Hod po vodenim cvetovima

Dodela Nagrade Branko Ćopić za roman Moja poslednja glavobolja u Srpskoj Akademiji nauka i umetnosti, u Beogradu 21. aprila 2009. godine. Nagradu dodeljuje Fond „Branko Ćopić“ za knjigu visoke umetničke vrednosti objavljenu 2008. godine.



Beseda na uručenju nagrade „Branko Ćopić“,
Beograd, 23. april 2009.

I nije zatvarao vrata za sobom, ni­kada to nije činio, verujući da vra­ta po­en­tiraju ­greš­kom uspostavljene ku­ć­ne gra­ni­ce kao rđave na­vike, te ako ih sva is­to­vre­me­no ras­krili, po­en­ti­ra­nje se iz­ja­lo­vi i ivice vremena pri­vid­no iščezavaju, za­jed­no sa rđavim na­vi­kama a umesto njih nastupaju svetlost i sloboda. Njegov stan u sr­cu Beograda bio je Grmeč pod nebom.

Iako se vezivao za određeno podneblje, zavičaj, iz kojeg je u svo­ju lite­ra­turu prevodio junake i junakinje, Branko Ćopić je shva­tao da umetnost mo­ra biti oslobođena svih odnosa, ne­us­lov­lje­na, a puna opšteljudskih vrednosti i poruka, is­ka­pa­vanih iz ličnog kao odraz sveg univerzalnog, izu­zetih od re­gionalnog, lo­kalnog ili bilo kog i kakvog prostora, jer umet­nost svo­jom ple­me­nitom misijom prelazi u neke više sfere, obe­s­vetilački me­đu­prostor, nul­to stanje odakle nastupa vazda pr­kos­na istina. I baš zato, možda, i ono sklisko migoljenje, i ne­uhvat­lji­vost suš­ti­ne kreativnog dela, i nemogućnost ili nesposo­b­nost, čak i sve­sna nevoljnost kritičara da Ćopića razobliče i pri­ve­du re­al­no opip­lji­vom i razumljivom.

Čovek, pojedinac je taj koji interesuje Branka Ćopića. Pri­po­vedalačku at­mosferu on zgušnjava vrcavim, zdravim humorom, li­šenim podsmeš­lji­vih utrunaka ili licemerja, dok autoh­to­nom umešnošću konstruiše fabu­lu, ne pokušavajući i ne nas­to­jeći da žive likove izvede iz prirodnog ok­ru­ženja, puštajući da mesto gradi njihov karakter i karaktere, ali znajući da ga is­to­vremeno razbaštinjava tradicionalnih utega jer se ljudska sud­bi­na, kak­va god bila, izliva iz jednog u sve, iz pounutrenje čul­no­sti u kos­mo­po­etiku. Tako, Ćopić, postupno uspeva da os­mi­sli svo­jevrsnu avliju bez me­đa, gde stvar­nost raš­či­nja­va maštu a ma­šta stvarnost, sve dok se ne izgubi ona vidljiva ili osetilna gra­nica, koja neretko ometa slobodno primanje, i ne pre­po­znaje jed­nostavni – goli Život.

Ali, taj isti čovek je na kraju uvek sâm. Samoća je glečerno jasno stanje duha, dok je smrt apsolutna samoća, verovala je Isi­do­ra Sekulić. Samoća je neprijatelj i bolest života, sumnjao je Bran­ko Ćopić, odbijajući da je prihvati kao neminovnost arhi­tek­tonikom je­zika, ispunjenog duhom i dahom epohe, da bi na­po­sletku od samoće oboleo. I možda je zato svoj poslednji rano­or­lov­ski let završio na zemlji – betonu, ne že­le­ći da gazi po vo­de­nim cvetovima jer po njima se samo beščujno hodi.

Svaki čovek ubija što najviše voli, i svaki čovek, na kraju kra­jeva, u svome hramu aranžira… utešno i s razumevanjem, bez sum­nje bi mu došapnula Isidora Sekulić, i sama povučena u ora­hovu ljusku pred fanatizmom posleratne ide­o­lo­gi­je i ide­o­lo­ga, tiranije i tirana, čija pravila drsko odmenjuju pri­rodnu i po­staju jedina zakonitost.

Mudrost je i u gomili biti, pa i ostati sâm, ali mudrost i is­krenost često jed­na drugoj okreću leđa.

{

Kada je u junu 1939. godine Isidora Sekulić, koja je u to vre­me predsedavala PEN-klubom, u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, u ime tek osnovanog Fonda „Mi­lan Rakić“, uručila istoimenu na­gra­du Branku Ćopiću za knjigu pripovedaka Pod Gr­me­čom, nije ni slu­ti­la da će sud­bina na volšeban način zatvoriti krug da bi dala prostor novom otvaranju. Knjiga Moja poslednja glavobolja, u ko­joj naša spi­sa­te­lji­ca progovara o proživljenom vremenu bolnog nera­zu­me­vanja, is­kanja, davanja, potiranja i inatnog opiranja, do­bija na­gra­du Za­duž­bine „Branko Ćopić“, i vraća se – o, lepog li i stra­šnog ži­vo­ta! – iz Brankovih u Isidorine ruke.