Izazov tragizma

Kao da su me samo tragi­čne sudbine pri­vla­čile mag­net­nom silom. Ne znam da li bi ovu misao Isidora Sekulić ikada pri razložnoj svesti izrekla, ali u predsmrtnim, graničnom svešću nejasnim časovima možda i – da. Uostalom, izgovorila sam je trezveno i drsko u njeno ime u „Mojoj poslednjoj glavobolji“. Ako uzmemo tragiku kao sudbonosan sukob dobrih i loših, ali svakako dirljivih tragema pojedinca, umetnika osobito, onda i nije daleko niti je nemogućna misao vodilja Laze Kostića koji je upravo u tragičnom video najviši izraz lepote. I ako bismo, dalje, na tas sudbine izazivali težinu značenja navedenih pojmova, verujem da bi tasovi ostali u apsolutnom mirovanju.

I? Zašto baš Isidora Sekulić? Nisam sigurna čiji je izbor u ovom slučaju: moj ili njen, ko je koga privukao magnetnom silom. Neke sudbine se ukrste u određenim životnim okolnostima, ukrste kostićevskim ukrštajem, ili se na volšeban način sudare posebnim sen­zi­bilitetom, privuku se, i to je svojevrsni hodogram duša, koji neretko i ne uspevamo da p­ra­timo, zabavljeni falsifikatima svakodnevice.

Meni se, srećom, dogodio senjački ukrštaj.

Kroz roman „Moja poslednja glavobolja“ prolazi, ili jednostavno statira, plejada au­ten­tič­nih likova, od antike do današnjeg dana, što će možda zvučati paradoksalno, s obzirom na to da je Isidora otišla sa ovog sveta 1958. godine. I trebalo je pronaći valjan modus: kako svakom od aktera dati šansu da se iskaže, a da ne deluje isforsirano ili ne bude pod utegom istoricizma, koji isključuje estetsko, artističko, pa i filosofsko sagledavanje. I, naravno, ponuditi svakom od njih ono pravo, predodređeno mu mesto. Razrešenje je iznađeno u rizičnoj i zahtevnoj Ja-formi, kojom je roman napisan, kao i mom pokušaju ili pokusu predstavljanja Isi­do­ri­nog vi­zi­o­nar­skog sažimanja svega prošlog, trenutnog ali i nadolazećeg prevedenog u predsmrtnim časovima, či­stim duhom pa i pokajanjem ili kapricioznom negacijom istog – u Glas Savesti bezmalo jednovekovne kul­turne istorije ovog podneblja i ovog naroda.

Isidora Sekulić je odbijala do kraja da prihvati u celosti ijedan sistem, sluteći da je pre negacija života, živeći prkosno život žene pisca na razmeđu 19. i 20. veka. U jednom trenutku u romanu rezignirano kaže: Trebalo je da se ro­dim kao muškarac. I možda tad zaista ne bi bila učaurena u sopstveni kosmos naspram svem kosmosu, porinuta u otvrdlo patrijarhalno društvo, s teškim palanačkim vonjem, još izmučenom učestalim ratovima. I kako se izboriti kao žena pisac u takvim okolnostima? Nikako doli ignorantskim poricanjem realija teralačkim radom. Negirajući mogućnost pripadnosti bilo kome ili bilo gde osim sebi, snošenje odgovornosti za uči­nje­no ili neučinjeno, Isidora Sekulić stvara novi, lični nadvremeni i nat­pro­storni sistem, koji pripadnost određenom nacionu ne isključuje, niti poriče pripadnost svem univerzumu.

Gotovo je nemoguće pominjati Isidoru Sekulić, a ne pomenuti Jovana Skerlića, perjanicu srp­ske kritike s početka 20. veka. Isidoru je Sker­lićev sud, omeđen tragično is­for­si­ra­nim trenutkom srpske istorije – Bal­kan­skim ratom – koštao raz­di­ru­ćih emo­cija, a srpsku književnost ne­pro­ce­nji­vog gubitka. I to je kičma „Moje poslednje glavobolje“. Svih 28 poglavlja započinju citatima iz Skerlićevog diskusivnog sagledavanja Saputnika, nakon kojeg je Isidora uništila ne­koliko tek ispisanih eseja i studija. Isto to, nažalost, učinila je i u posleratnom periodu. Mnogo surovije napadana, književno ali i moralno osporavana od agitpropovca Milovana Ðilasa, spalila je višegodišnji rad – drugu knjigu o Njegošu. I? Koga da osudim: Isidoru, gospodina Skerlića ili druga Ðilasa? Pre bih osudila Isidoru, možda i iz saučesničke ljubavi, jer dosta su knjige gorele na lomači ljudske gluposti!

Naročito interesantan mi se učinio Isidorin odnos prema veri, usvojen iz tra­di­ci­onalnog korpusa, pa preveden u već pominjani lični sistem, u ovom slučaju lični religijski sistem, ali koji je propuštao sve ostale vere kao pronosioce lumena kulturâ raznih civilizacija. Bila je naklonjena versko-filozofskim trak­tatima Upanišada, npr. koliko i Bibliji, imala je 10 sopstvenih molitvi, deset unu­tar­njih zapisa išaptavanih pokajanjem i njima je rasterećeno rukovodila celim bićem, i umom i srcem, a pri tom ostala hrišćanka, pravoslavka u najsvetlijem smislu. Jedno drugo ne mora potirati kad je um iskreno otvoren. A Isidorin to svakako jeste.

Godišnjice mogu biti, najčešće i jesu, prilike za dobra pominjanja ali i opominjanja, podsećanja ili povezivanja vremena i mesta, i bar tih 365 dana stopljuju ih i uravnopravnjuju. U 2008. godini, na 50-godišnjicu od smrti, opominjali smo se učestalije no obično ikone srpske književnosti – Isidore Sekulić. Ali, ne samo u toj godini. Isidora Sekulić je iznimno privilegovana na konstantna pominjanja i podsećanja (srećom!) za razliku od Danice Marković, Milice Janković, Ksenije Atanasijević, pa i Anice Savić-Rebac. Ali, nikada nije kasno ispraviti nepravdu, važno je uočiti je i sagledati na vreme. A vreme je!