Iskreni šaman umesto pisca

Na pitanje: „Ko je pisac?“, devetogodišnja Sara je bez razmišljanja odgovorila: „Pisac je čovek koji piše za ljude“. Ovakav nepretenciozan odgovor na veoma pretenciozno pitanje možda bi mogao zvučati i naivno, da nije ogoljeno iskren. Dakle, iskrenost bi mogla biti polazište i konačište na kojoj pisac zasniva stvaralačke ali i tragalačke moći ili šamanističku magiju prevođenja Iz – U, udahnjujući duh u željeno, oživljujući neživo varijacijama istina iz sopstvenih unutarnjih soba, ili posežući za oblicima i formama bliskim razumu, ali i fantazmagoričnom riznicom vladajućih idola i mitskih bića i prikaza zauzdanih nagonskim porivima i potrebama dotičnog.

I koliko života u svojim sobama–riznicama pisac skriva? Eliot tvrdi da je napredovanje umetnika, stalno žrtvovanje svoga Ja, neprestano izumiranje ličnosti – do samoukidanja. Potrošivost pisca, odnosno njegovih istina i uloga, može biti razlog odabira tema, žanrova ali i ljudi kojima se obraća. Prečica ili doskočica do večnosti, nesvesno ili svesno birana, podgurkivana strahovima od istrošivosti i sebičnom željom za dominacijom i upornim trajanjem.

Izazov je očigledan i neodoljivo primamljiv.

Pisati za odrasl(ij)e neretko je zadovoljenje osećanja sopstvene bitnosti, što otvara i veće mogućnosti falsifikovanja unutarnjih istina, laskavo koketiranje, podilaženje kad ustreba, iznalaženje modusa i kompromisa pod uticajem društvenih okolnosti, ali i okolnosti mesta i vremena u kojem pisac stvara. Zamišljeni strogi–odrasli, kao budući čitalac, vodič je za piščevo izražavanje i iskazivanje na osobeno individualan i originalan način, gdekad i podmetanje u svrhu olakšavanja, pa i samoljubivog saučesništva. Suština i smisao stvorenog/napisanog lebde u bestežinskom stanju, nenamerni da se skrase i otvoreno prikažu stvarnost kao proizvod umetnikovih unutarnjih soba, što je, doduše, često ravno samoubilačkom pronicanju u mračne dubine sopstvenog bića. Teško je zamisliti književno delo izolovano od potreba vremena, želja stvaraoca, ali i očekivanja pa i otvorenih potraživanja odraslog čitaoca. Neka drugačija odgovornost, tvrđa i uglastija, u ovom slučaju vodilja je piscu za postupno prečišćavanje ličnosti, iako akrobatskom veštinom hodača po špagi, ipak na sasvim autentičan način.

Pisati za decu, te prozorljive i pronicljive ljudiće, meka i istančanija je odgovornost koja bi se mogla zakloniti tobože neograničenom slobodom izražavanja, pozajmicom igara šamana, preuzimanjem i prisvajanjem njegovih čarobnjaštava, ali i prikrivanjem iza njegovih nemerljivih moći. Tako šaman umesto pisca nudi glas zecu ili maslačku, njihov jezik prevodi u razumljiv detetu, stolici ili školskoj klupi a i predmetima udahnjuje životan pokret, udomljuje beskućnike u kuće pravljene brzinom očnog treptaja, od vidljivog pravi nevidljivo i obrnuto, na iste pozicije postavlja dobro i zlo kako bi s ravnopravnog polazišta, kroz zgode pa i nezgode, pod budnom pažnjom i naočigled dečje radoznalosti prevagnulo dobro, što podstiče lepo u konačnom osvajanju – korisnog. I ako je to potrebno za priču: sve najednom oživljava tajanstvima izabranog prevodničara, i on biva ravnopravan s čitaocem – neminovnim sudionikom, saučesnikom i saveznikom. Pisac je pri tom čist u svojim namerama, i nimalo smešan ili komičan, osim ako to namerno i namenski ne želi da bude. Štaviše, on je heroj koji se umnožava i nenametljivo odglumljuje varijante samoga sebe. Troškari svoje transformisane istine preuzetom snagom šamanskog vrača, što mu i te kako laska i godi, uljuljkan dečjim primanjima i davanjima prisvojenim kao sopstvenim nadahnućem, i ne vodeći mnogo računa o potrošivosti jer se neprestano obnavlja (bar se nada i veruje u to) – hrani i poji iz čistog izvora dečjih predela i svetova. Naravno, takva razmena i uzajamna povezanost svakako su poželjne, a ostvarive jedino ukoliko pisac piše a čitalac prima otvorenog srca i uma.

I najmoćnije oruđe pisca je mašta, ta slatkorečiva intrigantkinja, doduše, mogućno različito primenjivana a i tumačena, po potrebi i očekivanjima onih kojima je literarno štivo namenjeno. Uostalom, mašta je pouzdana odstupnica od neminovnog i nagoveštenog samoukidanja ličnosti pisca, u stvari – iluzija, varljiva opsena poput slatke šećerne vune iz luna-parkova, ali ipak večito i izazivački slatka. Mašta je i demonično slatka infuzija ubrizgavana po potrebi u glavnu stvaralačku i tragalačku arteriju iskrenog pisca ili iskrenog šamana – Graditelja književnog postojanja, paralelnog ili nasuprot stvarnom.

„Iskreni šaman umesto pisca“, Blic, Dodatak Blic knjiga,
br. 4728, nedelja, 11. april 2010.