušno kroza zube uta­nje­nim gla­sićem nalik deč­jem:

j-a-b-u-k-a

c-i-r-k-u-s

p-a-nj

m-a-č-k-a

b-a-b-a

d-u-š-e-k

p-e-t-a-o

k-o-l-e-n-o

p-o-d-r-u-m

l-o-p-t-a

t-r-a-m-v-a-j…

ritam sporo izgovaranih glasova puni me novom snagom, nastavljam obodren sad glasnije:

žena

ipsilon

ime

bršljan

iks

pljušt

februar …

Ali, danas je 1. avgust! Raduje me uobi­ča­je­na pre­d­vi­dljivost toka stvari.

Pi­smo sam nosio uza se. S vremena na vre­me bih ga iščitavao, pažljivo ga pri­dr­ža­va­ju­ći za ivi­ce, us­poreno, s posebnim za­ni­m­anjem, kao da ga pr­vi put čitam.

Muka velika.

Po­lako, prestah da obilazim kuće; bis­tre­nje tu­đih slu­čajeva me je smaralo, uosta­lom, ni­sam imao ni vre­mena ni interesovanja za tuđe ne­volje, sna­šla me sopstvena, veća od svih do sada viđe­nih. „Žalim slučaj, imam slu­čaj“, od­go­varao sam na upor­ne molbe. „Bi­strite sami, dan­gube!“, sa­suo bih još sebi u nedra.

Na dotičnog sam potpuno zaboravio.

A da bar kučka nije potpisala, namerno je to uči­nila, može biti u dosluhu je s poš­ta­rom, nikad se ne zna, i nikada mi se njegova pseća nju­ška nije do­padala. Ali, polako, valja biti i u ovako ne­za­vid­nom slučaju mudar, os­tati pri­b­ran, ne stva­ra­ti no­vog ne­pri­jatelja – malo li ih je?! – a imati mo­ju že­nu na pro­tivničkoj stra­ni, poraz je u star­tu. Još po­štar s psećom nju­škom!

Danas je 1. oktobar. Dan kao i svaki pređa­šnji. Uvi­đam, mada kasno, sistematski sam ra­dio na sop­stve­nom uništenju. A Ona, Poštar, kao i Do­tični, svakako su to morali znati. Obu­kao sam be­lu košu­lju, čiste farmerke, na­vukao jak­nu, iza­šao na uli­cu. Ništa posebno. Prazna je. Pu­sta, kao da je pozirala De Ki­ri­ku. Sklonih se pod nad­stre­šni­cu da poraz­mi­slim. Mislim da ću se upu­ti­ti ka Mo­starskoj petlji. A odatle? Po­raz­mi­s­li­ću kad onamo pristi­gnem.