Dijalog o kamenu

Dijalog o kamenu(arheološke priče)
Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, Art-Anima i Kulturna mreža „Projekat Rastko“, Beograd, 2008.

„Dijalog o kamenu” zbirka je fantastičkih priča inspirisanih arheološkim lokalitetima širom Srbije (Lepenski Vir, Gamzigrad, Golubac, Viminacijum, Caričin grad, Šarkamen, Singidunum), ali i Hilandarom, Venecijom…

22. maja 2008, povodom obeležavanja godišnjice srpske fantastike, u saradnji sa Društvom ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i kulturnom mrežom „Projekat Rastko“, objavljen je specijalni broj Emitora – zbirka priča „Dijalog o kamenu“.


UŠASTA DRŠKA LEPENSKE ZDELE

U spomen profesora Dragoslava Srejovića

„Daleko od toga da sam bio zasićen crvenom ilo­va­čom, iako ose­ćam umor u nogama: udovi su mi tr­nu­li, bolele su me kos­ti, oštro sam za­u­da­rao na vla­gu; lice mi je oda­vno po­p­ri­mi­lo bo­ju ka­me­nja, ipak se još uvek nisam mo­gao na­z­va­ti ka­me­leonom, za­pi­sao je Miloje S. Jović u jed­noj od onih ruč­no uve­zanih belež­ni­ca koje je u ret­koj dokolici, obi­č­no pred ru­čak ili u ve­černjim ča­so­vi­ma, uz pla­men lo­ja­nice ili me­se­či­nu, sâm uvezivao. Od­sutno se zagledao u Du­nav; po nje­go­vom sasušenom li­cu poigravali su me­talni od­sja­ji; ispuca­lim prs­tima – od učes­ta­la nasrtaja vetra, sun­ca i vlage – mi­lo­vao je par­če ušaste dr­ške zde­le od krup­no­zr­nog peš­ča­ra. I bio bi sva­kako odustao od dalj­njeg pre­tra­živanja i dub­lje­nja ot­ko­pi­ne da nije iz nje, pre tačno tri da­na, is­ko­pao ušastu drš­ku. Po­ne­kad bi na­ba­sao na oprljak pot­r­ve­ne kosti (od­mah je po ob­liku do­neo zaključak da nisu bile ljud­ske, sle­d­stve­no tome i pretpostavku o gro­b­nom na­la­ziš­tu od­ba­cio je kao groz­ni­ča­vu br­zo­ple­tost kojoj je iz da­na u dan bivao pod­lož­ni­ji). Do­du­še, deša­va­lo se da u grobu kakvog po­vla­š­ćenog Vi­ra­nina pro­na­đe neuo­bi­čajeno za­ob­ljene, neretko i per­fo­ri­rane ili van­red­no uši­ljene životinjske kosti. Neke čak be­ja­hu išarane krat­kim udvojenim za­re­zima; iz valj­kas­tih žlebova na­zi­rali su se os­ta­ci cr­ve­nog ili oker pig­men­ta. A nije li se baš on, svaki put iz­no­va, di­vio tajanstvenim os­ta­ci­ma pog­reb­nih rituala; sla­gao je ma­gij­ske kru­gove u kon­cen­tri­čna polja; istančanom in­tu­i­ci­jom, kak­vu čes­to po­se­du­ju družbenici zem­lje, vode i ka­menja (up­ra­vo ga je ona 1965. do­ve­la u be­spuće Ðerdapa), dubio je zem­lju, nas­lagu po na­slagu (i bio je u pra­vu, ta­da). Dav­na hi­lja­du de­vetsto šez­de­set i peta gur­nula ga je u se­dam­hi­lja­di­tu. Ču­do se desilo. Obo­ren ose­ća­njem nejasne ne­do­u­mi­ce le­žao je na ka­me­ni­tom tlu.

„Do vraga! prokleta brzopletost!“ mogao je opi­pati mi­sao. „Čudo … čudo …“ nastavio je da mrm­lja kao u bu­ni­lu.

„Ne vredi, profesore; izdubismo pro­kop, bez­malo, eto nas pod Dunavom …“

„Vredi, Jovane, ne očajavajte zaludu, i te kako vre­di“, ob­recnu se ljutito, „pronašli smo Ahi­lo­vu petu ovog na­la­ziš­ta – ključ! – taj­na na­šeg vi­še­godišnjeg tru­da negde je u toj vla­zi“, po­kazao je na jamu. „Ne smemo da odu­sta­ne­mo; ne smemo da na­p­ravimo grešku zbog koje ćemo za­ža­liti; kažem vam, Jovane, bila bi to kob­na gre­š­ka“, odmahnuo je rukom. „Nastavite, molim vas; do­zo­vi­te još ne­ko­ga, izgleda da ne mo­že­mo dalje sami.“

„Moraćemo“, potvrdi Jovan zamišljeno, „evo, me­tar–dva–dva i pô …“ načinio je ne­ko­li­ko dugih ko­račaja; telo mu je bilo ulepljeno cr­ve­nom ilo­va­čom.

Voleo je pro­fesora pse­ćom oda­nošću; sa njim je od 1961, još kao student, obilazio lo­ka­litete južne i istočne Srbije, posle su za­jed­no is­tra­ži­vali obale Du­na­va; ostaše u Ðer­dapu.

„Sem to­ga“, nas­tavio je neumorno, odano, „vi­dite, i voda nadire.“

Uz pomoć užeta, privezanog uz obližnji ba­g­rem, podupirući se tabanima o kosine, iz­la­zio je iz jame.

Miloje S. Jović ga više nije slušao. Uša­stu drš­ku ve­li­či­ne krupnijeg naprstka na­de­nuo je na kažiprst, potom je stao us­po­re­no da po­me­ra ruku sledeći imagi­nar­nu puta­nju kruga nad svo­jom gla­vom.

„Neverovatno!“ iznenada je poskočio. „Jo­va­ne! do­đi­te, mo­lim vas, brzo! pogledajte kak­vu ču­d­no­vatu senku pravi … čekajte“, pri­ta­jio se na tren.

Sa izobličene ja­jas­te posude ne­dos­tajala je drška; na tom mestu stajala je šup­ljina, tam­ni pro­rez.

„Jovane! ta videste li, zaboga!? Ona je us­pe­la da se re­kon­str­u­i­še u svoj izvorni ob­lik.“

„Začuđujuće“, prošapta Jovan u ne­ve­ri­ci; na­g­lo se os­vrnuo oko sebe; hteo je da bude si­gu­ran da čudnovatu sen­ku zaista pravi uša­sta dr­ška.

Miloje S. Jović naglim trzajem pomeri ru­ku, ali senka ostade u mestu. Već sledeći mo­me­nat sta­jao je kao ukopan.

„Profesore Joviću! Šta … šta se za­pra­vo de­ša­va … ne razumem … do đavola!“

„Ne znam, Jovane“, okrenuo je leđa, šaka­ma je zak­la­njao ušastu dršku. „Tu je?“

„Tu je!“

„Do danas sam verovao svom nepo­gre­ši­vom ra­cio­nal­nom instinktu, ali ovo što up­ra­vo gle­da­mo – ako smo od ove razorne mem­le sa­ču­va­li raz­bo­ri­tost – pobi­ja sve ak­si­o­me o pred­metu i sen­ci koja je sledstveno svet­losti sle­di. Sve­do­ci smo, mla­di­ću, trenutne – mož­da i konačne – auto­no­mi­je senke od nje­na tvo­ri­te­lja; štaviše, ako smem da pri­me­tim, ova div­na ušas­ta drška i ne pravi svoj odraz; kao što vi­di­te, Jovane, pra­vi os­tatak neg­daš­njeg ob­ličja, onakvog kak­vom ga je se­dam­hi­lja­dite ob­likovala ruka, rekao bih, ma­nje umeš­nog Vi­ranina.“

„Profesore, to znači da smo, možda …“

„Da, na tragu smo kao dva psa tragača ko­ji­ma iz­dre­si­ra­na ćud ne daje da odustanu, a trag nas lu­kavo, sporo, izo­ko­la – a i kako bi dru­ga­či­je a da te­ra­lačka strast vazda os­ta­ne pri­sutna – spro­vodi do ostatka okame­nje­nog te­la“, vr­hom ka­žiprsta ob­ru­b­ljivao je ivice izo­bli­če­ne jajo­li­ke zdele sa su­že­nim grlom, os­tavljajući tam­no­crveni trag u pes­ku.

„Mislite, onda, da ćemo je pronaći?“

„Kako ne razumete, mladiću, ušasta drš­ka le­pen­ske zde­le nam je sada saveznik, naša vodi­lja. No, brzo, hajdete, zo­vi­te ostale; neka svi do­đu ova­mo; pohitajte, Jo­va­ne, brže; ka­ži­te im da po­nesu alat.“

Dva crmpurasta muškarca, veoma nalik je­dan dru­go­me, do­trčaše s krampovima i ašo­vi­ma (od pre neki dan su pris­tig­li, za­jedno sa ala­tom; re­ko­še tada da su seljani podno pla­nin­skog ma­siva Tre­s­kavca, na levoj oba­li Du­na­va, i da im nije pr­vi put da preturaju zem­lju tražeći kame­nje, i da su radili sa mno­gim uče­nim gla­va­ma što zbore ne­ra­zumljivim je­zi­cima, i sve su to go­vo­ri­li sričući na lo­šem srpskom, živo mla­ta­rajući onim svojim is­trošenim kram­po­vi­ma i ašovima). Za njima je kas­kala suvonjava, vi­soka se­ljanka (reče, me­štan­ka). Ru­ka­ma je ko­ket­no pri­državala obod sla­mnatog še­ši­ra. Za­ču­do, ima­la je izu­zet­no le­pe, pravilne crte li­ca, od­me­rene i gra­ci­oz­ne po­k­re­te; i da nije čes­to pri­čala kako ni­ka­da nije mrdnula iz svoga rod­noga se­la, pre bi se reklo da je od one ki­coš­ke grad­ske fe­le že­ljne avanture i razo­no­de, što ovak­va mesta po­katkad mo­gu da priušte.

„Šta ste pronašli?“ upitala je izazov­no dah­ćući.

„Kopajte!“ zapovedio je Miloje S. Jović, „ta­č­no po ovoj senci“, upro je prstom na is­cr­ta­ni trag po crvenom pes­ku. „Jovane, vi ši­rom ot­vo­re­nih očiju nadgledajte sva­ki nji­hov za­ma­šaj; ovo, svakako, moram da pri­be­le­žim.“

„Drug, pro…fesore, ostaj na…ma?“ upi­ta sri­ču­ći je­dan od dvo­jice crmpurastih.

Iz glasa mu je probijao strah. Obo­jica se snu­ždiše, zbiše jedan do drugoga, oči­to smr­t­no zas­trašeni pred sleđenom senkom ko­joj se sop­stve­nik nije mo­gao niot­ku­da zapa­zi­ti.

„Samo vi to polako, ne bojte se; a kuda bih ja?“ opo­vr­nu on suvo.

I već je zapisivao:

17. jun 1970. Kao što truplo bez glave ne ide, ta­ko ni sen­ka bez svoga tvorca. Kao što ve­ru­jem da će se glava ca­ra La­zara s te­lom sas­ta­ti, tako sam siguran da će ova ušasta drš­ka na­ći svoje te­lo. Jer ona je vodič do svo­ga tela. Ja sam za­div­lje­ni be­ležničar, mo­žda i nad­gle­d­nik, dvojica pre­ko­du­na­vaca, pa i Jovan, jesu iz­vr­ši­te­lji. Tako mora da bu­de, to­mu se ne vredi opi­rati.

I već se bila spustila pomrčina kada su pre­ki­nu­li s radovima. Miloje S. Jović je i dalje ne­što gro­zničavo zapisivao u svoju be­lež­ni­cu, iako je bilo sasvim jasno da to čini na­su­mi­ce, vi­še po ine­r­ci­ji, jer odsjaj meseca beše nejak da osvetli be­linu har­tije. Naiz­me­ni­č­no bi ba­cao pogled na ušastu dr­šku os­tav­ljenu na jed­nom uzvišenju od nas­la­ga­nih kal­citnih plo­či­ca s pis­me­nima, nas­pram iz­dub­ljene jame; potom bi osmot­rio tamne ru­ke crm­pu­rastih; pod njima je jednako poska­ki­va­la tit­rava senka­. Suvonjava se­ljan­ka u sla­m­na­tom še­ši­ru se­de­la je po stra­ni; glavu i telo os­lonila je na go­le­mi oblutak; či­ni­lo se da drema; inače nije pres­ta­ja­la da br­b­lja pis­ku­ta­vim gla­som, ravnim ptičjem pi­juku, što je ma­gijski razgonio ne­mir u dvojice crm­pu­ras­tih ko­jima je proteklo vreme ne­sum­nji­vo iš­lo na­ruku do­no­se­ći onaj nadasve po­želj­ni su­ro­gat – na­viku – sa pri­vi­dom u razvo­d­nje­nost ne­snos­nog straha (p­o­ne­kad su se čak mogli ču­ti i hrapavi is­prekidani zvižduci neke ne­poz­na­te vlaške me­lo­dije, slične uspavanci iz Nego­tin­s­ke Kra­ji­ne).

„Dosta bi bilo za danas“, izusti Miloje S. Jović, „nasta­vi­ćemo u zoru, pre žege; od­mo­ri­te se“, zaklopio je svoju be­lež­nicu.

„Profesore …“

„Znam, Jovane, znam šta upravo na­me­ra­va­te da kaže­te. Želite da izrazite svoje sum­nje, kao i obi­č­no. Dragi moj mla­di­ću, znate, arheo­lo­gi­ja je me­ša­vina umeća i slut­nje; jed­no s drugim mo­ra­ju, jed­no bez drugoga ne mo­gu. Slutim čudo, baš kao što sam nas­lućivao i leta 1965, dok sam sta­jao na ka­me­nitoj terasi pos­matrajući Du­nav. Slu­tio sam kako po­da mnom pulsira či­ta­va jedna au­tonomna ci­vi­li­zacija preis­to­rij­ske Ev­rope. Kako ina­če ob­ja­š­nja­vate … dođite, mo­lim vas, po­g­ledajte“, os­vet­lio je plitko udub­lje­nje dže­p­nom lampom; po po­vr­ši je ti­trala sen­ka zdele od kru­pno­zr­nog peš­ča­ra (ne­do­s­tajala je leva ušas­ta dr­š­ka), „ovu izu­zet­no upor­nu sen­ku; zar vam njeno svo­je­gla­vo odmet­niš­tvo ne ka­zuje kako nije uvek poželjno sr­dito se ob­zirati na tobož pro­tra­će­no vreme – nestrpljenje nam se mo­že po­ka­za­ti u liku neprijatelja! – sve dok vam u sr­cu bije slut­nja, na­da­lač­ki napor, a s nji­ma obi­č­no ide i že­lja, s ovom opet strast i čež­nja; bez njih ni­ka­da nećete postati pravi ar­he­o­log. Razume se, uz zna­nje“, nas­me­šio se usi­ljeno, bla­go ga po­tap­šao po ramenima.

Nastavili su u svitanje. Surogat za strah – na­vika na strah – učinila je svoje. Dvojica crm­pu­ra­s­tih od jut­ros ornije prio­nu­še na posao; nep­res­ta­no su zviždu­ka­li onu istu vlašku me­lo­di­ju, što je pod­se­ćala na us­pa­vanku iz Nego­tin­ske Kra­ji­ne (sa­mo je ton bio manje hra­pav). Pridružila im se i su­vo­nja­va se­ljan­ka, po­ku­ša­va­ju­ći ptičjim gla­som da se udene u uz­viž­da­ni tan­dem (ug­lavnom, bezus­pe­šno).

Praskozorje 18. juna 1970. Ne mogu, već „slu­čaj“ ušaste dr­š­ke lepenske zdele od kru­p­no­zrnog peš­ča­ra nazvati nat­pri­rod­nim zna­me­njem; u to­me me sprečava slut­nja – uh­va­ćena u ko­štac s racio­nal­nim in­stin­ktom – i na­go­ni me na unu­tar­nje ne­mi­renje sa miš­lje­nji­ma kako je is­pra­vno samo ono što je nauka po­tvr­dila, gde biti is­pravan = postojati; sve bliže sam uve­renju da je na de­lu re­a­lan pri­ro­dan pro­ces uce­lov­lje­nja. Isti­na, postoji ne­ki mag­netni po­riv što primorava raz­dvo­je­ne de­love da se kad-tad sastanu u Ce­lo. Ube­đen sam da, zap­ravo, tak­vu mag­net­nu silu mogu naz­va­ti Pri­roda.

I bilo je već prošlo devet kada im se pri­dru­žio Jovan. Tragovi ne­prospavane noći jas­no su se ocr­ta­vali na nje­go­vom pod­bu­lom li­cu. Bio je ne­u­o­bi­čajeno bled; bez­raz­ložno je sva­ko ma­lo treptao oči­ma; nekako rasejano, od­sutno, osmot­rio je dvo­ji­cu crmpurastih koji su sada, ne pre­sta­jući da zvižduću, snaž­no za­mahivali po tit­ra­voj senci; pri­gušeno se nakašljao kao da je hteo da proveri gla­sov­ne sposobnosti.

„Košmarna noć?“ upita Miloje S. Jović, os­mot­riv­ši ga is­kosa.

„Jeste“, odgovori on šapatom, „gušio sam se u ka­me­nju kao što se čovek koji nikada nije na­učio da pliva guši u vo­di.“

„Hm … mislim da ste nam doneli dobar znak od jutros.“

„Dobar!? Zaboga, profesore, ali ja pro­tek­lu noć ni­kako ne mogu nazvati njenim uo­bi­ča­je­nim ime­nom; pre bih rekao da sam ko­na­čio u Paklu.“

„Verujem vam; ipak, vaš košmarni san može da bude dobar znak. Pogledajte koliko smo od jut­ros uz­nap­redovali“, pokazao je na pro­kopanu plit­ku jamu, „pogle­daj­te, i Ona je tu. Nema veće teskobe za klaustro­fo­bi­ča­ra, kao što ste vi, no pomisao na nestajanje u ka­me­nu. Jer, kamen ume da pričini ne samo fi­zič­ku te­žinu, već i onu ku­di­kamo po­gub­niju – men­talnu. Ona vas je sna­š­la; zato vam je uta­pa­nje delovalo kao Pakao …“

„Drug pro…fesore! Drug proo … fee … sooo … reee!“

„Stanite, zaustavite se! Jovane, šta vam re­koh, do­bar znak!“ vikao je unezvereno. „Če­kaj­te, ja ću dalje … sklo­nite se … ja ću lo­pa­ti­com … Jo­vane, dođite, uzmite va­šu lopa­ti­cu, do­đi­te, br­zo. Senka je nestala! Pogle­daj­te!“

Klečao je u mok­roj ilo­va­či; ruke je ma­lak­salo sklo­pio na pr­si­ma.

„Ko­nač­no!“ vrisnu.

Gumenom lopaticom nežno je sklanjao sloj po sloj zem­ljanog nanosa. I već se nazi­ra­la tam­na ja­jas­ta zdela od krup­nozrnog peščara sa su­ž­e­nim gr­lom; simetrično, na trbu­šas­tom ispup­če­nju, vi­ri­le su dve ušaste drške.

Na humci od naslaganih kalcitnih plo­či­ca sa pis­me­ni­ma više nije bilo ušaste dr­š­ke od kru­p­no­zrnog peš­ča­ra.

Svojeručno, profesor Miloje S. Jović, uš­će Bo­lje­tina, na su­bo­tu 18. avgusta 1990. U fa­zi sam okamenjivanja. Če­kam da mi us­ko­ro kroz ve­ne po­teče voda iz Du­nava; me­so će se izo­bra­ziti u crvenu ilo­va­ču; a kosti mi se saz­dati u kru­p­no­zrni peš­čar.

Poslednja beleška datira od 29. novembra 1996.

Danas sam sveti kamen.

Beograd, maj 2001.