Ja sa crvenim turbanom

Briž, 1433.

Jan van Ajk: Čovek sa crvenim turbanom (autoportret)

Jan van Ajk, Čovek sa crvenim turbanom (autoportret), 1433, Nacionalna galerija, London

„Ponekad pomislim da portreti velikih majstora postoje samo da bi se videlo kako su se nosila gospoda, naročito najotmenije gospe. A autoportreti – da bi se kroz detalje pokazala sujeta slikara. Crveni turban na tvojoj glavi je moj detalj!“

Vrhom tanke četkice Jan van Ajk zadovoljno bocnu bisernobelu tačku u sopstveno oko. Vragolast osmejak titrao je kao struna na njegovom du­gu­ljastom, aristokratskom licu osvetljenom slabim plamsajem uljane lampe, a možda je i arhajski osmeh, skamenjen po­odav­no u nausnim borama, čuvao od zaborava, kao što ljubomorno – ne shvatajući i zašto – čuva alhemijsku recepturu za me­ša­nje masnih boja. Ugrebao ju je na kožni pe­r­ga­ment, istanjen do providnosti – tačne razmere – savio ga učetvrt i udenuo u opasač od sa­mu­rovine, a preko ramena prebacio gusto tkani ogrtač od kamilje dlake. Ako je nosi na sto­maku, izješće gorčinu iz že­lu­ca, znao je ili je to načuo od mastrihtske veštice mone Ekerte. Da je kojim slučajem građanin Firence, rado bi je svojim rukama preneo do razgorele lomače nasred Pjace Sinjorije, i bez trunke griže savesti ili zazora osudio je na svetkovno spaljivanje kao i bez dokaza dokazanog jeretika, te je gurnuo u plamen.

Firentinci i Mle­ča­ni takvu alhemijsku re­cepturu pripisuju svojim slikarima. Preteče Đota je uta­na­čili do u gram, ni manje ni više nego u XII veku, tvrde s ponosom.

„Lažu s ponosom!“, viknu ozlojeđeno i četkicom besno zapara drvenu dasku s bojama, zaustavivši se na grumenu cinobera. Kažiprstom zagrabi debeo sloj i preteći ga zakovitla ka mokrom platnu.

Iz Flandrije je kre­nulo, to se mora obznaniti na sva zvona, da se zna jednom za­uvek, odavde – iz majstorske radionice Jan van Ajka, pro­neće se glas preko Alpa, stići će tamo gde treba – u Toskanu, onda će ga preko Tirenskog mora tramontana širiti dalje Mediteranom. Glasovi se pronose brže i od gube.

Ali: o-dav-de!

Sujeta je najveći arhi­tek­ta svih vremena. Ona je u svoju, i samo svoju sla­vu podizala spomenike, uređivala trgove, peristile, pjace i pjacete, gradila kule – još od Vavilonske – pa i svete hramove pod plaštanicom bogova i božica. Sujeta je i naj­ve­ći draguljar i slikar svih vremena, maestro i meser bes­mrt­no­sti svakog zlatnog doba. Akrobata i magičar koji se obnoć preokrene u neku sasvim drugu stvarnost…

„S njom nikad nisam načisto. Muška sujeta je kudikamo pogubnija od ženske jer je potpomognuta fizičkom snagom pa i osionom bahatošću“, dovrši svoju misao i naglim pokretom rastrže opasač sa struka, te noktom zakači neravninu presavijenog pergamenta. S pažnjom ga izvuče, i mahnito ga stade ispravljati, ravnati jagodicama prstiju i mekim oblinama dlanova, pa ga tako sjajnog i uglačanog prekomernim doticajima prisloni na vrh platna, umećući ga u najtamniju senku nabora crvenog turbana umotanog oko svoje glave. Kažiprstom umrljanim cinoberom nežno pređe preko njega, utapkavajući ga kao da ga kani zariti u zemlju.

Blago ispupčenje učini mu se isuviše izazovnim, moglo bi sasvim olako zagolicati ljubopitljivost dokonog posmatrača. I već ga gleda kako poganim prstima ubada kobno mesto, i kako bez zazora čeprka sve bezobzirnije dok ne iščeprka sumnju. Greh li je imati tajnu?

„Nije, ako je tajna bezazlena“, opovrnu unoseći se nepristojno u svoje lice sa crvenim turbanom.

A da li je tajna ikada bezazlena jer, da jeste, zašto bi se skrivala kad nije spremna proizvesti zlo ili kakvu drugu nevolju? Dobro traži da bude obznanjeno. Zlo taji sadržinu kao blavor noge. Ali, šta je tajna pred Božjim okom?

„Laž prikrivena od bližnjih a željna dosluha i poravnanja pred svevidećim Svedokom. Velika bi radost bila vi­de­ti svoju dušu posuvrnutu kao kozji kožuh, ali samo je Bogu dato da je gleda“, nasmeja se u isti mah grohotom.

Zar nije zlo jednako i ako je potajno i ako je javno? Čemu onda udvojeno laganje, i sebe i drugih?

Zamočio je šaku u cinober, potom i u ilovaču karmina, njome je pomerao granice turbana, čineći ustupke svetlosti, gradeći sloj po sloj sopstvene kao krv crvene sujete, zalazio među meke senke, otvarao drsko četvrtu dimenziju u slikarstvu.

Politika“ (Beograd).
God. CVII, br. 34738, str. 24 (nedelja, 25. jul 2010).