Igra II: Novo vreme u ekscentričnom prostoru

Arhitektura je jedina umetnost u koju čovek fizički ulazi, kroz nju se kreće slobodno ili bojažljivo kao kroz sopstvene unutarnje sobe, u njoj diše, voli, misli, stvara…, kraj nje prolazi s gađenjem, ravnodušnošću ili strasno opijen. S njom strada, ali od nje i strada. Kuća je sinonim za blagostanje i spokoj, praslikovni modus materice. Zato je čovek bez krova nad glavom, čovek ucenjen životom. A nova, moderna arhitektura – odraz nove stvarnosti.

Ogledalo.

Prvi put, prema Habermasu, za neko arhitektonsko delo upotrebljen je termin moderno još u V veku da bi se ozvaničila hrišćanska nadgradnja paganističkih temelja. I ponavljao se kad god bi se kristalisala svest o novom razdoblju koje je pratila nova, avangardna umetnost. Senzacionalno odstupanje ali i suprotstavljanje starom, konzervativnom i predvidljivom principu moglo bi se pojednostavljeno shvatiti kao moderno, ipak u kontinuitetu jer „moderna“ arhitektura nije izraz niti etiketa samo jedne epohe. Ona ima svoj evolutivni i morfološki proces, dosledan kroz istoriju umetnosti kao poruka jedne civilizacije. Iako tek od izumitelja originalnih arhitektonskih sistema: Le Korbizijea, Gropijusa i Franka Lojda Rajta počinje odlučnije tretiranje prostora i spontaniji odnos prema njegovoj primeni, ali i hrabrost u izražavanju zamisli i želja – arhitekte i poručioca.

Šta je – novo? Moderno – u arhitekturi? Novo i moderno često su pogrešno uslovno povezani, i iz navike prihvatanja podrazumevaju jedno drugo, s očekivanim ishodom – ekscentričnost. I Partenon devičanske boginje Atine 435. godine pre nove ere zbunjujuće neuravnoteženo izdizao se i popunjavao prostor atinskog Akropolja, naočigled zadivljenih pogleda smrtnika. I verovalo se da je kao takav mogao biti samo delo bogova, nikako čoveka.

Teško je zamisliti savremenog arhitektu koji bi, pa i po izričitoj narudžbini, danas sagradio građevinu poput Partenona, preuzevši svesno i rizično ulogu Boga, čak ni ako je svrstavan u ekscentrike. Ili obrnuto, jednog takvog ekscentričnog poručioca.

Svaki ahritektonski pravac nastao je kao posledica okolnosti koje dato vreme sabira, individualnih ili kolektivnih potreba i prilagodljivog senzibiliteta jedinke, na podsticaj mesta koje pamti i premeće prethodne stilove, navike i tradiciju, uz primenu tehnoloških inovacija, ali i novih građevinskih materijala. Što može biti i ogledalo epohe. A ne dešava li se katkad da nam se baš i ne dopada ono što u ogledalu vidimo?

„Umetnik je čovek, i on sâm je priroda, delić prirode u vladavini prirode“, reči su smelog izazivača Lepog – slikara Pola Klea. Zaposedanjem i preobražavanjem određenog prostora neminovno se uništava njegova lepota, odnosno narušava originalnost stvaranjem novog – unikata, kao „druge prirode“. A potreba za funkcionalnim ovladavanjem i upravljanjem prostorom je zamka, ovaj put – napuklog ogledala. Svaki pogled na njega donosi drugačiju sliku i odražava se na osoben način, od slučaja do slučaja, od pojedinca do pojedinca. Lepota je razbijena na fragmente, koji tek kohezijom gradivnih znakova i simbola održavaju celinu, ipak – kopiju. I svako sledeće preinačavanje, ispošćuje lepotu, stvarajući kopije kopija.

Da li je novo organizovano i prilagođeno vreme, a koje je gustinom znakovnih elemenata idejno sabijeno u ekscentričnom prostoru u arhitektonski objekat, ono što nas zapravo iritira i onemogućava lako prihvatanje, razlaz između utilitarnog i forme, javnim rušenjem „mita funkcije“ jer u sebi sadrži elemente apstraktnog i zbunjujućeg, pa i iritirajućeg? A nepoznavanje ili površno poznavanje nas uvek drži na dovoljnoj distanci i izaziva konfliktna osećanja: zavidljivost i divljenje istovremeno, upravo onih koji su deo planifikovanog prostora. Složeno projektovanje građevina kontradiktornim površinama, ali ne i proizvoljno segmentiranje po principu nasumičnog nizanja i raspoređivanja formi, proizvodi sasvim precizno utvrđen novi svet – utvrdu modernog.

Neretko se modernoj arhitekturi zamera da je isuviše ekscentrična, provokativna bez pokrića, bez pretenzija na „uzvišeno“, do ogoljenosti svedena na ravne linije, namerno i grubo očišćena od ornamenata, ukazujući time na apsurdnost njihova postojanja, tj. tretirajući ih kao beskorisan ogrtač satkan od laža i paralaža, ali na koje se ipak iz već iskrivljene navike pozivamo kada razmišljamo i kalkulišemo o umetnosti ili definišemo pojedinačni umetnički pravac.

Konstruktivnim procesom, koji se odvija pod sadejstvom mašte, znanja, umeća, iskustva i kulturnog dometa arhitekte na otetom prostoru, i omalovažavanjem svesti o trošenju ograničenih zemljinih resursa, namenski i namerno sravnjenom i pripremljenom za preinačavanje u „drugu prirodu“ ili „novi unikat“, te klijenta s konkretnim željama a koji neretko nastupa i sa perverznim zahtevima i stremljenjem ka prestižu, često previđajući pa i potcenjujući potrebe korisnika, otvorena je putanja ka novoj estetici kruga ili zatvorene igre – estetici novog vremena u ekscentričnom prostoru.