Crno telo

Crno teloGrafički atelje „Dereta“, Beograd, 2007.

Da li je umetnost sama po sebi strast ili je strast ne­i­zostavno prisutna u samoj ideji umetnosti. Poetički i stilski razigrana u želji, i strasna u nameri, Laura Bar­na ispisuje roman Crno telo nad kojim bdi još uvek nedovoljno rastumačena figura arhivolšebnog romantika Laze Kostića. Međutim, Crno telo je priča o odrastanju i uzrastanju u vrhove nasleđa srpske knji­ževnosti i tajni porodične istorije, ljubavi i želje koja, kao poslanje iz prošlosti, putuje kroz vreme, od romantizmu sklonog XIX veka i Laze Kostića do današnjih dana, nesklonih svemu što je uzvišeno.

Laura Barna želi da svakom književnom i ži­vot­nom detalju podari poseban identitet jer svaki lik ovog romana nosi sobom niz dilema i večnih pitanja o sudbini čovekovog usuda na zemlji, o dobru i zlu. Zbog toga je Crno telo nesvakidašnja, nadasve za­nim­ljiva i originalna priča o piscu koji je sam svoj hro­ničar i hroničaru i istraživaču koji u istoriji ne na­lazi traženog pisca već sebe. Vlastiti lik u ogledalu li­rike Laze Kostića, ogoljenog i ranjivog u emotiv­nim posustajanjima i eruptivnim smenjivanjima unu­trašnjih i spoljašnjih pejzaža. Letargično doba Kos­ti­će­vog stihopisanija, melanholije vojvođanske va­ro­ši­ce i otuđenja velikog grada, pamćenje i samou­ki­da­nje u kolektivnom zaboravu, večiti antagonizam mo­der­nog i tradicionalnog, samo su neke okosnice ovog neobičnog romana.

Petar V. Arbutina


B., subota,
5. novembar 2005.

Jutro je divno. Prohladno. Sunčano. Kao stvo­re­no za venčanje. Nedostatak svakog predosećaja me zbu­nju­je, i moglo je da me navede na strah. Ili ovo neo­če­ki­vano sunce. Očit preokret u svim mo­jim pred­vid­ljivim/nepredvidljivim da­ni­ma.

Ipak, nije. Mi­r­na sam.

Prisvajala sam bliskost njegovog mirisa sna­ž­nim da­marima u slepoočnicama. Nežno je pri­tvo­rio vra­ta za sobom; sa predmetima je uvek bio na­ro­čito ne­žan, detalj kojim je do­kupljivao moju pri­vr­že­nost. Stajao mi je za leđima, pri­ljub­ljen ce­lim te­lom, osećala sam njegov uspo­re­no rit­mi­čan drh­taj, što mi je na momente odu­zi­mao dah; hladan dah mešao se s njegovim vre­lim kao pus­tinjski pesak. Do­dir nje­govog ukrućenog uda samo je pojačavao slat­ku vrto­gla­vi­cu u koju sam ura­njala podatno bes­vesna i vla­žna od sluzi. Ni­sam mo­gla da se setim kada sam poslednji put vo­lela mu­škarca, ali ovo bi mo­gao da bude taj po­sled­nji put, krajičkom raz­lo­žne sve­sti sam to zna­la, i ta spoznaja me je či­ni­la ra­spusno opu­šte­nom; uos­t­alom, ovaj čovek je moj za­koniti muž, od da­nas (deo razuma bi, ipak, jalovo da mo­ra­li­še). Uronio je u mene, ne­o­če­ki­vano ot­poza­di, sna­žnim trzajem od kojeg mi se otimao ur­lik naj­du­b­lje, godinama od­la­ga­ne strasti. Zar je mo­guć­no da bol ume da bude tako uzvišen? Bila sam preuska za njegovu goleminu; želela sam da ga do­dirujem, lju­bim, usi­sam udno ut­ro­be, za­dr­žim za­uvek, da imam, po­sedujem – ne njega – ovaj sla­sni tre­nutak is­pu­njen jed­no­vre­me­no svim čuv­s­tvi­ma, op­rečno­sti­ma, on mi je bio potreban, tre­nu­tak sam uže­lela. Za­što li sam iz­ga­rala, sve­sno ot­kla­njala po­mi­sao, voditi lju­bav je… mi­li bože, reči su sla­be, nejake, i sad znam, u ne­opi­sivosti počiva sva draž ovog božanskog čina.

Neretko sam se pitala, gledajući patetične sce­ne petparačkih američkih filmova, zašto li se oko­n­ča­nje ljubavnog čina kruniše ci­ga­re­tom. Ne se­ćam se da li sam ikada odgo­vo­ri­la samoj sebi; mo­gla bih to da učinim sada, obo­gaćena po­me­nu­tim is­kustvom, ali moj mo­zak ne funk­ci­o­ni­še, para­li­san je i ravan kao geometrijska duž po ko­joj du­van­ski dim tek za­paljene cigarete ku­lja poput pro­hla­đene la­ve, što mu očigledno prija – nesrećnom mozgu.

„Stojane, da li ona u ovom trenutku sme da sa­zna za naše venčanje?“, pitala sam.

Nije se okrenuo.

„Zaljubljena je u tebe; to bi je dotuklo.“

Nije ništa rekao. A možda je i spavao.

TIM ŠTO SAM JOJ PRIZNALA ZA VEN­ČA­NJE,

SAMO SAM UBRZALA NJENU BOLEST.