Crno telo

Crno teloZavod za udžbenike, Beograd 2010.

Obeležavajući 100 godina od smrti Laze Kostića, Zavod za udžbenike objavljuje neobičan i duboko promišljen i proživljen roman Laure Barne Crno telo. Povezujući tradicionalno i moderno, romantični 19. vek i savremeno doba puno teskoba, dilema i još nerazjašnjenih tajni ljudskog postojanja, traganja za dobrim, nasuprot borbi protiv zla, Barna ispisuje koliko omaž velikom piscu, toliko i hroniku o jednoj određenoj ljubavi i svim ljubavima sveta, o porodičnim odnosima i spoznaji samoga sebe. Dosledna sebi, i u ovaj roman unosi meditativne pasaže, lirske refleksije, setu svoje rodne Vojvodine i vezu sa srpskom književnom tradicijom.

Branislava Marković


„Stojane, da li ona, u ovom trenutku, sme da sa­zna za naše venčanje?“, pitala je kroz gu­sti oduvak dima.

Nije se okrenuo.

„Zaljubljena je u tebe; to bi je dotuklo“, na­stavila je.

Nije ništa rekao.

A možda i spava, kao da je želela da veruje u to, što bi joj provetrilo misli.

„Znaš li da nisam vodila ljubav… ne mogu da se setim kada je bio taj poslednji put: dve, tri, pet, više godina?“

Zaćutala je na tren da oslušne tišinu. Uči­nilo joj se da čuje tek ravnomerno njegovo di­sanje, iako nije mogla da primeti da mu se telo pomera.

A možda je i mrtav, od­ne­ku­da je želela da u to poveruje, i ta grešna pomisao joj je prijala.

„Ne pitaš zašto, kako, ne čudiš se čak, ne osu­đuješ me, ne zameraš mi, ne gadim ti se? Bila sam preuska, zatvorila sam se se­bič­no, osetila sam u trenu kako ti je na­por­no da prodreš u mene, bo­le­lo te, da, ču­la sam za­ma­man izdah slatkog bola, skli­z­nuo je hra­pa­vi­nom tvog jezika pravo u moje ždre­lo, od njega sam naprasno iz­gu­bila dah. Oku­ša­ti tuđu slast je na­slada kojoj bih mogla da se pre­pu­stim bes­po­go­vorno be­skrajno. Spa­vaš li?“, po­gle­da­la je njegova le­đa, razgo­li­ćena ra­me­na. Pri­me­ćuje kako je divno at­letski gra­đen: pra­vil­ni bi­cep­si, ne­znat­no za­rasli ri­đim ma­lja­ma, utru­nje­ni crvenim mladežima, što joj se u trenu učini pri­lično sek­si­. Zar tek sad uvi­đa po­je­di­no­sti, u šta je onda za­lju­blje­na ako ne u nje­govo te­lo koje je do ma­lo­čas po­žudno isi­savala kao ožed­nela pi­ja­vica.

„Moram još nešto da ti priznam, mu­čno i po­kvareno – doduše, ali samo naizgled tak­o. Ceo ži­vot sam se po­i­gra­vala s lju­dima kao da su pred­me­ti, stvari, razmeštala ih po svome na­hođenju, unu­tar­njem raspoređivanju“, rekla je sad već vi­dno sti­ša­na, sklup­ča­na ukraj kreveta; kra­jič­kom čar­ša­va be­zob­raz­no je mazila unut­ra­š­njost leve bu­ti­ne. „Ni­sam za­ljub­ljena, Stoja­ne, mislim da te čak i ne vo­lim, bar ne dovoljno da bih se uda­la za tebe, že­le­la sam samo da vo­dim ljubav s to­bom, pre ne­go­li…“, zastala je, pri­pa­lila novu ci­ga­re­tu, „… zauvek odem; mi­slim da na­slu­ću­ješ moje na­mere. Veruješ li da je strašno um­re­ti?“, nije sa­če­ka­la odgovor iako je znala da je pa­ž­lji­vo slu­ša.

Šum njegova disanja jedva se čuo kroz ša­pu­ta­vi žamor koji je dopirao iz hodnika.

„Venčanje?! Zašto mi je ono trebalo? Znam da te to sad kopka. Oprosti, venčanje je deo ig­re. Da li sam razmišljala o tebi? Sva­kako da ni­sam. Mislila sam kao i obično na sebe, drugi su tu tek da igru učine igrom. Ig­ra bez aktera i nije igra. Bezlični, bezimeni igrači, obični pioni, ska­ka­či, kraljevi, kra­lji­ce, šta god po­žele u kom god momentu po­že­le, Ludost im sve do­pu­šta. Koju igru ig­raš?, pita me Erik Bern. Ig­ram na Život, opo­vrćem mu. Ig­raš na Smrt, ne­gira. Po­ga­nac, nikada nije uspeo da me opsedne.“

„Ne shvatam uopšte tvoju sebičnost“, iz­ne­na­da se okrenuo, gnevno prešao rukom pre­ko čela kao da otire očaj.

„Znam, kivan si, ogorčen, i sve dok te ogor­če­nost vodi, drži pod uzdama, nećeš je shva­ti­ti“, rekla je sasvim mirno kao da je oče­ki­vala nje­govu iz­re­čenu pri­med­bu već spre­m­lje­nim od­govorom.

„Dobro, onda mi je objasni, zaslužujem bar je­be­no objašnjenje.“

„Šta tačno?“

„Zašto sva ova ceremonija? Mogli smo vo­di­ti ljubav kad god si htela. Dobro, ogorčen jesam, ali ne toliko da ne bih mogao s pažnjom da saslušam tvoju verziju ove sad već ne­sno­sno lji­ga­ve i zamorne sapunice. Umoran sam od tebe.“

„Verzija!? Moja verzija!? Zar misliš da je ipak reč o verzijama?“

„Demantuj me, no ajde, ajde, samo izvoli, avan­ti…“

„Ne dok iz tebe progovara očajanje.“

„Šta si očekivala? Venčanje u zoru, po­lu­taj­no ili tajno, kako izabereš! Nevero­va­tan iz­liv stra­sti s tvoje strane, dok smo vo­di­li lju­bav uz re­šet­ke prozora, tu u Beloj so­bi, po tvo­joj genijalnoj za­mi­sli takođe. Na kraju, to: Hej, dečko, ali ja te ne vo­lim! Na­pu­štam te za­uvek! Odlazim!“

„Banalizuješ kako bi dobio u vremenu.“

„Naše vreme je svršeno vreme, tako si že­lela jer je za tebe svako vreme u začetku već svr­šeno, pro­šlost, negacija, nepostojanje, po­ti­ra­nje, bezob­zir­no gaženje, igra, parodija… Ime ti je Lu­dost, u pravu si. Ti si lu­da!“

„Jesi li svestan značenja tih reči, po­go­to­vo kad vatreno iskuljaju iz usta jednog psiho­te­ra­pe­uta?“

„Izvini, ja…“

„Ne mari. Igra. Vratimo se na igru. Uz­mi­mo da je sve bilo igra, dobro smišljena, vo­đena s moje stra­ne. Ludost je poželela da se po­vuče iz nje, od­la­zi, napušta podijum. I da ni­je tog ko­nač­nog – svr­šetka, princ bi i dalje je­d­nako bio za­dovoljan. Pri­hvativši pravila ig­re po sop­stve­noj volji, ajde moguće i la­ko­mi­sle­no­sti, osećao se sve vreme ugo­dno ušu­š­kan, po­že­ljan, možda na trenutke čak i vo­ljen. I? Došao je taj var­lji­vi kraj, kao da iče­mu ikada igde može biti kra­ja, ali princ ne ve­ruje u rečenu spekulaciju, ske­p­tično otire jad s čela i hteo bi da zna: za­što, kako, čemu? na­viknut na ve­či­ta psihološka onanisanja. Ne­mam odgo­vo­ra za nje­ga. Jedno­stav­no, igram na Život ili na Smrt, sve­jedno, u pravu smo i Bern i Ja, io­nako sve pod­vo­dim pod Jed­no(čul­nost).“

„Takvim ispraznim teoretisanjima unela si ne­mir u moj život.“

„Da, ali si pristao na igru, sasvim dobro­voljno, ajde lakomisleno opet, i spram tebe ne­mam ni­ka­kav osećaj kri­vi­ce. Naprotiv, mis­lim da sam ti po­služila ko­liko i ti meni. Samoži­vost nas ug­lav­nom na­vo­di na razložnu kal­ku­la­ci­ju. Oboma nam je bilo divno ili bar dobro, što smo i hteli naposletku; no, pri­znaj!“

„A Eli, šta će biti s njom?“

„Isto što i sa mnom.“

„S tobom?“

„Da.“

„Začuđujuće si sebična, to priznajem, is­to­vre­meno i velikodušna. Uzimaš i daješ svim sr­cem, istovremeno, mislim da me je ta sr­ča­nost bez os­tat­ka privukla k tebi, to sam vo­leo, to i dalje vo­lim, to ću uvek vo­leti. Kod tebe.“

„Eto, sad si već snošljivo stišan, po­mi­ren, svoj, ali kasno, gotovo; ja ipak odla­zim.“

Osećala je skučenost, podstaknuta ne­po­zna­tim porivom, a koja je trebalo da na­ja­vi neko sa­s­vim no­vo stanje, ekstatično, još ne­ja­sno, ali ne­izbežno. Pri­šla je prozoru. Be­lim rešet­ka­ma. Od na­bu­ja­log ko­rova i sasu­še­nih šibljika jedva da su se na­zi­ra­li tra­go­vi nekadašnjih leja i za­sa­di­na.