Slučaj jednog lipicanera

naličje

Da sam znao da čitam, posegnuo bih kad-tad za Vu­jak­­lijinim Rečnikom koji mi je vaz­da sta­jao na­do­hvat kopita, na pisaćem stolu, pored di­vi­ta, pro­na­­šao pod L – lipicaner: nem. Lip­­piza­ner, vrsta pu­­no­­­krvnih ara­pskih konja, tamno­ze­le­ne, gotovo cr­ne bo­je, koja sa sta­roš­ću prelazi u belu. Iz­gle­da, još sam šuć­­mu­rast, ni tamo ni ova­mo pristao, i da ko­jim slu­­čajem nisam da­l­tonista, možda bih i re­kao ne­š­to preciznije o svojoj sta­rosnoj dobi. Ali, ja ne znam da čitam, uz to sam krat­kovid, na­po­menuh i dal­­tonista. Doduše, umeo sam da čitam sa usana. Mi­­slim da sam tu ve­štinu nasledio od majke. Us­pe­­­vala je da čita sa usa­na i pre negoli bi dotični pro­­mrmljao ijednu reč – čitala je misli, i bila je u tome ne­pre­vaziđena, nadaleko poznata, što joj je vr­to­glavo podizalo rejting među os­ta­re­lim tr­­ka­čicama. No, nije za potcenjivanje ni obi­čno či­ta­nje sa usana, tešio sam se. Osobito su ne­volj­ni­ci okupirali moju paž­nju, iako bi se ce­pi­dlake ose­tile pro­z­va­nim da udenu napo­menu u fu­snotu: „Tak­vi jedino i u­laze u psi­ho­te­ra­pe­ut­sku ordi­naciju.“

Psihoterapeutska ordinacija je stešnje­ni so­bičak, ode­ljen te­š­kim brokatnim zasto­rom od če­ka­o­nice; sme­štena na mansardi ne­o­barokne tro­s­pra­tnice s golubljim ot­vo­rima, što mi ni­malo nije smetalo, ionako ni­ka­da ni­sam gledao kroz pro­zor, i da se nešto pi­tam, mog­li su slo­bodno da ih za­zidaju ili, još bo­lje, na­mes­to oka­na postave og­ledala, bar neka vaj­da od njih. A kako sam pre­po­znavao ne­volj­nika? E, za to sam imao po­sebno is­tan­čan konj­ski njuh, sposoban da primam nadra­ža­je za­nemarljivog intenzite­ta. Us­pe­vao sam da ga na­nju­šim još iz čeka­o­ni­ce. Ne­po­gre­ši­vo sam raz­li­ko­vao fo­lirante, si­mu­lante, hipohon­dre, fo­bo­fo­bi­čare ili umi­šljenike od stvar­nih ne­voljnika, na prvi njuh.

Prvi njuh je i poslednji, nas uzvišenih ko­nja. Na oz­nojene sapi prtimo bez razlike ju­na­čine, sve­ti­te­lje, duhovne nadmoćnike, me­si­jan­ske iza­bra­ni­ke jednako kao i kukavice, je­zuite, poražene, ne­volj­ne ili nerazumne.

Sad, kad porazmislim, T. je bio pun po­go­dak, nepatvoreni pri­merak, ret­ka vrs­ta, ori­gi­nal. Čim je ušao u če­ka­o­ni­cu, ose­tio sam pri­jat­no golicanje udno trbuha i već sam smi­šljao plan kako da se otarasim gđe Ha­dži­si­mić­ke koja je upravo od­živ­lja­vala jedan od propa­lih ži­vota, hladeći se širo­kim zama­sima čip­ka­nom le­pezom Markize de Pom­pa­dur. Do ma­lo­čas je umi­l­no šaputala na uvce Lu­ju XV kojekakve čar­ke, intrige i po­ganluke s dvora i sad zaja­pu­re­na, zalegla u ova­l­nu sofu, tanušnim prs­tićima maz­no uvrće ko­vr­dže gizdave vla­su­lje. „Go­spođo Ha­dži­si­mić, gla­s­ni­ci jav­lja­ju da gori Versaj!“, iz­go­vo­rih glu­meći za­pre­pa­š­će­nje i zabri­nu­tost, a ona je kao furija is­tr­ča­la iz sobe, fr­ljac­nuvši čip­ka­nu le­pezu na pi­saći sto. Kako li je samo taj umo­lj­ča­ni, besko­ris­ni rek­vizit po­nov­lje­nog ži­vota delo­vao tužno među nad­moć­nim maši­na­ma s ko­jih su svet­lucale lam­pi­ce i led ­di­ode, moć­no piš­ta­le, zu­jale, zvo­ni­le, zve­ke­ta­le i tra­parale.

„Sleeedećiiii“, zanjištah trapavo i ne sa­če­kav­ši tre­sak spoljnih vrata, uve­liko za­do­vo­ljan sop­stve­nom dovit­lji­voš­ću, du­bo­ko se za­va­lih u po­lufote­lju, nemarno ok­lem­be­še­ne do­nje la­brnje, kako sam uostalom ispo­lja­vao eks­traza­do­volj­stvo. I čekam da uđe.

I ušao je. Bolje – upuzao, seckavo se ki­ko­ću­ći, ližući rane kao ranjena živuljka i još s vrata, i ne pogledavši me, stao da de­kla­muje de­č­ju br­za­li­cu: ZO-VEM-SE-T. Nisam razumeo u pr­vi mah, ali po­no­vih ubrzano, po sećanju, da ne dan­gu­bi­mo: „Se­di­te, gos­podine ZO-VEM-SE-T“. On se­de i sme­sta zaspa s bla­ženim osmehom na licu. Za­dre­mah i ja. Dež­me­kas­ti je ostao da stra­žari nad na­šim sno­vima.

Naši snovi su vrtložni vetar, znao je ali se ipak rev­nosno nadnosio; uzgred je me­ha­nički is­cr­tavao kru­gove po marginama rokov­ni­ka. Dež­me­kas­ti je, ina­če, prevejani ug­la­đenko, iz­dre­si­ra­ne ću­di, ćut­ljiv i po­doz­riv, taj ni­kada ne spa­va, te ga iz mi­loš­te i zovem „Ne­drem­ljivo Oko“, za­pra­vo, dež­me­kas­ti je sve ono što ja nisam i zato ja sad spa­vam kao kakav ra­zvra­t­ni zekan, zajedno sa ovim zv­r­n­do­vom T. „Ugur­su­u­u­zeeee!“ Ko­na­čno, nešto. Ši­š­ti ne­strp­lji­vo nad mojom le­vom uš­nom školj­kom kao kobra; nag­lo se uspravlja, vrš­kom ka­žiprsta ra­s­kopčava okovratnik na ko­šu­lji i po­či­nje ner­vozno da klati no­ge. I da mu ne škripe ko­le­na, nastavio bih neo­meten da dre­mu­c­kam, ali zvuk is­ceđenih kos­ti­ju strašno me iri­tira. Mom strp­lje­nju do­šao je kraj. Snažno za­nji­š­tah, propeh se na zadnje noge i po­s­tah dež­me­kasti.

„Izvolite, možete da počnete. Vi ste, dak­le, gos­podin T.?“, upita izveštačeno lju­baznim gla­som.

„Da, T.“, opovrnu tek probuđeni zvr­n­dov i se­de na obližnju trščanu hoklicu da pre­dahne; pro­nic­lji­vim po­gledom ošinuo je gla­vudžu li­pi­ca­ne­ra u dež­me­kastoj, neznatno asi­met­ričnoj oblini, ali dežme­kas­ti je uglađen i podozriv i svo­ja ose­ća­nja nipo­š­to ne iz­no­si na videlo.

„Da vidimo, gospodine T.“, kakav prob­lem vas tišti.

T. se veselo zacereka i zvonkim glasom ra­z­ve­ja tišinu. Ne odoleh, prigušeno za­rzah, na šta se dežmekasti razmetno zakašlja u na­di da će pri­kri­ti moje kratko ali efektno rza­nje. T. raz­dra­ga­no po­skoknu i sad se već grohotom sme­jao, pre­vi­ja­ju­ći se po patosu. De­žmekasti ob­ri­sa kru­p­ne gra­š­ke znoja s gla­tkog temena; neko­li­ko njih pro­kapa po mojoj dla­kavoj njušci s mr­kim tačkama na mes­ti­ma ot­ku­da su iždžik­lja­vale čekinje. Ćutao je kao i obično u nejasnim situacijama. Nesigur­nost za­taškava mu­ča­lji­vo­šću ili je, podlac, samo na­s­to­jao da ku­pi vre­me. Pribravši se pro­go­vori rav­no­duš­nim to­nom: „Smejte se, slobodno, smeh je naj­e­fi­kas­nije lekarstvo.“

Kada sam prvi put shvatio ko sam, nudio mi je smeh kao efikasno lekarstvo. Nisam od­bio. Sme­jao sam se do suza, zamućenog pogleda, po­srćući nači­nio sam nekoliko trapavih ko­ra­ka i is­pao kroz pro­zor pravac na raskopani plo­čnik. Ne­kim ču­dom, os­tao sam nepovređen, ali od tada ne pro­puš­tam pri­liku da pokusam le­kar­stvo što mi redo­vi­to ot­va­ra nebrojeno sta­zâ: pošljunčanih, trav­na­tih, betoniranih s bes­pre­korno ozidanim ivi­č­nja­ci­ma ili tek posu­tih usi­t­njenom zemljom. Ka­skao sam gde mi se us­htelo, nasumice. Ne vredi, kaska stal­no za mnom. Kud ja, tu i on. Kud on, tu i ja. Nešto me iz­nenada žacnu udno trbuha.

Stari Grci su verovali da se udno sto­ma­ka aku­mulira tečnost koja uzrokuje nespo­koj­stvo i tu­gu. Ako tugaljiva tekućina i klo­ko­će donjim tr­bu­hom, onda je ona bez sumnje uzročnik mojoj tre­nut­noj euforiji, mo­že biti i T.-ovoj, iako mi se ni­ma­lo nisu svi­đale one modrice i pod­nabuline po njego­vom telu. De­lo­vao je skrhano i jadno, uos­ta­lom, vu­kao se kao pre­bi­jen kučak za­penušene gu­bi­ce od bol­no­g keserenja, i na mo­mente sam ga is­kre­no sa­ža­lje­vao.

Sažaljenje je licemerno osećanje, pro­jek­tiv­ni impuls, nadomestak konfliktnog sta­nja stva­ri unu­tar jedinke“, gurao se dež­me­kasti da briljira u svojim nadrizaključcima. „Isto kao što je i ne­kon­trolisano cerekanje dotičnog, au­tistično, pri­de i samodes­truk­tiv­no bežanje od realnosti u nad­ri­re­al­nost“, nas­tav­ljao je zna­čajno češkajući bra­du. Opet razgovara sâm sa so­bom, mislim ali ću­tim. Do­sadio mi je, i te kako, i najradije bih ga zvi­z­nuo ko­pi­tom po glatkom temenu, ali sam se suz­dr­ža­vao plašeći se nje­gove reakcije. Umeo je da bude stva­rno ga­dan tip, samo ako bi osetio ras­tre­si­to tlo pod no­gama. A takvo je, očigledno, jer ja sam in­stin­k­tiv­nim na­go­nom nesputane životinje po­že­leo da ga na­pu­s­tim, zauvek, posadim T.-a, na­s­me­ja­nog i u­gru­va­nog, na svoja leđa i od­ja­še­mo ne­ku­da, za­jed­no, pr­vom slobod­nom stazom.

Iznebuha se pred nama otvori tušta i tma slo­bodnih staza. U nedoumici, T. se po­če­ša po mo­joj glavudži, cimnu me za rep sauče­sni­čki, umi­lno pro­šapta: „Mlaaakonjooooo!“ Od mi­li­ne, kićanka mi skliznu na beleg po­sred čela, od­ne­kuda veselo zazvo­ni­še i zvon­čići sa zlata­s­tih amo­va, spadoše mi i na­oč­njaci.

Dežmekasti mirno podiže naočari, gla­c­nu ih od ušpiceni rever, zadenu za koščati nos. Oči mu se cakle od nekog suludog unut­raš­njeg uzbu­đe­nja koje bi ga moglo dovesti u ne­mi­lost samo ako nas­tavi da razara njegovu ionako ok­rnjenu sigur­nost.

„Nosite se obojica!“, izgovorio je pani­čno i žestoko zalupio rokovnik. Od siline udarca, is­cr­tani krugovi se rasuše na sve stra­ne.

Podsećanje. U januaru 1889, pred konačno pa­da­nje u neizlečivo ludilo, Fridrih Niče je, u To­rinu, video ko­či­jaša kako bije konja; izne­nada, bacio se i za­gr­lio konja. Kad je nakratko došao svesti, po­slao je pri­ja­te­lju pismo, u kome je bila tek jedna re­če­ni­ca: „Pe­vaj­te mi neku novu pesmu: svet je pre­o­bra­žen i sva su ne­besa puna radosti.“ Pismo je pot­pisao s „Ras­pe­ti“.

Hermafrodit u crvenoj majici

Posvećeno JA

Kada je hermafrodit u crvenoj majici ko­nač­­no od­lu­­čio temeljito da pretumba svoj život bilo je le­to, mesec jul (možda ipak ni­je na odmet više pre­ci­z­nosti u ovom slučaju, dakle – ki­šo­vi­ti jul), gun­­­gu­la oko pred­sed­nič­kih iz­bora us­pešno je okon­ča­na, toliko uspešno da bi valja­lo reč gun­gu­la za­me­ni­ti rečju for­mal­nost, elem, pred­sednik je usto­li­čen, na tro­nu stamen kao hrast, vuk sit, sta­do na broju, za­do­voljno, i te kako, za­dovolj­ni trlj­kaju otečene ša­pice, a ki­ša ro­minja li ro­mi­nja, pravo vreme za sovu i še­vu, uporne su dan­gu­be u me­ta­fo­ra­ma, ali her­ma­fro­dit u cr­venoj ma­jici ne dâ se olako ome­sti vremenskim po­go­da­ma jer nje­go­va od­lu­ka je konačno čvrsta i ne­o­po­zi­va: pre­tu­m­ba­ti ži­vot po svaku cenu, po­sta­vi­ti ga ako tre­ba naglavačke, ise­ći mu ru­kave na fron­cle, ra­z­de­ra­ti postavu, neka poispadaju za­o­s­ta­le ba­jate mr­ve, do­duše odsvukud provi­ru­ju ko­n­či­ći u ne­re­du, ali ne haje on za de­ta­lje, ni­ma­lo, nije neka ce­pi­dlaka, uo­stalom na­kana je na­ka­na, a do­koli­čare­nje mu io­na­ko ni­kada nije po­la­zi­lo za ru­kom, ali kud za ru­kom?, pi­taće se ne­sum­njivo lju­bopitljivi her­ma­fro­dit u cr­ve­noj maji­ci, za­te­čen jezičkom nelogič­noš­ću, dob­ro, možda bi na ovom mes­tu više odgo­va­rala ime­ni­ca mi­sao, ka­zala bi ona po­mir­lji­vo, da­kle: po­la­zi­lo za mi­š­lju, tako bi to on, glasno, bez us­te­za­nja; elem, mo­gao bi za po­če­tak, uvod­no u ko­renite pro­mene, da odšeta do Ka­le­nić pi­jace, ku­pi ma­jo­ran s bu­se­nom, za­sa­di ga u na­kup­lje­nom tre­setu i bla­tu u olu­ku na svojoj man­sardi, sna­laž­lji­vost i šte­d­lji­vost su njene naj­iz­ra­zitije ka­rak­terne cr­te, zavi­dan je, još kad majo­ran za­mi­ri­še pu­nim li­stom, pod­stak­nut avgus­tov­s­kim sun­cem (avgust bi po svoj pri­li­ci ove godine mogao biti pes­ko­vit), i svojim opo­j­nim mirisom sme­s­ta ne­utrališe vonj buđi za­os­tale od ki­š­nog ju­la, pot­re svaki pomen na su­d­bon­o­s­ni pre­kret­ni­č­ki jul; no, gle! upravo her­ma­fro­dit u cr­ve­noj ma­ji­ci uv­lači ruke duboko u dže­pove, pret­hod­no je vla­ž­nim prs­ti­ma zagladio raz­deljak do sja­ja, nepo­slu­šan je i uporno se kos­tre­ši, ni levo bi ni desno, taj bi po svom, osobenjak (raz­deljak), duma her­ma­fro­dit u cr­ve­noj ma­ji­ci, pro­z­bo­ri pokoju s njime (raz­de­lj­kom), jer raz­go­va­rao je on i sa svojim pi­sa­ćim sto­lom od ble­dog limu­no­vog drveta, kup­ljenim u ug­led­noj an­ti­kvar­ni­ci u Nu­šićevoj, pret­hodno ga je do­b­ro nju­šio, onju­šio, puc­nuo po­tom triput ka­ži­prs­tom o ug­la­ča­nu po­vrš, osluš­nuo, i kratko od­bru­sio: ku­pu­jem! (sto), i sad već hit­rim na­gas­cima od­lučno za­mi­če niz Pe­tro­grad­sku, pre­trčava iz­me­đu automo­bi­la Ulicu Mak­sima Gor­kog, ru­ke i da­lje drži u dže­po­vi­ma iako bi mu u ovoj jur­njavi dobro posluž­i­le za odr­ža­nje rav­no­te­že, gega se ne­sigurno, posrće, psu­je, plju­je, še­prt­lja je, pa to je, znoj mu pro­bi­ja na ple­ći­ma i gru­di­ma u isti mah, ali crvena majica je io­nako mokra od ki­še i za nijansu je već tam­ni­ja, a mi­ris muš­kog zno­ja vaz­da ju je te­rao da po­d­vri­sne na sav glas: maaajmuuuniiii!, ali po­kor­no oćutkuje, suz­dr­žava se, ne bi da ome­te ko­nač­no čvrstu naka­nu, visoko je iz­digla gla­vu, zapu­ši­la nosnice vr­š­kom kaži­prs­ta, gle­da pravac u nebo, kiša mu kvasi lice, očas je mokro, zas­ta­je kraj prve tezge i pi­ta: ma­joran? (la­kon­ski upit nadopunjava upi­tnim iz­ra­zom li­ca), možete ga naći na drugom kraju pi­ja­ce, gos­pođo/gos­po­đi­ce, odgo­va­ra mu žena sa stru­čkom ce­lera ude­nu­tim za uhom, mršava je i is­pi­je­na i gla­va joj na­li­ku­je na jalovu baštu, mi­sli, a ce­ler? mo­gao bih, eto, da za­sadim i ce­ler, mi­ris mu je ku­di­ka­mo oporiji, šta mislite o to­me?, pro­pi­t­kuje da­lje; gos­po­di­ne/go­spodi­či­ću, ne držimo celer s bu­se­nom, od­go­vara žena ne­za­intereso­va­no; pri­me­ću­je kako baš­ta na že­ni­noj glavi sad de­luje ža­los­nije, ce­ler je iz­ne­na­da uvenuo, ovio joj se oko go­lemog uha i on shva­ta da je že­na stručkom celera pri­kri­va­la go­le­minu sopstve­nog uha; a da joj pre­d­lo­ži, sas­vim dobronamerno, da pro­moli gla­vu na tren ispod nadstre­šnice, pu­sti da joj po­k­retnu baš­tu ospe kiša, ži­v­nu­la bi, nab­u­ja­la, sme­sta oko­rovila, bez ika­kve sumnje, sve baš­te oži­ve na pla­hoj letnjoj kiši; di­v­ne su ove letnje ki­še, kaže; eto ga, nesrećnik, opet kon­sta­tuje ume­s­to da pred­la­že, pro­kleto je ne­od­lu­čan, misli ona une­r­vo­ženo, dok on nad­me­no iz­vi­ja glavu u nebo, i iz­vio ju je to­li­ko vi­soko da vi­še nije mogao da pra­ti svoj us­po­re­ni hod, gazi nasumice, ne ma­ri, io­nako mu je sva­ka sto­pa ove pi­jace dobro po­z­na­ta i njome bi mogao ići i za­t­vorenih očiju ako us­treba, i up­ravo ide, pro­vi­ja se između tez­gi kao avetinja, pri­me­ću­je us­hi­će­no, viši je za gla­vu od os­talih ku­paca, što je dobro, od­lič­no! mis­li i raduje se, visina dop­ri­no­si sve­op­š­tem uti­s­ku, stvara pri­vi­dnu nad­moć, što je u oko­l­nos­ti­ma pod kojima je čvr­sto od­lučio da pre­tum­ba svoj ži­vot na­glavačke i za­po­čne sve is­po­četka, va­ljano, po­zitivno olak­ša­nje, i zada­ti naum bi mo­gao ko­na­č­no da započne.

Ništa od tvoje čvrste i neopozive nakane, zna­la sam, besna je sad i frkće; on bi rado da ćuti, ne pro­go­vo­ri ni reč, lak­še mu tako; dok kiša pada sad ja­čim pljuskom, crvena majica već počinje da pu­šta bo­ju, naoči­g­led bledi i stanje stvari menja pred­vi­div tok, te tako sle­di i ovo: her­ma­froditu se cr­ve­na majica na­pra­sno prebojila u bledo­ru­ži­častu; naslu­ću­jete, nije kupio ni ma­joran, iako je bio čvr­s­to name­ran jer je sa­mo­uvereno pove­ro­vao da mu je poz­nat put do tezge na kraju pijace na kojoj se pro­daju za­či­n­ska bi­lja s busenovima, još je bio ube­đen da mo­že on to, onako, i za­tvo­renih oči­ju ako tre­ba; ra­zum­ljivo, glavu ne bi nipošto da spušta, ono, naj­pre zbog efekta proiz­ve­denog vi­si­nom; a kad već nije kupio majoran, uz­gred mu i ma­jica iz­ble­de­la, ne vredi uop­šte da za­po­či­nje s po­me­nu­tom pre­tumbacijom; kiša je kao za bak­suz sta­la i što se njega tiče avgust slo­bodno može da po­č­ne, ovog trena ako zaželi, sled stvari io­na­ko je izgubio sud­bonosnu nit, udenula se ku­kavica u po­grešu uši­cu; majo­ran, origanum ma­i­o­rana, ma­žu­ran, tej od ma­jorana pre­po­ru­čuje se ra­di ola­k­ša­va­nja disanja, ma­joran, sa­m­seg, ma­jo­ran, upo­trebljuje se za spra­v­lja­nje vo­de pro­tiv stra­ve, ma­joran, ma­jo­ran¼ ne po­sus­taje u bes­mi­sle­nom nizanju; postaje čak vid­no his­te­ričan, što mu pomalo i godi, his­te­ri­ja us­peš­no za­taškava po­raz, znao je, ljuta je na sa­mo­ga sebe, mo­gao bi da se ugrize za po­tkolenicu bar, kao be­san pas, os­ta­vi trag ug­ri­za do koske, tra­jan žig u opo­men; kako je samo mogla da zanemari tako važnu stvar, pre­neb­regne ishod, bude nesmot­re­no sa­mo­u­ve­re­na, i, ko­načno, stanje stvari iza ko­jeg ne­mi­no­v­no sledi po­jašnjenje s tačkom, ključ: Her­ma­frodit u cr­ve­noj ma­ji­ci je spisate­lj(ica).

Promatrač zvezdanog svoda

godina je 1999. a mesec 3.

Ovih dana, noći su izrazito svetle. Mesec opo­ro­žut, kad mu vreme nije da se takvim čini. Ja­to tre­pe­tuša u grozdo­vi­ma sabija se u Ve­li­kog med­ve­da, Ma­la kola, Vodoliju, Belog psa nis­ko pri­g­nu­tog, snis­hodljivo povijene kičme, sa­ves­nog i oda­nog njuš­kala. Godina je 1999. a me­sec 3. Krs­ta­re­će ra­kete umreža­va­ju ne­bes­ki svod kao svetleća pau­či­na džinov­skog pauka krs­ta­ša, greškom preo­s­ta­log iz le­denog doba mo­ž­da, još neutvrdivo kog ime­na. I svaka mu nit smrtonosna. Ukoliko se na­mah ne od­vrati pog­led, Promatrač zvezdanog svoda na­šao se u po­gi­beljnoj nemilosti paukovog za­gr­lja­ja. Cr­no mu se piše¼

„Svi­ma nam se crno pi­še“, ka­žem rav­no­duš­no, ali ipak oprezno uvlačim uši­ljeni nos s tri go­le­me pege u vlažnu senku. I od te vlage tri go­le­me pege na mom nosu počinju po­novo da bubre, pre­tva­raju se u grozne plikove, i ne­s­no­š­ljivo svr­be, a ja od njih ne uspevam ni prst pred nosem da naz­rem. „To je dobro“, neko će re­ći, „od­lično.“ „Je­ste“, potvrđu­jem i za­dovoljno trljkam mok­re dla­nove. Oči mi nestaju u tamnim kon­cen­trič­nim kru­go­vi­ma, znam. Vladislava bes­potrebno do­šap­tava u moju levu ušnu ško­lj­ku zlokobne re­či:

„Ostao ti je neaktivirani pro­jektil u ze­ni­ci!“

„Zar!?“, prs­ti­ma nervozno otirem oči, te­melj­no, krug po krug.

Naš so­li­ter je odnedavno izmešten u su­te­ren s nizom ma­lih, uglastih prozora nalik pu­š­kar­ni­cama, kakve sam zimus u bezbrižnom do­ko­li­ča­renju za­pažala na Kalemegdanu. Na njima su ar­mi­rana stak­la, što je u ovakvim okol­nostima sa­vr­še­no prak­tično re­še­nje, mi­slim i radujem se gus­ti­ni is­prepletenih žica koje kradu svetlost; rđa ih je do­bro načela, primećujem i najsićušnije de­ta­lje. U poslednje vre­me, doduše, veoma sam nak­lo­nje­na deta­lji­sa­nju. Do tančina razglabam tuđe ne­ho­tič­no ili ho­timi­č­no izrečene misli, i još du­go posle du­mam o njima, bistrim stilske nejas­nos­ti, ba­vim se gra­ma­tičkim propus­ti­ma, morfolo­gi­za­ci­jom re­či, pri­de i psiho­lo­škim onanisanjima, bes­prizo­r­nim na­b­raja­nji­ma, afiksacijom i osta­lim jezičkim ap­s­trak­cijama, inovacijama, ujedna­če­nostima, stru­k­tu­rama, konstantama, ali osobito se zanimam tu­đim cipelama, pomno ih zagledam, di­vim im se is­po­taje; po njima docnije samo­volj­no do­nosim zak­ljuč­ke o svakom pojedincu iz našeg su­te­rena, i njih uredno zapisujem u džepnu be­ležnicu u raz­no­li­ko išrafirane i numeri­sa­ne ko­lo­ne. Uk­ratko, kon­s­tru­išem numeri­sa­na žitija Morloka, za­ni­mam se spekulacijama i in­tri­ga­ma, i takva za­ni­ma­cija me okupira i raz­galjuje do snošljive us­hi­će­no­sti, od jutra do jutra.

„Pe­pe­ljugooo“, doziva me Vla­dis­la­va jedva čuj­no, bezmalo ne­razgovetno, „opet uza­lud­no ra­z­dva­jaš žito od ku­kolja, ulašte­ni vršak od pra­šnja­vog. I? Kako stva­ri danas sto­je s ci­pe­la­ma?“

„I-s-t-o-k-a-o-i-j-u-č-e“, ce­dim ne­volj­no kro­za zu­be, slo­vo po slovo, bez stan­ki.

„Ali, juče si po­mi­njala katastrofu, disas­ter!“

Nas­lu­ćujem izne­nad­nu boja­zan u njenom ob­le­sa­ve­lom pog­ledu.

„A kako stva­ri stoje gore?“, pi­tam umes­to od­govora, mrs­ko mi da odgovaram, sum­njam, od­go­vo­rima raza­ram pre­ciz­ne konstrukcije.

„Ka-ta-stro-fi-čno“, kaže još ne­ra­z­go­vet­ni­je, užur­ba­no, sec­ka­vo, i zat­va­ra kapke kao dr­vene šku­re smo­rene od nepre­g­led­nog pogi­belj­nog pri­zo­ra nebo­pla­ve puči­ne s vri­š­tećim ga­le­bo­vima. „Po­kaz!“, do­daje histe­ri­č­nim vris­kom. (Po­kaz – bog te pita otkuda domamljena reč.) Do­malim pr­s­tom ras­tvara slep­lje­ne kapke – be­zu­s­p­eš­no – i dalje su slep­ljeni.

Do­du­še, vido­vi­ta Orka je još zimus na­ja­vi­la na­do­la­zeću kata­stro­fu. „Ose­ćam je ov­de“, rek­la je tada, činilo se, odveć nad­meno, i kaži­prs­tom pri­tisnula prvo levu, potom i desnu no­s­ni­cu od če­ga joj se lice u trenu stra­hot­no oru­me­ne­lo. Još je uz­gred obrazla­ga­la, ne baš ume­š­no se služeći as­tro­loškim ter­minima, sili­nu i raz­me­re ne­iz­bež­ne nes­reće, ka­mu­flirajući pred­ska­za­nje u tek­ton­ska po­me­ranja tla, lutajuće ko­mete ili po­gi­belj­nu najez­du meteo­ri­ta, dži­nov­ske obruša­va­ju­će me­ga­li­te, kišu žutih ža­ba, sva­ko­vrs­nu ekolo­š­ku ha­va­ri­ju i, na kraju, glo­balno po­me­ranje ra­zuma iz svet­la u tamu, gde će još zadugo os­tati da tavori u sop­stvenom ot­ro­va­nom tavo­ru, što je moglo pro­iz­vo­lj­no da zna­či i ba­u­ljanje slep­ca kroz min­sko polje ili, još bolje, slepac pred­vo­đen slep­cem kroz po­me­nuto min­sko polje ili, naj­bolje, slepci pred­vo­đe­ni slepcima, opet kroz neizbežno, više puta po­minjano – min­sko polje. Sve ovo mog­lo se čuti u udar­nim ve­čer­njim termi­ni­ma, ne­pos­red­no pre i po­sle stanja stvari od Po­la Osam. Vla­di­s­lava je zna­la, nu­me­ri­sani Mo­r­lo­ci ta­kođe, znao je ceo svet, Bal­kan, Ev­ropa, Aljas­ka, Azi­ja, i naj­skraj­nu­ti­je pre­ko­oke­an­ske tačke.

„Ne­ve­rovatno, nisi ču­la?! Tr­no­ružice, pro­bu­di se, he-hej! Beog­rad bruji o zas­tra­šu­ju­ćim pro­ročans­tvi­ma gospo­đi­ce Orke a ti če­kaš za­pi­sa­ni polju­bac kra­snog mu­žika; ka­kav be­zme­ran pa­ra­doks“, iš­ču­đa­vala se, do­du­še, neprikriveno laž­no.

„Zar je do­tič­na per­so­na­li­ta, gospo­đi­ca?“, us­pela sam da pi­tam, na šta je ona pras­nula u du­go­trajan hi­s­te­ri­čan smeh. Čak i da­nas, u su­te­renu so­li­tera reda III u Ulici Gr­či­ća Mi­lenka, smeje se na isti na­čin.

Odne­ku­da do­pire dašak vet­ra, iako ga ja ne osećam, ode­ve­na u ska­fandar s gas-maskom na li­cu, jer se upravo sa ra­dio-aparata og­la­sio za­vod­lji­vi bariton i na­ja­vio mogućnu eko­lošku ha­va­ri­ju, na­do­lazeću sa se­ve­ro­za­pa­da. Živela Or­ka! Neki od gro­znih pli­ko­va pu­ca­ju i zamu­ću­ju mi staklo, pa ne vi­dim ni prst pred okom. „To je dob­ro“, neko će opet pomir­lji­vo ka­zati. „Jeste“, pot­vr­đu­jem. Ruke sam uvu­k­la du­boko u dže­pove. Za­bo­ga, šuplji su, po­raz­no! Mok­rim ja­go­di­cama do­ti­čem mok­re butine. Da­šak vet­ra već iz­ves­no preti da utrne ionako sla­bašan pla­mičak je­dine pre­os­tale voštanice, upor­no nas­tavljane od ne­brojenih par­ča­di to­p­lje­vi­ne.

Vos­kar­ske radnje odav­no su zaka­tan­čene; sve­će nabav­lja­mo u crkvi, ali crkva je, u oko­l­nos­tima nepre­ki­d­ne uzbune, tre­nutno mi­ljama daleko od nas, a kru­toća ska­fan­d­ra us­lov­ljava tek jednu ne­sme­tanu i olako izvo­dlji­vu kretnju – lebde­nje u vaz­du­hu.

„Dob­ro, ja lebdim u vaz­du­hu, pa šta?“

„Ali, još uvek smo na majčici Zem­lji­ci“, čuje se boja­ž­ljivi osvrt iz jed­nog od ne­bro­jenih ug­lova, u ve­či­tom mra­ku.

Sutereni su pre­pu­ni mračnih ug­lo­va.

Ovih dana, noći su izrazito svetle. Me­sec opo­ro­žut, kad mu vreme nije¼ usu­đu­jem se da pro­či­tam, nag­las.

„Ja čitam, dakle, sas­vim dob­ro vi­dim, da­k­le, sve­ća mi nije pot­reb­na! Čuste li, naro­de moj, ka­kav opti­mis­tičan zak­ljučak iz­veden iz jed­nog su­te­rena?!“

Niko mi ne od­govara.

„Govo­riš na­i­zust, eto šta je.“

Bra­vo, ko­načno – neko!

„Zar?“, pi­tam neza­in­te­re­sovano.

Ne slu­ša­ju. Njuš­ka­ju bo­jaž­lji­vo pri­do­š­li da­šak vaz­du­ha. Čak i Vla­dis­la­va ću­ti. Mo­ra da je za­dremala, mis­lim ali ipak sum­njam, ona­mo pod ar­miranim pro­zorom; sanja ne­bo­plavu bes­krajnu pu­činu s vri­š­tećim ga­le­bo­vi­ma, is­kri­ča­vu od mno­ži­ne plank­to­na; ona uvek sa­nja ve­liku vo­du i be­le ptice. Po­ho­di praiskon, ne­pod­noš­lji­va je fra­za de­ž­me­kas­tog psihotera­pe­u­ta, preobra­ža­va se u ri­bo­likog vo­do­zem­ca i ne­s­ta­je u pre­s­la­ne du­bi­ne, re­ći će još kao ne­sla­nu šalu, nes­noš­lji­vo nadme­no.

Novi da­šak vetra konačno je utr­nuo pla­men. Nemamo do­volj­no gas-maski, ko­ris­ti­mo ih na­iz­me­nič­no u pro­izvoljno određenim vre­men­skim ra­z­ma­ci­ma, i njih se striktno pri­dr­ža­va­mo (vre­menskih razmaka). Svakih dva­de­set pet mi­nuta, gla­sio je ne­pi­sani dogovor, i sad je red da je pre­dam Vla­di­s­la­vi (gas-mas­ku). Ona ćuti. Za­boga, da nije ot­rovana!? Pre­dugo odu­go­vla­čim s primo­pre­dajom. I, gle, ču­da! Vla­dis­lava se sme­ši, za­do­voljni Mor­lok, ne­po­mično raz­ro­ga­če­nih očiju upr­tih kroz uza­ni pro­cep, odnekuda – ko zna ot­ku­da!? – raz­bije­nog ar­mi­ranog stakla, u parče iz­razito svetlog ne­ba osu­tog jatom tre­pe­tuša što ofor­m­lja­vaju naj­ne­uobi­ča­jenija ob­lič­ja.

„Opet sam odoc­ne­la! Redovito odo­c­nim. Dak­le, to je – dockan!“

Ukoliko se na­mah ne od­vra­ti pogled, Pro­ma­t­rač zvezdanog svo­da našao se u pogi­beljnoj ne­mi­lo­sti paukovog za­gr­ljaja. Cr­no mu se piše. Svi­ma nam se crno piše…, čitam u sebi, za­ču­do, pot­puno ra­v­no­dušno.

Beograd, 24. mart 2004.

Jakov Beobanka

Direktiva je stigla „odozgo“, jasna i ned­vo­smi­sle­na: Raseliti ugao Manasijeve i Sit­nič­ke. Lo­ka­ci­ja predviđena za rušenje. Rok ra­se­lje­nja 1. oktobar te­kuće godine. Pro­či­tao sam još jed­nom u sebi, pa još jednom na­glas, iako sam to u svim varijantama činio ne­brojeno puta pre ovog dvojnog iščita­va­nja, što stojeći, sedeći, ču­čeći nad klozetskom šo­ljom, ležeći potr­buš­ke ili nauznak, u ho­du, tr­ku, kako god. Za­mo­lio sam čak i svoju ženu da mi pro­čita. „Tri pr­ve re­če­ni­ce iz za­glavlja dopisa“, po­jasnio sam, „i što gla­sni­je, dušo, molim te“, do­dao sam još sni­shodljivo. „Da si pa­pagaj do sada bi pro­pe­vao tri jebene rečenice!“, bila je od­rešita kao i obi­čno, još me je prezrivo ošinula po­gledom pu­nim mržnje i gadljivosti. Kao da se kakvom be­zob­li­čnom stvoru obraća, po­mi­slih i ja s ne ma­nje ga­đe­nja, i tako se po ko zna koji put zga­di­smo jedno dru­go­me i zgađeni otpuza­smo u svoje raz­dvojene sobe.

Za­što sam je uopšte molio, mogao sam le­po, muš­ki da lupim ša­kom o sto i skrešem joj pravac u lice: Či­taj, kučko! Pre no što je že­sto­ko zalupi­la vra­ti­ma za sobom, načuh još ne­š­to kao dangubo, u od­lasku. Ovo „dangubo“ sam mo­žda i izmislio, sklon sam iz­mi­šlja­nju, i te kako; ruku na srce, ni­sam baš jasno čuo, ta­čni­je načuh nešto kao ubo ili gu­bo, ne­kako je pro­mrm­lja­la reč kao da se us­tru­čava pred njenim zna­če­njem i posramljena kani da je pro­guta, što je bilo nezamislivo, ili bar te­š­ko zamislivo; to­liko sup­til­no­sti… Pre će ipak biti da ju je pro­sik­tala na­či­nom otrov­nice. A i pu­zanje je kraj­nje ne­pri­klad­na kre­tnja, zmijska, di­ja­fragma je ne­moćno pri­te­š­nje­na, šija zategnuta do prs­nu­ća, glasnice na­pete i, eto, de­si se pre­vid. Sre­ćom, sklon sam kon­stru­i­sa­nju, krp­lje­nju i svo­đe­nju slu­čajeva, te sam i pre­đa­šnjem sa­mo­volj­no na­takao kru­nu: DANGUBO! kao lo­gičnu tač­ku. Do­du­še, mo­gao sam da je zamolim da mi ponovi spo­r­nu reč; s­igurno bi mi izašla u su­sret, ako ni­za­šta, ono bar zbog pro­tek­lih dvadeset i dve go­dine za­jed­nič­kog ži­vota, ali nisam se usu­đi­vao. A i da je­sam, ona mo­ra da je već zasela u so­fu pred tele­vi­zo­rom, ner­vozno gri­c­ka za­no­k­ti­ce i se­menke ujed­no, plju­c­ka opr­ljke po te­pihu i name­šta­ju, hi­ste­ri­čno me­nja ka­nale, laktovima razgoni iz vido­kru­ga roj do­sad­nih mušica, koji kao u inat baš na ek­ran na­sr­će. A kad je u tak­vom stanju – ni­kak­vom – znao sam iz is­kustva, po­gubno bi bilo pa­ća­ti je se. „Dra­ga, PMS?“, mo­gao sam da doviknem; zajed­lji­vost mi je ja­ča strana. Možda bi i oćutala, za­bav­lje­na gri­c­ka­njem, a ja bih mogao da ure­žem no­vu po­bedničku recku na improvizo­va­ni raboš.

Uos­ta­lom, dan­gu­ba, što da ne. Otkad su mi uru­čili ot­kaz u kad­rov­skoj službi Beo­ban­ke, a po­me­nutu iz­bri­sa­li iz re­gistra ak­tiv­nih bana­ka, ne ra­dim ni­šta, osim što glu­varim i bis­trim slu­ča­jeve. Tako sam se iz­veš­tio u pome­nu­tim radnjama da sam već po­čeo da bis­trim po ku­ćama; kažu – us­pe­šno. Dao sam i oglas u „Po­li­ti­ci“, pod Razno: Bi­s­trim ne­ra­zum­ljive stav­ke u uplatni­ca­ma In­fo­sta­na, tu­ma­čim ta­rif­ni stav i zadu­že­nja na ob­ra­ču­ni­ma EDB-a, po­ja­šnja­vam spe­ci­fi­ka­ci­ju saob­ra­ćaja i us­luga na ra­čunima PTT-a i sl. Pome­nu­te rad­nje oba­vljam po­uz­da­no, efikasno i naj­brzo, uz za­ga­ran­to­vanu di­skre­ciju. Šifra:„Be­o­banka“. Pro­zvaše me Jakov Beobanka, na šta se ni­sam sr­dio, uos­ta­lom, ni­sam imao izbora, a kad već ne­mah iz­bo­ra, čemu onda sr­dž­ba, pomislih pomiren.

A sve je za­po­če­lo zrncem mud­rosti: „Sr­dž­ba ško­di sr­cu“, u pro­la­zu sam načuo svo­ju že­nu kako se po­ve­re­ni­čki uno­si u poštarevo li­ce. Pritajih se ukraj vra­ta – iz ovoga može sva­šta da se izrodi – naćuljih uši; voaje­ri­zam je, pri­znajem, moja do­datna za­ni­ma­cija. „Znam da me u kom­ši­lu­ku zo­vu Mi­la In­sti­tucija ili Mila Beo­ban­ka, tako ne­ka­ko“, čuo sam kako ravnoduš­no govori, ravno­duš­no je i odu­va­la neko­li­ko pra­vil­nih dim­nih kolu­to­va u stra­nu, „šta da se radi, dan­gube, a i ja, uda­la se za is­tog soja dan­gubu, pa to je“, opazih kako napad­no kr­ši prs­te o butine; ci­garetu je od­lo­žila u pe­pe­lja­ru, što je, znao sam, po­uzdan znak da fo­li­ra. „Ali pla­va ko­ver­ta ima da ga prizove pa­meti“, dodala je, „daj, ja ću da pot­pišem ume­sto njega, sa zadovolj­stvom, s ve­likim zado­volj­stvom“, in­sis­ti­rala je na po­s­le­d­njoj reči. I – pot­pi­sala. „Ne bri­ni“, na­sme­ši­la se kurvinski, „naučiću ga ja pa­me­ti.“ A ja sam po sja­ju njenih oči­ju mir­ne duše mo­gao da se pri­pre­mam za po­gub­ne efe­k­te naj­novije pa­kosti, iako me je više kopkalo ono daj i ne brini, toliko dražesne intimnos­ti, mi­slio sam.

Neot­vo­re­no pi­smo fr­ljac­nu­la je kroz od­škri­nuta vrata moje radne so­be. Le­po sam pra­tio zak­riv­lje­nu pu­ta­nju leb­dećeg objekta (ta­kav me ugao za­pao), lupio je oš­tricom o moni­tor, od­bio se, obr­nuo u mestu, uspravio, i tras! pra­vac među tas­te­re na tasta­tu­ri, i tako, us­pra­vno za­bo­den – dočeka me.

Ni­sam se usu­đivao da ga do­dirnem, ni­po­š­to. Do­bro nikada ne ide u plavim ko­vertama, znao sam, i ta pomisao me još jače pre­stravi. Se­doh u stra­nu. Pritajih se. Va­lja sad dob­ro po­raz­mis­li­ti, a i če­mu žurba, imao sam sve vre­me ovoga sve­ta i pred takvom spo­zna­jom po prvi put osetih iz­ve­sno olak­šanje. Nak­rivih gla­vu, pri­g­nuh je, pri­tis­nuh paž­lji­vo le­vo uho o le­den sto. Li­munovo drvo ume da bude vra­ški le­de­no; blaga jeza prostruja mi duž kič­me­nog stuba. Lepo, či­t­ko stoji moje ime i pre­zi­me (ni po­me­na o nje­nom), još ručno­is­pis, pla­vim mas­ti­lom. Plavo na plavom, rekao bi sup­re­ma­tista Ka­zi­mir Maljevič s revol­u­cio­nar­nim šme­kom; si­tan neki, metiljav ru­ko­pis, či­no­v­ni­č­ki, re­kao bih ja s nes­kri­ve­nim prezirom. Na­gle­dao sam se tak­vih, ono­li­ko u kad­rov­skoj, kako i ne bih; ste­gnuto či­no­v­ni­čko srce ne­mi­li­ce grči i prs­te, stra­h od pro­sto­ra us­lov­lja­va je­dinu raz­lo­ž­nu rad­nju – jede­nje istog, mic po mic, njam po njam, belina za beli­nom ne­sta­jala je pred naj­ne­zami­sli­vi­jim slu­čaje­vi­ma i, ko­nač­no, u po­je­de­nom pro­sto­ru os­ta­jali bis­mo pri­te­š­nje­ni, mi čino­v­ni­ci iz kad­rov­ske, ne­pod­lož­ni bilo kak­vom da­ljem zbija­nju, fino izu­vijani kao sar­dine u konzervi. I kre­nu­li bismo nepri­stojno da duv­kamo jedni drugima za vratove, za­ve­re­nič­ki, is­potaje nju­škamo nakva­sa­la dekol­tea ili me­đu­no­žja nab­rek­la od siline do­ti­ca­nja. A kad jed­nom na­u­čismo da ne činimo us­tupak pro­sto­ru, onda nam je olako polazilo za ru­kom, pa i glavom da sabi­ja­mo stvari, po­ja­ve i persone u istom; razum­lji­vo i slova.

Ruka mu je, primetih, zadrhtala kod K,, mal­ko je nahereno u desnu stranu, grozničavo mu nag­nuta vertikalna linija vrata, dok se poluluk ok­lem­be­še­no vuče po dnu, i deluje kao da ni u kak­voj vezi nisu jedno s drugim. Razlozi bi mogli biti sva­ko­ja­ki. Možda je baš u tom tre­nutku do­tič­ni kih­nuo. Da, sas­vim je moguća aler­gija na vonj stare har­tije ili isparenja ve­zi­vnog le­pka, što u her­me­ti­č­ki zatvorenom pro­storu (još, pretpo­sta­v­ka je, u su­te­re­nu), tek do­la­zi do punog izražaja. Ali, nije da­le­ko ni ova mogućnost: dotični je pri­merice le­vo­ruk, u levorukih živac iz­ne­na­da za­drh­ti i de­si se, eto, maler.

Zbog tog iznakaženog K,, Jakov je bilo bez­ma­lo nečitko. I, ako niste nosilac po­me­nu­tog ime­na, kao što sam ja, morali biste do­bro da mu­ć­nete gla­vom, poslužite se čak i enig­ma­tikom. Dak­le, pr­vi slog – ja i pos­led­nji – ov, sa ne­dos­ta­ju­ćom klju­č­nom spojkom – slo­vce, može bi­ti i dva – tako baš iz­gleda. Uos­talom, znao sam iz is­kus­tva, nije lako ad­re­sovati plave ko­ver­te, još ako se u sve up­le­te sujeverje kao klju­č­no mesto. Sledi, ne­mi­nov­no, ma­ler za male­rom.

Ulica Sitnička b.b. i dalje je no­si­la iz­ves­nu napetost nečitkog imena, ali je zato Be­og­rad, za­ču­do, pisa­no sigurnom rukom. Nedo­st­a­jao je do­du­še po­š­tan­ski broj. Koliko li pod kapom nebes­kom ima gra­dova istog imena, sevnu mi mi­slima, ali ni­jed­nog, nažalost, ni­sam mogao da se setim. Šte­ta!, suz­dr­žavao sam se da ne ot­plju­nem na iz­je­deni te­pih; sklon sam i tak­vim pro­staklucima, i te kako.

Prinesoh kovertu nozdrvama, omirisah je plo­šnim delom. Mirisala je na vlagu, kako sam i pre­t­postavljao. Dotični je, bez sumnje, upo­s­len u suterenu; nagutao sam se ono­liko su­te­ren­ske mem­le u kadrovskoj. Osetih iznenada navalu saža­lje­nja, iako ni­sam bio sasvim sigu­ran u kom pravcu je us­me­re­no, ka meni ili od mene. Sve­jed­no, ko­tr­ljalo se u sal­vama od čega me po­dilazila mučnina, raz­li­valo, pu­nilo najsi­ćuš­nije pore moga tela (ipak je ka meni!); boleo me mo­zak, a niz kožu mi se hvatala sit­nobodna jeza. Uos­ta­lom, vo­leo sam da sažalje­vam, pa sad. Otrpi, bu­ra­ze­ru, nema se kud.

U od­sjaju monitora caklilo se glat­ko te­me do­tičnog; pečurkasta svetlost lampe tit­rala je oko njegove lobanje kao rastrti oreol. Ne vidim mu lice, isu­vi­še je sagnut, če­lo mu do­ti­če po­li­ti­ranu po­vrš stola; čini se da mirno spa­va. Obo­d­ren nje­go­vom nepažnjom, otcepih nok­tom vr­šak pla­ve ko­ver­te, sasvim ne­žno ugurah ka­ži­prst u pro­cep, cim­nuh svom žes­tinom levo, pa desno. Hla­dan znoj ob­li mi lice i vrat. Iz iz­de­ra­ne ko­ver­te is­kli­z­nu pre­savijeni be­li li­s­tak pra­vac u moje kri­lo. Paž­nju mi je pri­vukao kurziv; odu­vek me je pri­vlačio kurziv.

Ra­seliti ugao Manasijeve i Sitničke. Lo­ka­ci­ja pre­dviđena za rušenje. Rok ra­se­lj­e­nja 1. ok­to­bar te­kuće godine.

Pročitao sam jednom u neverici, pa još jed­nom. Sum­nje nije moglo biti, reč je o kući u kojoj sam ži­veo od rođenja; u suterenu me je majka pre­vreme­no porodila, kažu – sama, bo­l­nicu kuka­vica nije ni videla; ne­obična su to vremena bila. I da li zbog bolnice, su­terena ili neo­bičnih vre­mena, ne znam, tek neš­to me probode pod le­vom plećkom. Obu­zeo me očaj. Jedan svet sabijan je naočigled bul­do­žerima na­sil­no u su­teren. Me­r­kam nezain­te­re­so­vano p­os­tra­n­ce ru­še­vinu kao Ror­ša­ho­vu mr­ljo­ti­nu i ce­dim rav­nodušno kroza zube uta­nje­nim gla­sićem nalik deč­jem:

j-a-b-u-k-a

c-i-r-k-u-s

p-a-nj

m-a-č-k-a

b-a-b-a

d-u-š-e-k

p-e-t-a-o

k-o-l-e-n-o

p-o-d-r-u-m

l-o-p-t-a

t-r-a-m-v-a-j…

ritam sporo izgovaranih glasova puni me novom snagom, nastavljam obodren sad glasnije:

žena

ipsilon

ime

bršljan

iks

pljušt

februar …

Ali, danas je 1. avgust! Raduje me uobi­ča­je­na pre­d­vi­dljivost toka stvari.

Pi­smo sam nosio uza se. S vremena na vre­me bih ga iščitavao, pažljivo ga pri­dr­ža­va­ju­ći za ivi­ce, us­poreno, s posebnim za­ni­m­anjem, kao da ga pr­vi put čitam.

Muka velika.

Po­lako, prestah da obilazim kuće; bis­tre­nje tu­đih slu­čajeva me je smaralo, uosta­lom, ni­sam imao ni vre­mena ni interesovanja za tuđe ne­volje, sna­šla me sopstvena, veća od svih do sada viđe­nih. „Žalim slučaj, imam slu­čaj“, od­go­varao sam na upor­ne molbe. „Bi­strite sami, dan­gube!“, sa­suo bih još sebi u nedra.

Na dotičnog sam potpuno zaboravio.

A da bar kučka nije potpisala, namerno je to uči­nila, može biti u dosluhu je s poš­ta­rom, nikad se ne zna, i nikada mi se njegova pseća nju­ška nije do­padala. Ali, polako, valja biti i u ovako ne­za­vid­nom slučaju mudar, os­tati pri­b­ran, ne stva­ra­ti no­vog ne­pri­jatelja – malo li ih je?! – a imati mo­ju že­nu na pro­tivničkoj stra­ni, poraz je u star­tu. Još po­štar s psećom nju­škom!

Danas je 1. oktobar. Dan kao i svaki pređa­šnji. Uvi­đam, mada kasno, sistematski sam ra­dio na sop­stve­nom uništenju. A Ona, Poštar, kao i Do­tični, svakako su to morali znati. Obu­kao sam be­lu košu­lju, čiste farmerke, na­vukao jak­nu, iza­šao na uli­cu. Ništa posebno. Prazna je. Pu­sta, kao da je pozirala De Ki­ri­ku. Sklonih se pod nad­stre­šni­cu da poraz­mi­slim. Mislim da ću se upu­ti­ti ka Mo­starskoj petlji. A odatle? Po­raz­mi­s­li­ću kad onamo pristi­gnem.

Liftboj

paradoks jedenja vremena 2

Od izlaznih vrata hotelskog bara do vrata lif­ta iz­bro­jao je sedam koraka, ne baš ona­k­vih kak­vim je uo­bi­čajeno koračao jer nje­govi ko­raci i nisu mogli da se pod­vedu pod uobi­ča­je­ne. Marija, šankerica iz bara, ko­ra­ča na pri­mer žustro, muš­ki, odrešito, i nije baš uzor za pro­sek. Portir Rade se vuče, opet, kao pas pre­bi­je­ne kičme i ne­mo­guće je, čak i kada bi mu do­bro namazali ta­bane ko­lo­mašću, precizno utvr­diti du­žinu njegovog ko­ra­ka, svaki je dru­ga­či­ji i nepred­vidljiv, slu­čaj za sebe. „To je od le­njosti“, tvrdi Ðu­ra­šin. „Nije le­njost nego spo­ndiloza od istih pok­re­ta: kli­mni gla­vom na­levo, is­kezi sme­šak, naklon, kli­mni gla­vom nad­e­s­no, upri rukom pravac u hol“, ispra­vlja ga on, uzgred se još žalio na tup bol u do­njem delu kičme koji, tvrdio je kategorički, na­s­tupa sa sipljivim kiša­ma i popušta s pr­vim be­ha­ri­ma. A tek je ne­srećni recepcionar Ðu­rašin di­bi­dus kvario prosek i uno­sio to­tal­nu za­bu­nu u pro­račune, i bilo bi svr­sis­hodnije da oću­ti kal­kulaciju u po­ku­šaju. Sre­ćom, retko je izlazio ispred pulta, ali kada bi se to zgo­dilo pre­ga­zio bi ne­sumnjivo u dva ko­raka od bara do lifta; ne­po­jam­na gr­do­si­ja od čo­veka.

Istini za volju, njegovi koraci su duga­č­ki van svih oče­ki­va­nja, s obzirom na pig­mej­ski rast: kratke udo­ve, mali trup, veliku oblu glavu kao u van­ze­malj­ca koji je uvek u ne­kak­voj bez­raz­lo­žnoj hitnji iako on nikada ni­kuda ne žuri, dru­gi oko njega žure, on ne, prila­go­đa­va se, savija kao list pe­lir-pa­pi­ra ili izdanak la­doleža. On je Liftboj, i u žurbi je taman ko­li­ko i zastareli ho­telski lift s rešetkama od fino kovanog gvožđa, pa kad se nađe u njemu ose­ća se kao šimpanza u elit­nom ka­vezu, intimno, iako on nipošto ne do­ti­če re­šet­ke tokom vož­nje, niti se o njih os­lanja, iz pri­s­tojnosti, pra­vi­la mu to ne na­la­žu. Desna ru­ka mu je uštog­lje­no pripijena uz bokove, le­vom pri­dr­ža­va grudi, u stavu: mi­rno! A kada bi se su­vo­zač smo­reno pri­slo­nio leđima, ramenima ili zad­nji­com, pri tom možda duboko uzdahnuvši jed­nom ili dva­put, obavezno je upozoravao ravnim glasom: „Mo­limo vas, ne oslanjajte se o rešetke, radi va­še bez­bed­nosti!“ Ali, dob­ro je, ne moli on nego oni, oni vas umo­lja­vaju, on, ra­zu­me se, tak­vu servil­nost nipošto dob­ro­volj­no ni­kome ne bi iz­re­kao. U vo­zovima je gnevno ki­dao plo­či­ce sa upo­zo­renjima: Ne naginji se kroz prozor!, fr­lja­cao ih raz­ja­ren kroz isti taj prozor, u dalj. Ta­kav je tip, ne upliće se on bez preke potrebe u tuđe živote, niti sli­čne za­um­nosti oče­ku­je za­uzvrat, ali po­sao je po­sao, a ulice su ulice, i njima sigurno i u ovom tre­nut­ku koračaju po­ten­ci­jal­ni liftbo­je­vi. Još hotel A kategorije, pa zvuč­no rusko ime kao kaljinka, boršč ili vod­ka, pa te­ra­zi­je, se­ce­si­ja, fasada pro­ša­ra­na lis­nato­ze­lenim po­cak­ljenim plo­či­ca­ma, is­pre­se­ca­na ki­t­njas­tim gir­lan­da­ma i ven­ci­ma; u jed­nom od njih uklesana je i godina – 1906.

Sedam koraka, merio je na sekundaricu, us­peo je da pregazi za celih sedam sekundi. Sve­dok mu je glavom i bradom recepcionar Ðu­ra­šin (mada on o tome nipo­š­to ne bi da se iz­ja­šnjava). „Buda­la­š­tine“, izgovorio je ono­mad la­konski, i više nije rekao ni reč.

Ona je sedam koraka, mađioničarskim tri­ko­vima, pre­tvarala u sedam bajkovitih ve­č­no­sti. Na­pipavala je visokim pot­peticama cr­ve­nu pros­tir­ku, mic po mic, kao da po te­lu ko­ra­ča, seckavo, le­vo-desno, koketno uvijajući uza­ne bo­ko­ve. Stručić joj je, bez ikakve sumnje, mogao obu­j­mi­ti ras­tvo­renim ša­ka­ma iako su njegove ša­ke majušne kao u de­te­ta, prs­ti kra­tki, zatu­ba­sti, i taman je njima mo­gao bez na­pora da ob­vije tek svoje nožne listo­ve; to mu je me­ra. Ra­de je prigušeno kašljuc­nuo. Mari­ja je is­pu­stila ta­c­nu sa šoljicama, tanjiri­ći­ma i pos­reb­re­nim kašiči­ca­ma, što je privu­k­lo pozornost ret­kih gostiju raštr­ka­nih po sa­li. Ðura­šin je ste­njao, istegnutog tr­bu­ha, pre­sa­mićen pre­ko pul­ta, pri čemu su mu se la­kejski širiti i poza­man­te­ri­ja preuzane li­v­reje stopostotno umr­si­li u čvo­ro­ve i neugle­dne rute. I ako bi kojim slu­ča­jem ba­nu­la gos­pođa Teofilovićka, direk­tor­ka i up­rav­ni­ca ho­te­la, izbio bi pravi dar­mar. S njom nije bi­lo ci­le-mile, ume­la je ta da opa­uči tamo gde se naj­ma­nje nadaš. I boli, bra­le!

Ona se zadržala na prvom koračaju, sag­nu­la da na­me­sti svilenu čarapu. Kosa joj kao ko­nj­ska gri­va pres­kok­nu potiljak, uz šuštanj pro­su se niz gru­di i ramena. Ob­lačak na­ran­dži­nog cveta slat­kas­to mu je zagolicao no­zdrve, pro­stru­jao niz kič­mu, zadržao se u pre­ponama, ona­mo bolno os­tao. Ma­rija je me­tli­com saku­p­lja­la kr­hotine; ka­ši­či­ce je, či­ni­lo se po sil­i­ni zve­c­kanja, lju­tito uba­ci­vala u po­s­lužavnik, još je uzgred nevezano bogoradila. Ðu­ra­šin se istegao unazad, ali nije prestajao da ste­nje. Ra­de je so­vu­ljagao perutavim očima, nep­res­ta­no tre­p­ću­ći rasipao perut unaokolo kao inje. Oči­gledno je, ne uspeva mu is­to­vre­me­no da oba­v­lja dve radnje, oću­tao je, što je bilo mu­dro, odlično.

Žica na čarapi opasno popušta i naj­ma­nji pri­ti­sak potpuno će je obodriti da ne­mi­lo­srd­no za­g­rabi ka bu­tinama, završi možda du­boko u vla­ž­noj crnoj rupi bez dna; već je obe­lela ko­le­no kao slo­novu kost. Divota, cr­na je, mislila je Marija us­hićeno se kiko­ću­ći, dok je pre­dnjim zubima zag­riz­la šiljak sr­če, nezainteresovano isi­savala krv iz palca. „Kud baš crno!“, zviznu Ðurašin, na šta je gos­podin iz sofe pod fila­den­dronom, čma­v­lji­vo za­okupljen čituckanjem no­vina, pogle­dao u prav­cu nje­go­va zvižduka. Rade se verovat­no i dalje za­bav­lja kak­vim bes­mi­sle­nim gestovi­ma, usporen je spon­di­lo­zom i ar­tri­ti­som i crno mu izmiče kao skli­ska ja­bu­kova se­men­ka pod prstima.

Ona je koraknula nesigurno unapred, mal­ko se vra­ti­la unazad, posrnula, izula des­nu ci­pe­lu, dla­no­vima za­ro­za­la suknju, vrškom nokta ot­ka­či­la hal­tere; svilena ča­ra­pa skli­znu niz glat­ku slo­no­vu kost, odleprša u dru­gi ko­ra­k.

Progutao je plju­vačku; problem sa želu­da­č­nom ki­se­li­nom i ne­kon­trolisanim luče­njem plju­vačke pra­ti ga od ra­nog detinjstva, za­jedno s ner­vozom počinje obil­no da balavi, i s godi­na­ma bur­nije reaguje. Sad je sli­na­vio pre­ko svake mere, šmr­cnu, podrignu, pri­ne­se mara­mi­cu us­tima. Ra­de je ponovo kašljucnuo, ovaj put neš­to hra­pa­vije. Ispostavilo se, go­spo­din iz sofe pod filaden­dro­nom i nije ne­ki gos­po­din. Ne­t­re­mice je is­ko­sa pi­ljio u ob­naženu nogu sa­li­ve­nu do vajarskog na­dah­nu­ća. Mi­li bože, kak­va no­gžica! „Kurvinska po­sla, kao ono ži­ca na ča­ra­pi, pričam ti priču“, rekla je Marija bez­volj­no, što je prenulo go­spo­di­na iz so­fe pod fi­la­den­dro­nom; nisko je privukao novine k li­cu, tobože nas­ta­vio da­lje da či­ta.

Iz torbe je izvukla uglastu kutijicu, ra­s­pa­ko­va­la je u jednom potezu, vešto i brzo ra­z­mr­si­la je zlatne pan­tlji­ke, strgla omot mod­rog krep-papi­ra, ovesila o nad­la­ni­cu jednu, pa dru­gu čarapu od najfinije svi­le. Pri­me­tio je, vidno raz­ga­ljen bes­mislenim opa­žajem, tor­bu je spu­stila u tre­ći ko­rak, uos­talom, nekako se ne­sigurno kla­c­ka­la na ivi­ci njegovom uo­b­ra­zi­ljom iz­vu­če­nih gra­ni­č­nika ima­ginarnih raz­de­oka, i svaki čas je mo­g­la da po­sr­ne napred, što je doduše gro­zni­čavo i pri­želj­ki­vao.

Korača tri letnja dana i da dobaulja do lif­ta proći će cela letnja sed­mica, mislio je. Mi­s­lio je i na nes­rećnu Ma­ri­ju, koja je up­ravo pri­vla­či­la sto­li­cu sas­vim uz Ra­de­tov sto. Nosi ga­zu i fla­s­te­re pod mi­škom, skri­va ne­u­g­led­ni smo­tu­ljak od tu­đih pog­le­da iako niko i ne obraća paž­nju na nju. Dro­njava je i zbrč­ka­na pre­ko sva­ke mere dob­rog uku­sa, pri­mećuje ne­volj­no, pod­suk­nja joj uk­rivo provi­ru­je pod tam­nom žorzetnom suk­njom, još joj se po­rub na ke­ce­lji rašio na ne­ko­li­ko mes­ta, pa se uza­na čip­ka na ob­rubu jed­va i na­zi­ra­la. Nes­nosno je žu­lja­ju no­ve bo­ro­sa­ne, le­po se videlo po zgr­če­nom licu svaki put kada bi na­ga­zila punim sto­pa­lom. Ža­li­la se Radetu od ra­no­g jut­ra, čim je ušla u ho­tel­ski hol: noge joj nab­rek­le, ta­ba­ni, prs­ti, bolno joj nabijena peta, a one baš uzane, još bele, pa sva­ka mrlja… „Na!, zavij mi prst, mo­lim te“, čuje kako mu hrapavim gla­som ša­pu­će u le­vu ušnu školj­ku, što s te uda­lje­nos­ti nije mogao da čuje, ali po na­či­nu ko­jim je micala us­nama, zna da je up­ravo iz­go­vo­rila te re­či. Seda opuš­te­nih ob­raza, umo­rna, po­luras­kri­lje­nih, oklembeše­nih us­ta, otpuhuje po­v­r­e­me­no. Met­licu je u po­metnji od­lo­ži­la uz šank, na vidljivom mes­tu. Istina, br­lji­va je u poslednje vre­me, ne­za­do­volj­no merka ve­li­či­nu sopstvene br­ljivosti, volela bi ceo ži­vot da pretumba u trenu i započne sve is­po­čet­ka, valjano, ljud­ski. Ali, iz­ne­nada spa­zi kako dvo­jica mla­dića u ša­renim pulo­ve­ri­ma, za skraj­nutim sto­lom kraj za­tam­njenog pro­zora, ras­tvo­renim šakama od­me­ra­va­ju veli­či­nu met­lice i tako zgr­čene ša­ke paž­lji­vo odlažu na sto, nad­nose se potom, li­cima zakrivaju odloženo, neš­to se uzgred do­mun­đa­va­ju, kao da je kane nasli­ka­ti upravo na bes­pre­korno be­lom stolnjaku. Me­t­li­ca na bes­pre­kor­no ­be­lom ho­tel­s­kom sto­l­njaku, ili Malo, žuto, str­š­lja­vo na be­lom ili Žu­to na be­lom u pro­test Ka­zimiru Ma­lje­viču, tako ne­ka­ko bi se zvao umet­nič­ki ekspe­ri­ment proiz­volj­no iz­veden za bar­skim sto­lom jer kadri su ume­t­ni­ci svoja dela da stva­ra­ju na najne­moguć­i­jim i naj­ne­za­mis­livi­jim mes­ti­ma, još im posle udeljuju ko­je­kak­va bi­zar­na ime­na pred ko­ji­ma posmatraču pre­os­taje je­di­n­o da oćuti bez da­ha. Grozomorna oma­š­ka, sas­vim ne­u­viđavno za ho­tel A ka­te­go­rije, ne­do­pus­ti­vo, samo da se ona fu­ri­ja ne po­javi odnekuda, spre­mna je ta da bane iz­ne­buha, kud i ne bi. I opet je živ­čano tra­ži pogledom, rada bi da je proguta sa sve drš­kom, ali gospodin iz sofe pod fi­la­den­dro­nom se na­vr­zao, cupka oko šanka, pos­ka­kuje na jed­noj no­zi. „Ako mo­gu da dobijem jedan ko­njak“, kaže une­r­vožen, zak­lanja joj vi­dik, i ne vi­di kako ona, nad­nesena nad trećim ko­ra­kom, up­ra­vo mač­kasto isteže ta­ba­ne, me­će ih pažljivo, du­bo­ko prig­nu­ta, u ob­ruč svi­le­ne guž­ve, nesta­bil­no se pri tom po­ljulj­kuje; nes­tvar­no se uka­za bar­šu­nas­ta be­lina ga­ćica. Rade se iznenada pri­digao, obe­ma ša­kama pri­državao je em­fi­ze­mi­čna pluća. Sad ga je već spo­pao pra­vi ka­šalj, očajničko rop­ta­nje za vaz­du­hom. „Tako ti i tre­ba, nes­reć­ni­če ne­s­re­ćni, zver­njaš kud ti ne pri­staje“, dobacuje mu Ma­rija prekorno, la­ga­no ga lupkajući po le­đima. „Ma ne znam šta mi bi na­jed­nom“, vaj­kao se on po­sram­ljen kroz sve glasnije rip­anje. „Ne znaš, ve­liš, ja znam, dob­ro ja znam šta ti bi“, ote­tu­ra­la je do šanka. „Re­koste ko­njak?“ Gos­podin iz sofe pod fi­la­den­dro­nom užurbano ot­pi gut­ljaj iz ši­roke ča­še, po­tom još jedan, pa još je­dan; ispijao je opo­rožutu teč­nost, jezikom se bo­reći sa oš­trim koc­ki­cama le­da (koje je Marija oči­gledno ­gre­škom si­pa­la), sr­kom prežed­ne­log i preg­la­d­ne­log želj­nog da tek neš­to stavi u usta i zavara iz­ne­nad­nu na­pe­tost u me­đu­nožju. Čulo se kako u pau­za­ma između dva srka gun­đa, po­mi­nje led u vis­ki­ju, ni­kako u ko­nja­ku. „Skan­da­loz­no za ot­me­no mesto!“, iz­go­vo­rio je ko­načno gla­sno i raz­govetno, što je privuklo ne­ko­liko zna­tiželj­nih pogleda. Ma­ri­ja je ne­moćno od­ma­hi­va­la ra­me­ni­ma, pokorno gutala svaku nje­go­vu mr­zo­vo­lju kao gor­ki ispljuvak. „Ka­kav lep pri­zor, gos­po­dine, zar ne, onamo, vi­di­te“, kli­mnula je gla­vom u pravcu lif­ta, očajnički nas­to­jeći da iz­gla­di ne­iz­gla­di­vo. „Molim?“, tobože se pre­nuo on. „Ka­žem, lep danas dan“, ispravila se. „Je­ste, napolju plju­šti ki­ša. A vi biste mogli da do­ne­se­te još jedan ko­njak, i molim vas, ovaj put bez le­da.“ „Kako gos­po­din izvo­le­va“, dodala je sas­vim bes­pot­reb­no snis­hod­ljivo. Do­du­še, Marija je dob­ro pozna­va­la ho­tel­s­ka pra­vi­la lepog ponašanja koja su oba­ve­zi­va­la osob­lje na nji­hovu pri­menu, bez ob­zira na zatečene slu­ča­jeve i ne­jas­ne situacije. Jed­no od njih je gla­silo: Ni­ka­ko nije upu­tno upuš­ta­ti se u di­jalog sa go­s­ti­ma! I ona je to znala, pri­setila se, ali bilo je kasno, gos­po­din iz sofe pod filaden­dro­nom his­terično je zgra­bio širo­ku čašu; neko­li­ko ka­pi opo­ro­žute teč­nosti isprska na po­liti­ra­ni šank; u dva ko­ra­ka našao se pred sofom zak­lo­nje­nom džinovskim lis­tovima na­lik deč­jim am­bre­li­ma, lju­tito zgu­ž­va no­vine, se­de, na­stavlja­ju­ći neko vre­me da pilji u bes­pre­korno ula­šte­ne vr­ho­ve svo­jih cipela, i taj pri­zor ga je, bilo je jasno, neo­če­ki­vano smi­rivao, šta­vi­še i raz­ga­l­io. „Bogu hvala, sme­ju­lji se ko po­gani zmi­ju­ljak!“ „Gos­po­đo, vaša met­lica“, ja­vio se je­dan od dvo­jice hu­do­žestvenika u šarenim pu­lo­ve­ri­ma (li­ca su im bila zaklonjena senkom za­tam­nje­nog pro­zora), štrk­ljav i koščat, ske­letast, s krat­kim per­činom što mu je svako ma­lo ne­s­pretno za­pa­dao u krag­nu, pa je učestalo kri­vio vrat. Imao je ne­ve­ro­vatno ši­ljaste uši i pod­se­ćao je na vu­kod­la­ka. „Po­la­ko, momci“, doviknuo je Ðurašin po­mir­lji­vo, „samo po­la­ko, gospođa je bez­razložno ­pala u ne­mi­lost.“

Alkica tamnog haltera oštro ciknu, jed­va da se ci­juk čuo od is­prekidanog Radetovog ri­pa­nja uza­ludno pri­gušivanog dlanovima, ali ipak, us­peo je da pri­vuče vnima­ni­je ret­kih go­stiju. Čak se i dvojica hu­do­že­s­tve­nika ma­nuše zaludnih teo­re­ti­sa­nja i pro­zivki, ne­tre­mice su zurili u ob­na­že­ne buti­ne. A ona je već sta­ja­la, sta­meno, obema no­ži­cama u trećem ko­raku, upo­redo s c­r­nom ko­ž­nom torbom iz koje je up­ra­vo izvlačila izu­zet­no uši­ljene ci­pe­le s viso­kim pot­pe­ti­ca­ma, boje slo­no­ve kos­ti, kakvom se činila i tek na­vu­če­na svi­le­na ča­ra­pa na desnu nogu.

„Šta ti je dama“, dobaci Ðu­rašin du­bo­ko uz­dahnuvši, „kakva čarapa, takva i ci­pe­la“, be­zus­peš­no je predebelim i ogrubelim prstima do ne­o­set­lji­vos­ti nas­to­jao da razmr­si uč­vo­rane gute s liv­re­je. „Spon­zo­ru­ša!“, nije odolela Ma­rija, od­mah po­tom sna­žno se ug­ri­zavši za jezik, u opomen. Gos­po­din iz so­fe pod filaden­dro­nom je nepri­met­no sma­kao novi­ne, na­novo zaintrigi­ran ša­putavim di­ja­lo­gom, zale­gao ud­no so­fe, gla­vu je uvlačio pod tam­nu senku dži­novskih li­stova. „Gvi­r­ka po­ga­nac, vidim ga, džaba se skri­va“, pro­sikta Ma­rija, po­no­vo gric­nuv­ši vr­šak jezika, u opo­men, „neka se i ovaj aspa­ragus ne­ko­me jed­nom na­đe, ionako ni­če­mu ne služi sem što sabira pra­ši­nu i raspreda pa­u­činu“, do­da­la je još. „Fi­la­den­d­ron, Ma­ri­ja, fi­la­den­d­ron“, is­pra­vio ju je Ðura­šin. Rade je, može biti i iz pri­s­tojnosti, upravo istrčao na uli­cu; više i ne pre­sta­je da kašlje. I on ga je sad mo­gao kroz debelo sta­k­lo ulaznih vrata nesme­ta­no da pos­matra kako pre­samićen, u trenu is­kisao, uk­ru­ćen od hladnoće, kev­će na malom trgu pokraj Fon­tane života kao na­pu­š­te­no štence, još su ga ret­ki prolaznici za­o­bi­la­zili u ši­rokom lu­ku, gad­lji­vo nav­la­če­ći oko­vrat­nike vi­so­ko na li­ca. Kakav bez­me­ran paradoks, Fonta­na ži­vo­ta!, po­misli ga­nut ne­s­tvar­nim pri­zorom. „Be­og­rad je pun ne­za­interesovanih pro­laznika.“

Na bosu desnu nogu navukla je izuzetno uši­lje­nu cipelu boje slo­no­ve kosti. „Divno joj pri­sta­je sve­tlo“, prenuo se; mara­mi­com je ne­pre­kidno bri­sao obilnu sluz, kao po­bes­ne­li pas je­zikom za­pe­nu­še­nu gubicu. Sada je tre­balo na­vući i levu ča­ra­pu, potom levu ci­pe­lu, zapti­ti kopču na torbi i za­žditi kona­čno ka liftu. Ne­u­krotivi bičevi teš­kih vla­si fijukali su ra­z­dra­gano na sve stra­ne, i on se iz­ne­nada pris­e­tio Pepeljugine čarobne ci­pelice i nje­nih div­nih kovrdžica koje su skli­s­ko migoljile pod dra­gulj­nom krunom, raz­dra­gano pa­dale preko se­no­vite haljinice u kojoj se og­le­da­la pro­šlost i budućnost, s lica i naličja. Ali Pe­pe­lju­gi su odbrojani sa­ti, odbila je ponoć i ona mahnito us­kakuje u zlatnu kočiju što će se, čim zamakne u tminu, pretvoriti u običnu bundevu koja se zbog gu­stine tamnog nikada neće ocrtati u stvarno ob­ličje, i tad, u prevelikoj hit­nji, za­bo­ra­vi­će čarobnu ci­pe­licu, ali čarobno je ča­rob­no i najposle doaka nepravdi, baš kako i tre­ba. Is­ti­na, kako je i za­pi­sa­no u bajkama.

Dvo­ji­ca mladića u šarenim pu­loverima pri­ma­koše se bli­že ula­z­nim vra­ti­ma, name­sti­še se sas­vim uz šank. „Još dve kre­m­šni­te, mo­lim!“, do­vik­nuše ug­las kao sijamski bli­zan­ci i obojica ov­laš mah­nu­še ka­ži­prs­tom kao jed­nim, očigledno obo­dreni uz­bu­đu­ju­ćom scenom pred li­f­tom, koju su sa novog me­sta mogli ne­o­me­tano da pra­te. Onaj ske­le­ta­sti­ji se već udobno na­lak­tio, nes­pretno je na­de­vao lu­lu; urolani lis­ti­ći tru­ni­li su se po stak­lenom stolu. Potom ju je pri­pa­lio; klo­buk mi­riš­lja­vog di­ma trenom mu naoblači lo­ba­nju, za­vo­nja aro­mom tre­š­njevine, i nije se vi­delo kako mu oči sijaju kao pla­msaji tek už­ga­nih voš­ta­nica. Od gus­tine utrunaka ne­jas­no mu se nazirao od­raz u stak­lenom stolu kao ok­ru­njeni mozaik kom su na­sil­no na­su­mič­no iš­ču­pa­ni kamičci, pa mu ne­dos­taje le­vo oko, svi kutnjaci, vršak levog uha i des­na po­lo­vina nosa, dok su mu oba obraza porazno šup­lja. „Jad­ni Rade“, iz­go­vo­rila je Ma­ri­ja ža­losno nak­ri­viv­ši glavu. Svako malo po­g­lé­dala je kroz za­ta­m­nje­ni izlog na Fontanu ži­vota is­pred koje se po­vremeno tr­za­lo be­zo­blično truplo. „Još samo tre­ba gospođa per­so­na­lita da bane odne­ku­da, za­te­k­ne pra­znu por­tir­ni­cu, juh nao­pa­ko!“, pre­krs­ti­la se.

Seckavim poskocima ona uskakuta u čet­vr­ti ko­rak. Us­tremi se pribrano na levu no­gu. Ne­što užur­ba­ni­jim pokretima obavljala je jed­nu za dru­gom zamamnu rad­nju, zaptila vrš­kom ja­go­dice kop­ču na torbi.

Drmnuše se i bespre­kor­no ulašteni vr­š­ci ci­pe­la gos­podina iz osen­čene sofe pod fi­la­den­dro­nom. Ma­ri­ja se, ner­voz­no tarući og­ru­be­le prs­te o dro­njavu ke­ce­lju, konačno os­me­lila da iza­đe. „Ðu­rašine, od­me­ni me, odoh da obi­đem onog ne­s­reć­nika, ubi­će ga ova ki­šu­rdača.“ „Gospođo, va­ša met­lica“, do­baci po­drugljivo ske­letastiji, nep­re­kid­no se hi­jenasto kesereći, čak su mu se i uši­lje­ne vu­ko­dlačke uši cini­č­no kikotale. Ali ona je već sta­ja­la na iz­laznim vratima, svaki čas spremna da za­ko­rak­ne be­lim borosanama na tek ude­nu­ti a već ob­la­tnja­v­lje­li plo­čnik. „Ko krtice ras­ko­pa­va­ju gde sti­g­nu, pih!“, si­gurno je progun­đa­la up­ra­vo ove re­či, mislio je. A mo­gao je još da vi­di kako žurno pritrčava be­zo­blič­nom trup­lu. Gleda u Fontanu života kao u ja­lo­vo ču­do. Pri­dr­ža­va ga potom nežno dla­novima pod miš­kom, neš­to mu govori uno­se­ći mu se zna­čajno u li­ce, ne ra­zabire šta iako on sasvim dobro ume da či­ta sa usa­na. Po­s­r­ćući, za­mi­ca­li su pod ho­telsku nad­s­tre­š­nicu od fi­no ko­va­nog gvo­ž­đa.

„Dobar dan vam že­lim, da­me i gos­podo!“, sta­k­las­to je zazvučao glas gos­po­đe Teo­fi­lo­vić­ke, dok je zaklapala elegantni ki­šo­b­ran u du­gi­nim pru­ga­ma, prs­tima oti­ra­la pro­zračne kap­lje sa as­tragana.

Ona je preskočila, gotovo strmoglavo po­sr­ću­ći, u jed­nom naletu peti i šesti korak, za­us­ta­vi­la se huk­ću­ći kao parna lokomotiva u sedmom, bla­go se klateći, ru­me­na u licu, ne­što zamućenog pog­leda i iznenađenog iz­ra­za, osobe zatečene ­g­re­škom na pogrešnom mes­tu, u pog­rešno vreme, među pog­rešnim liko­vi­ma koji su netre­mi­ce sle­di­li svaki njen po­k­ret. Miris narandžinog cve­ta po­staje već prejak za nje­go­va iziritirana čula. Po­čeo je sad i da kija, da šmr­ca, io­nako nije pre­s­ta­jao. „Na vrh!“, izgo­vo­rila je na­zalno, gad­ljivo od­vra­ti­vši lice u stra­nu, zak­lanjajući ga izu­zetno ne­go­vanim ta­nuš­nim prs­tima. Kocki­ce, što su do ma­lopre či­ni­le mozaik iz­ne­na­đenog i zbu­njenog iz­ra­za, pre­tum­ba­ci­jom se trenom složiše u sa­vr­še­nu pri­branost. A on je nad­meno pomi­s­lio kako je za­ni­manje Lif­tboj naj­uz­bud­lji­vija pro­fe­si­ja koja jedno mis­leće dvo­nožno stvorenje može da omi­li, razume se, ako je va­ljano zas­lu­ži. Ka­ži­prstom kri­šom pri­tisnu sli­nak što je taman na­meravao da po­tek­ne iz leve nos­ni­ce, njime pri­ti­snu i dug­me pri vrhu.