Igra I: Arhitekta nad ambisom

Teofil Gotje je jednom prilikom izrekao poražavajuću istinu s kojom se, iz sebičnosti, teško mirimo: „Sve što je korisno prestaje biti lepo“. Tu, možda, i leži granica između umetnosti i ne-umetnosti, ili se tu granica jednostavno briše.

U periodu gotike smatrali su da se umetnost može upotrebiti kao oružje. I upotrebljavali su je pojedini slikari, vajari, a naročito arhitekti u tu svrhu kroz ceo srednji vek, posle i renesansu. Razdiruća opsednutost podstaknuta razjedinjenim društvom, državama rascepkanim izopačenošću i pohotom, a pokrivanim božjom plaštanicom, često ušuškavanim i kvazipuritanskim moralom, od konstruktivne i kreativne svesti i izraza arhitekte alhemijskim i magijskim radnjama pretvarala je njegovo delo u namenski moćnu konstrukciju, neretko i destruktivnu, a samog arhitektu – u anonimnog maga.

Gotičke katedrale jedne su od najočuvanijih arhitektonskih objektata do danas. Gotovo sve su ostale netaknute, ako ne računamo eroziju koja ih je tek dotakla, davši im vremenom izazovniju draž, onu finu konzerviranu patinu. I retko se ko usuđivao da digne ruku na njih iz straha da ne bude kažnjen kao žrtva božje osvete.

U građenju površina korišćeni su i Euklidovi elementi koji okružavaju ali i štite čoveka od drugog – ili izgrađenog okruženja (samim tim i rizika), ili prirodnog okruženja za kojim postoji večita komunikacijska potreba i želja za prilagođavanjem uprkos nizu opasnosti.

Fragment Euklidovih Elementa

Fragment Elementa koji sadrži petu teoremu iz Druge knjige Euklidovi elementi

Euklid je prvi matematičar koji je rečima opisao Zlatni presek kao suprotstavljenost Čoveka i Prirode na istoj ravni u idealnoj harmoniji zbrajanja. Rezultat je čudesna moć uspostavljena vezom umetnosti i matematike, i najuočljivija je i primenjiva upravo na arhitektonskim objektima. Broj kao ključ, magija, zvuk, geometrija u razvrstavanju težina i masa – u idealnu harmoniju – razoružava jer je po svojstvima sastavaka izuzetno jaka sila. Zbrajanje gradivnog tkiva i slaganje fragmenata u punom sadejstvu sa spoljnom okolinom i unutarnjim impulsima i inercijama idejnog neimara, tek tako povezani, ukomponovani u celinu, streme ka lepom, istovremeno i korisnom, i traju u umetnosti kao nadistorijsko ili vanvremeno delo. I to je idealan način kojim arhitekta približava materijalno duhovnom, ublažavajući dualizam: duha od materije, krećući se oprezno po ivici ambisa – gradeći iz potrebe, ali i sebičnosti, umetničku moć.

Prirodni prostor uobličen je simbolima, znakovima, individualnim i kolektivnim osećanjima i preinačen od slobodnog, divljeg i nekultivisanog u kulturni prostor – arhitektonski 3D objekt ispunjen i vizuelnim, i zvučnim i osetilnim ekvivalentima. Uvođenjem u funkciju svakodnevice, kultura ali i društvo prevode se u stil življenja. Građevine u sadejstvu kreiraju oteti prirodni prostor, tumačeći ga na novi način kojeg arhitekta kanališe rasponom ideja i sopstvenog unutarnjeg vremena utkanih u njega. Prostor progovara jezikom samog tog prostora kojeg je arhitekta idejno osmislio i ispunio, delujući i utičući kroz model konstruisanja ugradnih komponenata. Prostor je, tako, apstraktni konglomerat sve dok ga arhitekta ne prevede aktivnom igrom duha u čistu formu koja počinje da znači.

Prazna površina je samo naizgled prazna. A zapravo ispunjena je emocijama: dobrim ili lošim mislima, kalkulisanjima ili podilaženjima, maštom ili fantazijom, magijom, očekivanjima ili potraživanjima, koristoljubljem, namerama, sujetom, i svim onim što nije strano ljudskoj ćudi. Tim značenjima arhitekta prevodi materiju u poeziju – umetnost, namerno je ostavljajući nedovršenu, dajući mogućnost svakom budućem korisniku, ili posmatraču, ulogu činioca umetničkog procesa, a koji ne može biti, niti je ikada okončiv. Od neživog arhitekta pravi živo, veličajući pobedu duha i iracionalnog nad prirodnim zakonitostima statike i mehanike, udahnjujući mu ovaploćenu moć jačine snage oružja, dovodeći stvoreno u stalnu vezu s kontinuitetom vremena.

Od arhitekte se danas neretko ekstremno zahteva da ugađa, podilazi senzibilitetu ali i ekstravaganciji korisnika i poručioca. Od udovoljavanja takvih prohteva odustalo se ili sistem uslovljavanja nikada nije zaživeo niti je bilo moguće uspostaviti ga kao konstantu kad je umetnost uopšte posredi, priželjkujući, ali ne i uslovno zahtevajući od nje onu čistu duhovnu supstancu života, oslobođenu i razgoropađenu fantaziju, bez utilitarnih utega, osim duhovnog igranja i ugađanja.

A arhitekta je istrajni igrač, rizično nagnut nad ambisom.