Hod po špagi

U arheologiji postoji jedna izreka, nazvala bih je – mantra: Mesto pamti događaje, a zapravo je reč o akumulaciji osećajnog i proživljenog i izdešavanog, koje uzbudnim nabojem čini iz epohe u epohu nadgradnju te na taj način određeno mesto pretvara u nešto sasvim drugo i drugačije, dajući mu novo kvalitativno lice ali i naličje. Nekad je to destruktivno, nekad kreativno. Kako god bilo, kažemo – istorija.

Ali, zašto baš Isidora Sekulić? Nisam sigurna čiji je izbor u ovom slučaju: moj ili njen, ko je do koga do­speo, ja nastanivši se na Senjaku, u neposrednoj blizini kuće u Vase Pelagića 70, u kojoj je Isidora poživela poslednje godine života, ili ona, prizvavši me na čarobno beogradsko Brdo samotnošću i osobenjaštvom, čemu sam i sama sklona. Neke sudbine se ukrste u određenim životnim okolnostima, ukrste ili se na volšeban način sudare posebnim sen­zi­bilitetom, privuku se, i to je svojevrsni hodogram duša, koji neretko i ne uspevamo da p­ra­timo, zabavljeni falsifikatima svakodnevice. Meni se, eto, dogodio senjački ukrštaj i, sre­ćom, prepoznala sam ga kao svojevrsnu oporuku i smesta krenula u istraživanje.

Tra­jalo je dve godine, dvadeset i četiri časa dnevno jer je mozak radio i kada toga nisam bila svesna. Usledili su obilasci mesta u kojima je Isidora živela i stvarala, raznih in­sti­tucija koje čuvaju i neguju njenu ostavštinu (iako bih ovde naglasila: pojedinaca u ok­vi­ru institucija): arhiva, biblioteka, legata, konsultovanje njenih savremenika ili onih koji iz porodičnih razloga sabiraju i pronose uspomene, konačno i Topčiderskog groblja, na kom je Isidora danas. Neka svojevrsna nužnost identifikovanja i preuzimanja uloga bila je ne­mi­novnost, ali i nosilaca želja i htenja koji su, sa ove vremenske distance posmatrano, bi­vali veoma često rizični i po nju i po mene – kao hod po špagi. Srećom, obe smo preživele!

Kroz roman Moja poslednja glavobolja promiče, ili jednostavno statira, plejada au­ten­tič­nih likova, od antike do današnjeg dana, što će možda zvučati paradoksalno, s obzirom na to da je Isidora otišla sa ovog sveta 1958. godine. Čak sam u prvobitnoj verziji, da bih olakšala i čitaocima ali i sebi, napravila registar ličnih imena sa njihovim biografijama, ali sam od takve zamisli odustala budući da je roman ionako bio opterećen iznimnom kompozicijom. Trebalo je pronaći valjan modus: kako svakom od aktera dati šansu da se iskaže, a da ne deluje isforsirano ili ne bude pod utegom istoricizma, koji isključuje estetsko, artističko, pa i filosofsko sagledavanje. I, naravno, ponuditi svakom od njih ono pravo, predodređeno mu mesto. Razrešenje je in­sis­ti­ranje na rizičnoj i zahtevnoj Ja-formi, kojom je roman napisan, kao i moj pokušaj ili pokus predstavljanja Isi­do­ri­nog vi­zi­o­nar­skog sažimanja svega prošlog, trenutnog ali i nadolazećeg, njenog umeća la­god­nog upijanja do­brog, lepog, otuda i korisnog i prevođenja u izuzetno kompleksan, neretko i do kon­tra­dik­to­rnosti izazovan književni opus.

Bez vidljivog napora, skepse ili zazora, Isi­dora Sekulić u predsmrtnim časovima izriče či­stim duhom sopstveni život uz po­me­nu­tu plejadu saputnika pa i sapatnika, ili je to tek Glas Savesti bezmalo jednovekovne kul­turne istorije ovog naroda, koji moramo oslušnuti i čuti jer je jasan i svima razumljiv…

Bilo kako bilo, odgovornost mi je bila fanatična – i u ovim trenucima traje – za svakog od aktera ponaosob, bez razlike da li su to Platon ili Ti­to, Tagore ili Milutin Bojić, Isidorina lekarka i komšinica Jelena Pavlović ili Vladeta Jerotić… Odgovornost koja nije smela biti pokrivana niti pravdana fikcijom a koju po prirodi stvari roman ipak podrazumeva. S druge strane, kao da sam svesno nastojala da izbrišem ili poništim onu špagu razapetu posred života a koja je najčešće nestalan graničnik između fiktivnog i realnog. I tek na momente sam toga bivala svesna: zaražena sindromom dvojničkog uživljavanja. Otuda i moja odgovornost prema samoj Isidori Sekulić, odgovornost za svaku reč, raščaurenu misao, pa i kritičko sagledavanje izgovoreno, odnosno napisano u njeno ime.

Isidora Sekulić

Isidora Sekulić

Isidora Sekulić je odbijala do kraja da prihvati u celosti (osim u fra­gmentima) ijedan sistem, sluteći da je pre negacija života, živeći pr­ko­sno život žene pisca na razmeđu 19. i 20. veka. U jednom trenutku u ro­ma­nu rezignirano kaže: Trebalo je da se ro­dim kao muškarac. I možda tad za­is­ta ne bi bila učaurena u sopstveni kosmos naspram svem kosmosu, u so­p­stv­enoj sobi, u otvrdlom patrijarhalnom društvu (s konstantnim mi­ri­som pa­lanke), još izmučenom ratovima a koji svaki put iznova prokinu opnu skra­me kon­tinuiteta razvoja i evoluiranja države. I kako se izboriti kao že­na pisac osim upornim poricanjem takvog stanja teralačkim radom, što bi mogla biti paradigma nekog šireg konteksta i vremena i prostora: od­no­sa male balkanske sredine – Srbije – spram do infantilnosti mis­ti­fi­ko­va­nog Istoka i očekivane preciznosti Zapada, odnosa velikih i malih na­roda, gde se poimanje razmera dovodi u vezu s kulturološkim iden­ti­te­tom i mo­guć­no­šću njegovog ispoljavanja – činjenjem i davanjem, ali i uzimanjem.

Situacija nije drugačija ni danas, možda su samo modifikovani načini ispoljavanja nečeg što bih sažela u pitanje: Zašto, zaboga, mora tako? Nažalost, naše dru­štvo se uopšte ne trudi da razmišlja o konačnim posledicama sveukupnosti činje­nja ili nečinjenja pojedinaca, i desi se da upravo zbog tog propusta budu nepravedno skrajnuti ili, što je grđe, omeđeni tarabama. Međutim, ignorantskom spoznajom o pripadnosti bilo kome ili bilo gde osim sebi, bez obzira na predodređeno nam mesto, snošenje odgovornosti za uči­nje­no ili neučinjeno, Isidora Sekulić stvara neki novi, sasvim lični nadvremeni i nat­pro­storni sistem, koji pripadnost određenom nacionu ne isključuje, niti poriče pripadnost svem univerzumu. Kakva divno pronađena prevodnica! Zato su joj verni saputnici i Aristotel, koliko i Gete, Šekspir ili Nje­goš, kao i savremenici Jehudi Menjuhin, Andrić, Crnjanski, Milan Rakić, Anica Savić-Rebac, Kašanin ili Miodrag Pavlović, koji će je poslednji držati za ruku u bolnici „Dragiša Mišović“ na Dedinju.

Taj poslednji komešaj uspomena i sećanja, vapaja pa i pokajanja, i otvorene nade u sva­kako nadolazeće dobro, Isidora u ovom romanu ispoveda upravo zagonetnom Pesniku na­šeg doba, nosiocu Novog Doba, koliko i nasledniku one šake šodera koju će spi­sa­teljica u predsmrtnom očaju metaforički prosuti u „velike rupe naše nekulture“. Ali, sva­ki kamičak – nadam se – sačuvan je, samo smo neke iz nehata, kokošjeg i pamćenja i sle­pi­la, ili poslovične nebrige za vrednosti (one među nama), razasuli po različitim organi­za­ci­jama, udruženjima, fondovima… čak su poneki završili i u rukama ili džepovima po­je­di­na­ca, što svakako nije dobro, ta vrsta posvajačkog egoizma sklonog razdorima i trvenjima jer Isidora Sekulić je dobro svih nas, ma ko da smo i ma gde bili.

Radna soba Isidore Sekulić

Radna soba Isidore Sekulić

Gotovo je nemoguće pominjati Isidoru Sekulić, a ne pomenuti Jovana Skerlića, perjanicu srp­ske kritike s početka 20. stoleća. Isidoru je Sker­lićev sud, omeđen tragično is­for­si­ra­nim trenutkom srpske istorije – Bal­kan­skim ratom – koštao intenzivnih raz­di­ru­ćih emo­cija, a srpsku knji­žev­nost ne­pro­ce­nji­vog gubitka. I to je kostur Moje poslednje glavobolje. Svih 28 poglavlja započinju citatima iz Skerlićevog spornog kritičkog sagle­da­vanja Saputnika pa i Pi­sa­ma iz Norveške, nakon kojih je Isidora spalila ne­koliko tek ispisanih eseja i studija. Isto to, nažalost, učinila je i u posleratnom periodu. Mnogo surovije napadana, književno ali i moralno osporavana, od agitpropovca Milovana Đilasa, uništila je višegodišnji rad – drugu knjigu o Njegošu. I? Koga da osudim: Isidoru, gospodina Sker­li­ća ili druga Đilasa? Pre bih osudila Isidoru, možda i iz saučesničke lju­bavi. Ali pitam se: šta je, onda, rele­van­tno da bi se kritičar svrstao u red per­ja­ni­ka svoga doba? Kakve on mora ima­ti kva­li­te­te? Prisećam se Pol de Ma­novog pa­ra­doksa kritike: „Svi su kritičari osuđeni da kažu nešto sas­vim drugačije no što su nameravali da kažu“. I možda je upravo taj tre­nu­tak nesvesnog ili nenamernog ignorisanja ili jednostavno ne-viđenja za­pra­vo jedini valjan za ključno poimanje i sagledavanje suštine nekog dela. Da li je neophodno kri­tiku svesti pod umetničko gde esteticizam rukovodi kao fatum a da bi, kako je ve­rovala Isi­do­ra Sekulić, op­stala i ostala rav­no­pravno sa kritikova­nim? Postoji li kod nas au­tentična kritika uop­šte i u kom pra­v­cu je krenula, ako se ikuda i zaputila? Sve su to pitanja na koja ni u jedno vreme nema valjanih odgovora.

Isidora Sekulić, pred Drugi svetski rat

Isidora Sekulić, pred Drugi svetski rat

Naročito interesantan mi se učinio Isidorin odnos prema veri, sasvim svoj, posvojen i usvojen iz tra­di­ci­onalnog korpusa istančanim unutarnjim nervom, pa preveden u već pominjani lični sistem, u ovom slučaju lični religijski sistem, ali koji je propuštao sve ostale vere kao pronosioce lumena kulturâ raznih civilizacija. Bila je naklonjena versko-filosofskim trak­tatima Upanišada, npr. koliko i Bibliji, imala je 10 sopstvenih molitvi, deset unu­tar­njih zapisa išaptavanih pokajanjem i njima je rasterećeno rukovodila celim bićem, i umom i srcem, a pri tom ostala hrišćanka, pravoslavka u najsvetlijem smislu. Jedno drugo ne mora potirati kad je um iskreno otvoren. A Isidorin to svakako jeste.

I nije mi bilo teško pojmiti takav sistem jer i sama veoma često zahvatam u razne religije kako bih uspostavila unutarnju harmoniju i psihičku umerenost, što mi i vodolijski znak po­tra­žu­je. Bilo je dana kada sam satima sedela na klupici bez naslona ispred Topčiderske crkve, po­kušavajući da prizovem pogurenu, tankovijastu priliku u tamnom. Ponekad mi je us­pe­va­lo, kao da smo se poigravale svegovorećim pogledima – Isidora i ja – i do kuće sam ras­tva­ra­la promišljanja o pojedinim pojavama, ljudima, dešavanjima, stvarima, koji su je okru­ži­va­li, bilo je tu čak i intimnih razotkrivanja. Ko ih je izgovorio, u ovom slučaju ispisao, sam će Bog znati.

Nisam više bila sigurna gde počinje život a gde umetnost. Ali sam za­si­gur­no po završetku romana morala da odem iz Beograda, Srbije, na neko vreme (ne, kako je to Isidora uobičavala – u severne krajeve hemisfere; Mediteran mi je kudikamo bliži srcu), i, možebiti i pre­brzo, ishitreno uskočim u novu knjigu koja naizgled i nema toliko osetilnih tačaka s pret­hodnom – italijanska renesansa. Ali, samo naizgled. Bio je to, doduše, oštar rez ili jedini mogućni postromaneskni epilog.

Možda da se na čas ipak vratim na prolog. Svakako moram da pomenem pomoć i saučesništvo pojedinaca bez kojih teško da bih izvela zamisao na­či­stac iako su takva pominjanja neretko nepravedna jer uvek postoji šansa da nekog izostavimo. Zato bih iz sveg istraživačkog traganja izdvojila tek jed­nu osobu, kao paradigmu za opstajavajuće, neuništivo ljudsko dobro, u koje zaista iskreno verujem – višeg bibliotekara, gospođu Danicu Fi­li­po­vić. Zahvaljujući njenoj do­brovolji sva testamentarna Isidorina os­tav­šti­na iz Legata „Isidora Sekulić“ Univerzitetske biblioteke „Svetozar Mar­ković“ bila mi je na raspolaganju u svako doba; i u svom posedu danas imam veoma bogatu fotodokumentaciju, koju ću jednoga dana svakako isko­ri­stiti.

Bilo je tu, naravno, i onih zategljivih, pomalo neprijatnih situacija, sada verujem – izazvanih surevnjivostima. Ali, i takve nejasnosti često snažnije podbodu na istrajnost, neki naročito svojeglavi inat, negoli bilo šta drugo. Nisam, na primer, iako sam to pokušala, uspela da uđem barem u dvorište kuće u Vase Pelagića 70, što je za pisca neophodno jer nikad se ne zna gde čami ona volšebna impulsacija koja će ga pokrenuti. Isto tako, dva Isidorina, pa i naša savremenika – pisca, kojima sam se obratila, hladno su odbila bilo kakvu saradnju i ono pominjano saučesništvo. Ipak, predstavljeni su u knjizi, bez i trunke osvetoljubivosti onako kako bi to i Isidora velikodušno učinila.

Za razliku od Danice Marković, Milice Janković, Ksenije Ata­na­sijević, pa i Anice Savić-Rebac, Isidora Sekulić živi, rekla bih „punim plućima“ i danas. Na 50-godišnji pomen od njene smrti, mnoge kulturno-obrazovne institucije i udruženja prigodnim manifestacijama obeležili su sećanje na slavnu spisateljicu – ikonu srpske književnosti. Ove godine Ministarstvo kulture Republike Srbije pomoglo je obnovu Legata (spomen-soba i biblioteka), koji je zaista bio u nedopustivo jadnom stanju. Možda još treba poraditi na reorganizaciji i oživljavanju Fonda „Isidora Sekulić“ pri Opštini Savski venac, a koji je zadužen za dodelu istoimene nagrade, jer neminovno je ukoraknuti u brzi hod današnjice, svakako uz očuvanje i brižnu negu već postojećeg i ostavljenog nam nasleđa u amanet.

Grob Isidore Sekulić

Grob Isidore Sekulić

I, konačno, vreme je za epilog. Pomenula sam oštar rez, ali, srećom, nije to bio onaj pre­cizan, hirurški kojim se trajno odstrani deo bića. I čim zaraste, zalečen vremenom, mi­slim da ću odšetati do njene nekadašnje kuće ili ću se odvesti na Topčidersko groblje. To su inače bila pola­zi­šna mesta čijim pamćenjem je i začeta ideja o romanu. Ne znam kuda će me ovog puta to pam­ćenje odvesti… Možda na sve beogradske adrese na kojima je Isidora živela: Zmaj Jovina u Zemunu, Studenička, Takovska, Kneza Miloša, konačno Vase Pelagića, a ni na jednoj ne postoji spomen-ploča kao dokaz ili tek obavest, baš kao ni na onima u unutrašnjosti Srbije. Inicijativa je bilo, ali bi se uvek nekako neopravdano, s tobož „opravdanjima“, izjalovile.

Što se mene tiče, bila bih izuzetno ponosna da živim u kući ili zgradi na čijoj čeonoj fasadi stoji: U OVOJ KUĆI ŽIVELA JE I STVARALA ISIDORA SEKULIĆ.

* * *

Godišnjice mogu biti, najčešće i jesu, prilike za dobra pominjanja ali i opominjanja, podsećanja ili povezivanja vremena i mesta, i bar tih 365 dana stopljuju ih i uravnopravnjuju. Pedesetogodišnjice naročito izazivaju pažnju: poluvekovna sažimanja prošlosti kroz sadašnjost. U 2008. godini opominjemo se učestalije no obično ikone srpske književnosti – Isidore Sekulić. Ali, ne samo u ovoj godini.

Savremeni udžbenik, nova serija, brojevi 14–15, decembar 2008
– mart 2009. God. IV, str. 18–21. Beograd: Zavod za udžbenike.