Iskorak širine misli

Šta vas je podstaklo da se ozbiljno pozabavite Isidorom Sekulić s obzirom na to da nije imala buran život i da je bila veoma povučena osoba?

I Isidora Sekulić, nažalost kao i većina ličnosti zaslužnih za kulturu ovog naroda, često su bili izloženi mitomanskim uopštavanjima, a njihovi životi samovoljnim konstruisanjima i svođenjima. Postoji tek zrnce istinitog, oko kojeg se docnije razvijaju i nadgrađuju prave legende, neretko s prizvukom intrigantnog, a koje uspevaju da zasene suštinu. Naprotiv, Isidora je bila veoma angažovana, na svim poljima. Uostalom, zamislite ženu s početka XX veka koja sama krstari Evropom, koja se školovala u Budimpešti, Berlinu, koja brodom odlazi u Maroko… prvu ženu akademika u Srba, prvu predsednicu Udruženja književnika Srbije obnovljenog posle Drugog svetskog rata, jednu od osnivača i prvog sekretra PEN centra, profesionalnog pisca, saradnicu svih značajnih kulturnih institucija u zemlji i okruženju, književnih redakcija… ženu koja sve ovo postiže sama, svojim radom. Može li to jedna veoma povučena osoba?

Zašto je Isidora toliko bila pogođena i povređena Skerlićevom negativnom kritikom, tako da je čak uništila nekoliko nedovršenih eseja i studija. Kakav je bio njihov odnos?

Početkom XX stoleća Jovan Skerlić, Branko Lazarević i Bogdan Popović bili su tadanja kritička realnost. Povredi nas neko koga cenimo, do čijeg mišljenja nam je stalo, kudikamo snažnije. Mislim da je to bio razlog Isidorine, rekla bih ipak – ishitrene reakcije na Skerlićev sud o njenim „Saputnicima“, možda izražene sa odveć srčanosti, koja se opet iz predrasuda oduzima ili izmiče Isidori, kao mogućnost izražavanja. A da je, uprkos svemu, cenila Skerlića dokazuje i onaj nekrolog izgovoren kišnog maja 1914. nad njegovim grobom.

Veoma teško Isidori je pao i grubi napad Milovana Ðilasa 1951, povodom njenog dela „Njegošu, knjiga duboke odanosti“…

Taj posleratni period bio je, u psihološkom smislu, koban po Isidoru. Možda je i po tome pamtimo kao otuđenu i izolovanu samotnicu sa čarobnog brda Senjaka. Radna soba joj postaje svet, a sverečivi saputnici: knjige. I ponovo spaljuje svoj višegodišnji trud – drugi deo knjige o Njegošu. Ali, ovaj put, verujem, iz nekog neobjašnjivog ili teško objašnjivog straha. Nerazumevanje ili neprihvatanje nas suštinski plaši. Kako god, dosta su knjige gorele na lomači ljudske gluposti!

Kako tumačite toliku Isidorinu zatvorenost u sebe, uživanje u samoći i čutanju? Otac joj je, kako kaže, bio „do neobuzdanosti izazovan temperament“, a ona „hladna kao nordijski čvor“?

Samoća i ćutnja su posebna stanja duha, prevodnice do sepstva, do one polazišne odskočne poluge, kojom smo u stanju da iskoraknemo iz sebe punih darovnih ruku, izrazivši na jasan i iskren način smisao i smislove epohe kojoj pripadamo. To je zapravo svojevrsna katarza, najbezbolnije opiranje jedinke društvu, zabludama, glupostima, malograđanštini, nekad i kosmičkoj nepravdi.

Izuzetno je intrigantna epizoda iz knjige iz Isidorinog života o njenom (navodnom) mužu i njegovoj (navodnoj) smrti?

Tog segmenta Isidorinog života sam se tek ovlaš dotakla, naslućujući, potom i poštujući njenu prikrivenu želju da se o tome progovori u datom trenutku, onda zasvagda zaćuti.

I vaša junakinja, kao i neki intelektualci danas bili su na udaru besmislenih etiketa: „U Prvom svetsku ratu učestvovala sam dobrovoljom kao bolničarka, jedno vreme i živela u Vojnoj bolnici u Studeničkoj, ali koliko god se upinjala, ceo život sam pronosila štambilj posred čela, na potiljku: KOSMOPOLITA, kao da jedno uz drugo ne mogu, a mogu, i te kako paradno i združno kao kod Nadežde (Petrović) ruku pod ruku kao Bogom spojeni ljubavnici.“

Uvek je tako, kad se širinom misli iskorakne iz lokalne bare i stane na suvu stazu osutu svetlostima: istoka i zapada, severa i juga, podjednako. Srećom, Isidora Sekulić je za života uspela iznaći lični filozofski sistem, kao svojevrsni zabran, i prema njemu se i ravnala, živeći prkosno životom žene pisca na razmeđu 19. i 20. veka, ne pristajući na kompromise ni sa okolinom niti se mireći sa palanačkim sindromima. Njeno oružje protiv mislene i svake druge uskogrudosti je rad. I opet rad. Biti kosmopolita nikako ne isključuje ljubav prema sopstvenoj naciji, naprotiv, može joj doneti novo i drugačije bogatstvo, a u čemu kultura i kulturno delanje imaju primat i definitivni prioritet.

Isidora se žalila i na svoju sudbinu kao žene: „Trebalo je da se rodim kao muškarac i ceo život bi mi bio lagodniji i spontaniji, ovako, kao žena, trošila sam se na svakom koraku kudikamo više, za sve sam se morala izboriti dodatnim naporom…“

Ovde bih uz vaše reči: sudbinu kao žene, dodala: žene pisca. I danas javno kažem: „Trebalo je da se rodim kao muškarac…“ Prosudite da li se mnogo promenilo od onda do danas. Mislim – ne!

Pri samom kraju romana navodite reči koje je Isidora uputila svom mladom prijatelju i pesniku Miodragu Pavloviću: „Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture“. I pored te gorke lične skepse, njeno delo je ipak mnogo više od toga?

Jeste. Srećom, sa Isidorom Sekulić nije bilo tako. Podvešću tu njenu predsmrtnu izjavu pod „belu skepsu“. Ali, sa mnogim našim spisateljicama, nažalost je to bio slučaj. S Milicom Janković, npr., pesnikinjom Danicom Marković, Anicom Savić-Rebac, Ksenijom Atanasijević… Ali mi smo tu, zavetni čuvari svakog oblutka ili krpitelji rupa. Samo da nam još takva spoznaja dopre istinski i konačno do svesti.

Večernje novosti, sreda, 21. januar 2009, Beograd.
Godina LVI, str. 24–25 (intervju vodio: Dragan Bogutović).