Gordana Zalad, 10.2.2015.


Projekat „Isidora nas sluša“, koji pod pokroviteljstvom GO Savski venac, Kuće kralja Petra i Fonda „Isidora Sekulić“, vodi i uređuje književnica Laura Barna ušao je u šestu godinu postojanja. U utorak 10. februara 2015. godine održano je veče posvećeno ženama sa Golog otoka kroz predstavljanje romana Plava tišina Gordane Zalad. Pred prepunom prijemnom salom Kuće kralja Petra o sudbini golootočkih logorašica, uzrocima i posledicama koje su odredile ne samo njihovu sudbinu nego i sudbine njihovih naslednika, razgovarale su književnica Laura Barna i Gordana Zalad, autorka romana Plava tišina. Delove iz romana čitao je glumac Narodnog pozorišta u Beogradu, Nebojša Kundačina. Na prigodnom koktelu koji je posle promocije priredila izdavačka kuća Evro Giunti, prisutni su nastavili razgovor sa autorkom.

Jedinstven roman o patnji devojke Natalije, apsolutno nevine golootočke žrtve, čija je jedina nedokazana krivica ljubav prema muzici Čajkovskog. Jedinstvena tematska osobenost Plave tišine je isticanje i slavljenje lepote nebesa i mora i ljudske dobrote u tom morbidnom logoru gde je dodir ruke, tiha, blaga reč, skriven sapatnički osmeh, predstavljao ljudski podvig i herojstvo. Gordana Zalad veruje u čovekovu moć dobrote i neuništivost lepote i tamo gde se njihovo ispoljavanje plaća najmorbidnijim poniženjem i nasiljem koji su mogli samo bolesni umovi da smisle. Prizore totalnog raščovečenja čoveka, prikazala je Gordana Zalad na ubedljiv i književno-romansijerski način.

Dobrica Ćosić (iz recenzije)

U svetu u kom su efekti i značaj tišine dovedeni do apsurda održivosti, u kom se preispituje njena uloga i svrhovitost a zanemaruje suština pod izgovorom da je odraz kukavičluka, u kom se njena fina simbolika brka sa nemoći izražavanja a njena sverečitost svodi na neverbalnu banalnost, Gordana Zalad novim romanom Plava tišina snagom umešno građenih slika oživljava bojenu tišinu kao upozorenje na golgotu nedorečenog dela naše istorije, a na koju se prerano spustila ćutnja – žene na Golom otoku.

Roman Plava tišina mogla bi biti i saga o jednoj mladosti koju su nametnutim nemilim okolnostima fantomski dželati pokušavali najsvirepijim metodima sistematski da unište, ili pak osujete namećući žrtvi isfingiran osećaj krivice. Ovaj roman bi mogao biti i geneza prkosa bolu i nosiocima bola, ali i geneza žudnje za dobrim i lepim oličenim u umetnosti, kao izbavljujućim životnim nagonom koji potire ili razblažnjava pogubnost i najjačeg zla.

Laura Barna (iz recenzije)