Jabuka za Agniju

Gospodin Gospodinov bi možda i brže ko­ra­čao da ga od jutros nije dobro steglo u do­njem delu kič­me. Pršljenovi zmijski od­si­k­taše jed­no cak-cak, i gospodin Gospodinov je već iz is­kus­tva znao šta bi sve ovoga dana moglo da ga sna­đe. A bio je dvanaesti dan jula, jedan od onih pe­skovitih koji su naprasno za­u­s­ta­vljali dah otuž­nom zasićenošću. I bole­lo ga je, vraški ga je pro­badalo usijanim bo­de­ži­ma, i od svakog pro­badaja mogao je da ur­likne, ali na ulici va­lja biti pribran, sti­snu­ti zu­be i, bolje je – ubr­za­ti korake. Ako bi ga kakav dokoni promatrač, onako izokola os­mo­trio, nesumnjivo bi ga omeo uspravan stav, čak ne­uobičajeno dostojanstveno dr­žanje ovog četr­de­set­ trogodišnjaka, odmereni i pomalo gra­ci­ozno go­spodski pokreti, u proce­ni sta­nja u kom se krčkao nesrećni gos­po­din Go­spodinov. Do­du­še, malčice mu je koža žu­ća, a i ti tamni kolutovi oko plavetnih oči­ju ne­ka­ko odudaraju sasvim le­pom, aristo­krat­ski iz­duženom licu, začudo, glat­kom kao u ka­k­vog dečarca. Ali, gospodina Gos­po­dinova ovog jutra niko i ne primećuje. Sâm je na uli­ci. Pod olovnim na­gascima ostavlja trago­v­e u razmek­ša­lom as­fal­tu; njih će u po­vratku na­no­vo naga­ža­ti, pažljivo umetati đo­nove: levi u le­vu, des­ni u desnu utislinu. Mo­gao bi on i pre­či­com, uštedeo bi ravno dvesto osamde­set­ se­dam ko­raka, baš toliko je kraća putanja kroz unu­tra­š­nje dvorište gđe Stanivuk. Njena bašta je pre­divna u julu. Bo­kori hortenzija klonuli su svo­je otežale cve­tnjače, polegle nisko po zem­lji iz­među kojih bi gđa Stanivuk insis­ti­ra­la lič­no da ga pro­vede. A nju je jut­ros mo­rao da iz­beg­ne. Bolje je kad ćuti, manje oseća bo­l u krs­tima; razgovor, pa neizbežno zas­taj­ki­vanje po­red onog ukletog žbuna s neo­bič­nom is­to­rijom, s­udbono­sno isprepletenom s nje­go­vom, za­si­gurno bi po­gor­šalo stanje u kom se ne­srećni go­spodin Go­spo­dinov zadesio. „Baš ov­de su vas pro­našli, eto tu – pogledaj­te“, ča­vr­ljala bi gđa Stanivuk, kao da je i sad slu­ša, ia­ko je u ši­ro­kom luku namenski zaobi­la­zio nje­no ga­zdinstvo, „bi­li ste potpuno mok­ri, s op­roštenjem, upi­ša­ni do balčaka, promr­z­li, mo­d­ri i divni“, sad bi njeno lice popri­ma­lo onaj neu­do­voljeni ga­nut­ljivi majčinski iz­raz ko­jim je gdekad oba­si­pa­la svoje mnogobrojne mač­ke. „Dugačka neka, go­s­podska beba, znala sam čim sam vas od­vila iz onih skupocenih tka­ni­na. Nahoče u svili i čip­ki kao u ka­kvoj indij­skoj bajci, pomislih. Od­ve­do­še vas, pro­piti­va­še se isprva, tobože sa za­ni­ma­njem: čiji li je kli­pan? Nekog velikog gos­po­di­na si­gur­no, od­vra­tih ubeđena u izre­če­no. I bi mi tu­rob­no oko sr­ca – da! – šta sam mogla, da vas us­vo­jim, ma kako ja… gde bih ja to umela, ne, ni­pošto, ja…“, vaj­kala se ne­muš­to, i tada bi kre­nula pred te­re­tom krivice očaj­no da cmiz­dri, na šta bi on iz neiskazive za­hvalnosti mo­rao da po­lo­ži ru­ku na njeno ma­juš­no rame, po­tom je i utešno pri­vije uza svoje ja­ke grudi, gde je gđa Stanivuk, za­o­gr­nuta sigur­noš­ću kao u maj­činoj utrobi još neko vreme gr­ca­la, je­ca­la i sli­nila, ali sas­vim za­kratko. „Bla­go­da­rim, gos­po­dinov iz­dan­če, vi ste baš kao i ova raskošna horten­zi­ja – samonikli“, od­ge­gala bi, blago se os­la­nja­ju­ći o iždžikljale šib­lji­ke, ne­žno ih mi­lovala ko­š­čatim prs­ti­ma, ma­lim kao u de­te­ta. Za njom bi le­njo krivudao čo­por uvoštenih mačaka.

I nije sudbina htela, že­leo je on, gla­vom, da otkupi trošni kućerak bezmalo os­lo­njen na zgradu s dva lica gđe Stanivuk. Pre ra­vno sedam godina uselio se u njega, zajedno sa Ag­nijom. „Mo­gao bi ovo za oboje da bude ve­li­ki dar, sva­d­be­ni“, po­ja­snio je, ne pominjući joj nipošto susedno unu­traš­nje dvorište i neuo­bi­ča­je­nost onamo zadešenu.

Agnija je bila ble­da i lepa kao jabuka pe­t­rov­njača, a baš je njih volela, da gleda i jede, istovremeno, na Petrovdan, kada je i rođena, dve ulice niže, iza Jevrejskog groblja. „Sva­ko­dnevni susret s grobljem ubrzo potre onaj naj­u­porniji strah u nama – strah od smrti“, zna­la je mudrulja da ga žacne tamo gde je naj­o­set­lji­vi­ji. O smrti nije voleo da govori. Ali njena nes­kri­vena op­sed­nutost umiranjima je­di­no je mogla da opravda pro­zirno bledilo o kome je s pri­ta­je­nom zabrinu­to­šću učestalo mozgao.

Bolovi ga na­gnaše da ubrza korake. Pri­se­ća­nja na Agniju dodatno mu pomućuju razum, go­to­vo da po­trča niza strminu Ruzveltove uli­ce. Ali, avaj! Trebalo je povesti računa o ra­sporedu uti­snu­tih olovnih na­gazaka. Pra­vo­linijska kre­t­nja naj­bo­lja je u ova­kvim slu­čajevima, po­mis­li. Mi­slio je neizbežno i na Agnijin sle­đe­ni izraz kojim ju je tog poznog proletnjeg pred­ve­čerja za­tekao beži­vot­no os­lonjenu o kapiju od fino ko­vanog gvož­đa. Če­ka­la ga je, obamrla od stra­ha, gro­z­nice i ne­ve­ri­ce. Bože, zar je mogu­ć­e biti to­liko bled, is­to­vre­meno i toliko lep?, mi­s­lio je za­div­ljeno zureći u njen nestvarni lik. Usne su joj bile suve, krajevi ulepljeni be­li­ča­stom skra­micom zgusnute sluzi. „Gospođa Sta­ni­vuk mi je sve ispričala“, uspela je da izus­ti pre ne­goli se zaklatila kao kakva lelu­ja­va sen. Tada je već bila trudna, drugi mesec, i to je taj dan raz­dragano name­ra­va­la da mu ušap­ne u ušnu školj­ku; razdraganost je njena sušta vrlina, i nju je s mukom uspevao da poveže s bo­lesnim ble­dilom. Nije gđa Stanivuk mog­la ni naslutiti da je nahoče pod njenom, tek oli­stalom horten­zi­jom, niko drugi do On, sta­nar, novaj­li­ja iz tro­š­nog kućerka. Zborila je op­seno novoj su­set­ki o neuobičajeno dugačkom de­rištu u svi­li i či­pki, ni manje ni više no prekrasnoj peskar­skoj, s go­le­mim šupljikama kroz koje su mu nes­ta­šno is­pa­da­li dugi prs­ti. „Neka gos­pod­ska uz­dr­ža­nost nije mu do­zvo­lja­va­la da zak­me­či ni za tren, ću­tao je kao stamena mu­mi­ja, i ime mu da­do­še neuobi­ča­je­no, baš po za­de­šenoj sudbi: Go-spo-di-nov“, sricala je us­po­re­no, slog po slog, „gos­po­di­nov izdanak s pla­vet­nim oki­cama“, do­da­la je još nesmotreno i ne pri­me­ćujući kako Ag­nija od sva­kog njenog sri­caja po­sta­je sve bleđa i ble­đa i kako se one­mo­ća­lo ob­ru­šava, onako sta­klas­ta i krasna, pod šu­p­lji­ka­vu hladovinu na­ho­čeve hortenzije. Sa nje­nih be­lih bedara tek­la je gusta krv.

Kriv je! Mogao je da računa na koban ras­plet, ali nije, zaslepljen sebičnošću.

„Gospodine, da li vam je dobro?“, ma za­š­to li ga ovo prijazno lišce neznanke presre­će su­vis­lim pitanjima; pa zar i sama ne vidi da mu je lo­še, umoran je od života. Šta li devojčica sa obručem tra­ži na ulici, sama, u ovo deki­ri­kov­sko pes­ko­vito jut­ro od kojeg se senke raspr­šu­ju? Kako da mi bude dob­ro?, hteo je da joj od­go­vo­ri pitanjem, iz pri­s­toj­no­sti, ali mu nevidljiva oš­trica bodeža sna­ž­no probode slabinu. Mo­že­ biti i umi­šlja, u po­sle­dnje vre­me s mukom raz­lučuje stvarnost od ilu­zi­je, iz­me­šali se, pri­viđaju mu se spodobe i se­ni, de­ču­r­lije ug­lav­nom, na­sr­ću s naj­ne­mo­guć­nijih me­s­ta, uz ci­ku iz­bijaju iz ha­us­to­ra, pod­zem­nih pro­laza, ša­h­to­va, skrivaju se, nestaju u raz­bo­ko­ra­le iz­ras­li­ne nepoznatog bi­lja, po par­ko­vima i za­puš­te­nim unu­tra­š­njim dvorištima sta­rih kuća.

„Auh! ova nesnosna vrućina bi mogla ko­nač­no da me uništi!“

U daljini se već kroz rastrti pesak na­zi­ru ka­mene zi­dine Jev­rejskog groblja, i odne­ku­da os­lu­škuje me­tal­ni glas gđe Stanivuk; u ovom ne­za­vid­nom ča­su ce­ni ga izbavljujućim: „Kako je mla­da gos­po­ja ve­čeras, jutros pade ko pokošena vlat si­r­ka, mi­li Bože, beše be­la kao negašeni kreč?“

Gospodina Gospodinova više ništa ne boli, ne pro­bada ga u do­njem delu kičme; bodeži na­pras­no otu­pe­še. Obema rukama grčevito ste­že ma­juš­nu hum­ku; usta mu puna zemlje. Sunce pri­zor či­ni nes­tvarnim, svojski ga obasjava; sa ove uda­lje­no­sti, deluje opominjuće ble­šta­vo­bled. I nije imao nikakvih dokume­na­ta. U dže­pu je no­sio ja­bu­ku, petrovnjaču, za Ag­ni­ju.