Hod po snovima

Spasili ste mi život, ali ste pogrešili, jer ću pokušavati da se ubijem dok mi to ne uspe, izgovorila je Anica Savić-Rebac peskovitog avgusta 1953. godine, posle neuspelog pokušaja samoubistva. A poku­ša­va­la je na najuzbud­lji­vije načine, sve dok i smrti upornošću nije dosadila 7. oktobra 1953. Život je okončala metkom ispa­lje­nim pra­vac u srce, kojim je jedino umela i da živi. Ru­ka joj nije zadrhtala ni na tren. Svoj apstrak­t­ni, izmaštani svet pu­nila je paganističkim duho­vi­ma, jeresima i dogmama, bogovima, anđelima, ave­ti­ma, se­ni­­ma iščilelih vera i naroda, ide­ja­ma oživljenim i začinja­va­nim helen­skim mud­ro­stima. I nije umela da živi sama jer, ostavljenoj, više se nije našao niko ko bi po­du­pirao njenu fiksaciju izo­braženu u uporednu stvarnost u ko­joj je ra­s­la kao mio­mi­risni mak u polju korova, trn u oku dežurnih kibicera zajedljive palanke. Zaga­zi­la je sve­­sno u am­bis čim je os­ta­la bez svoje, pokazalo se, ipak tam­ne strane – supruga Hasana Repca, i nje­­gova sen­ka to­liko je bila gusta da nije us­pe­va­la sa­ma da na­sta­vi da­lje. Ljubav je jedino kadra naše pustinje prevesti u oaze. Iza­brala je. Iako ne biramo mi na koji na­čin i kada ćemo na onaj svet; smrt je ta otmena izbi­ra­čica. Ponekad verujemo zaslepljeni gordošću i samoljubljem da držimo sve konce čvrsto pripijene uz prste ali se ubrzo po­kaže da su i tako pažljivo ob­motani zamršeni u nera­zmrsiv Gordijev čvo­r. I tada nastupa sve iz početka – ili s kraja. Nada. Vera. Glupost. Patnja. Dobro. Lepota. Tragizam.

A Anica Savić-Rebac je u srpskoj književnosti pravi primer s tragičnim ishodom.

Filozof, estetičar, erudita, umetnik s izuzetnom privilegijom i pokretačkom snagom eksperimentatora. Te unutrašnje veze činile su je, pre svega i nad svim – Pesnikom. Gradeći slobodne ideje i osećanja slobodnim stihom prednjačila je u postupku koji pomera granice i vremena i prostora, ruši omeđena stanja krčeći put ka novom.

Većina njenih pesama fatalističke recepcije slutnje i nadanja nastala je u mladosti kada je i najpre moguće iskreno se čuditi i diviti životnoj snazi, kada se živi očima i srcem a ne nametima svakodnevice i navikama, kada usrećavaju široki horizonti istim intenzitetom koliko i uski, a radoznalost ne posustaje, jer nekim teralačkim i tragalačkim unutrašnjim porivom Anica je znala da poezija ne trpi teoretisanja, zadatosti, naročito ne utege steknutog ali i nametanog znanja. A ona ga je iz dana u dan nemilosrdno gomilala, iako svesna da učenost i logika iskrenosti i spontanosti škode, i da uprkos želji da bude i ostane, ipak gubi privilegiju – Pesnika. Okrenula se naučnom radu. I baš tom autohtonom iskrenošću i neslućenim dimenzijama duha i misli, neretko izražavanom skepsom i strogo izbirljivom melanholijom reči, Anica svesno razgrađuje monotoniju svakodnevnog i očekivanu, od uobičajenosti, harmoničnost u konstruisanju stihova, potom i lakom prevodnicom prevodi ih u snove, da bi po njima bosonoga, bestežna hodala. Njena poezija je prkosno neuslovljena, izuzeta od regionalnog, lokalnog ili bilo kog i kakvog prostora osim ličnosnog, jer – verovala je – umetnost ne sme biti sama sebi svrha, ona svojom plemenitom misijom prelazi u više sfere, obesvetilački međuprostor, ničije ništa, nulto stanje odakle nastupa uvek prkosna istina. Poezija.

Zar vi ne znate koliko mrtvi mogu da budu živi, a koliko živi mogu da budu mrt­vi?, zavapila je u jednom pismu upućenom Milanu Kašaninu, ta krhka žena u beskrupuloznom okružju gvožđa i rđe. I ni­kada, kao njena saputnica i sapatnica Isidora Sekulić, nije uspela da sakupi do­voljno hrabrosti, poistoveti umetnost i život, i ži­vi uinat Jednim. Sredina joj nije dopuštala, spu­ta­va­la je i saplitala na svakom majušnom kora­ku. Nije uspevala da joj se odupre. Ili nije želela. Zalazila je sve dublje, sve dalje u bivše, nestale svetove i religije, gubila se u sopstvene meandre lavirinta u odlučnom odbijanju prilagođavanja na pogubnu palanačku filozofiju, ali i psihologiju. I taj veš­ta­čki konflikt umetnosti i ži­vota, iscrplja snova i atmosfere stvarnog bivali su kob Aničinog života, uostalom kao i mno­gih na­ših, pa i svet­skih pesnika, jer tu ne bi sme­lo biti potiranja niti nadvladavanja.

Iako je u kritičarskim ali i čitalačkim krugovima nisu smatrali značajnom književnom pojavom, a nepravedno je docnije bila skrajnuta i na naučnom planu, Anica nikada nije podlegla kompromisima, niti sa samom sobom niti sa onima koji su naprečac donosili sudove, često iz nemanja volje da s punom pažnjom ulaze u njen rad i suštinski ga sagledavaju. Prihvatala ih je kao neminovnost, osluškivala sa zebnjom, često s premnogo bola ih zadržavala, utiskivala i pronosila kao usijani žig posred čela.

Ali, nije odustajala. Pisala je. Jer

Pi­sa­ti za Anicu je značilo ži­veti u punoj lju­bavi, u ve­zivom, neraski­di­vom i ostvarivom jedino kroz dru­goga, iz sebe same, uspevala je tek uz­gre­dno.

Pisanje je bilo potpuna for­­­­mu­la nepotpuno isanjanog ži­vo­ta Anice Savić-Rebac…

Beograd, septembar 2010.