Žena-sfinga

Politika, 12. maj 2013, broj 35741, godina CX

Priča Žena sfingaStudije iz srpske religije i folklora 1910–1924 podigao sam u gradskoj biblioteci u petak, i knjigu nisam otvarao do ovog petka. Ali danas nije trinaesti, što je prošlog petka bio, i dan nije kao prošlog petka počeo opsadom tamnih oblaka koji su se skupljali po obodu nisko spuštenog neba, nego blagim suncem od kog sam se razbudio čim je prvi zrak uskoknuo zajedno s mirisom glogovog cveća u moju postelju. Izdigao sam jastuk toliko da sam mogao udobno da oslonim glavu na zid, knjigu namestio na kolena. Po navici, prvo sam se zadržao na impresumu, čitajući imena koja mi ama baš ništa nisu značila, osim onog priređivačkog: Vojislav Đurić. Kratko i nezainteresovano preleteh pogledom preko sadržaja, jer mi je pažnju sve vreme odvlačilo s margina zelenim nalivperom ispisivano: OVO!/OVO!!!, sa jednim ili tri uzvičnika, što sam odmah uočio i sebi protumačio kao važno i više važno za dotičnog uzvikivača, ili dotičnu uzvikivačicu.

Krenuo sam od početka, kako je nalagala logika, nameran da pročitam samo ta markirana i sa OVO!/OVO!!! istaknuta mesta. Čak sam do te mere ignorisao ostatak teksta da sam preskakao i naslove iako je to bilo pravo umeće, budući da su bili u verzalu, još dodatno boldirani, a i neuobičajeno učestali za jednu naučnu studiju.

Posle prvog pasusa obeleženog s manje važno OVO!, pomislih da bi uzvikivač ovog: OVO! mogla ipak biti žena, više po neznatno iskrivljenom rukopisu i tankoći odraza slovâ usled nežnog pritiska vrha nalivpera na papir. I već se u sledećem pasusu, uobrazivši i blag miris citrusnog parfema Pure Poison, ubedih da je svakako žena i počeh i nehotice da je zamišljam. Pre svega dugu kestenjastu kosu, a kosa mi je inače uvek prvo privlačila pažnju kod lepšeg pola. Potom zamislih i lice, uzano s fino ušiljenim nosem i bradom oštrom i malko isturenom. Uobrazih i grčki profil i odmah ga prstom umočenim u čaj od hibiskusa, zaostalog od sinoć, stadoh iscrtavati po antičkoj vazni koja mi je stajala na noćnom stočiću. Na kraju stas: obline sjajnih ramena, neznatno isturene koske kukova, male grudi sa drhtavim strčećim bradavicama, velikim kao dečji prsti. Sve sam to zamislio toliko živo da osetih kako mi damari u preponama pulsiraju, snažno mi golicajući stenke donjeg stomaka i jedva se uzdržah od nadošlih nagona, usredsređujući pažnju na margine sa zelenim sekantnim ispisima, koliko sam u tim trenucima uopšte bio kadar za bilo kakvo usredsređivanje.

Zanimalo me je šta je to moja zamamna uobrazilja smatrala važnim i manje važnim. Odlučih stoga da se manem proizvoljnosti i koncentrišem prvo na pasuse sa OVO, s tri uzvičnika. A to – prvo – bilo je već u Predgovoru i ticalo se Đurićevih zapažanja …delovi rukopisa na nemačkom upućuju na zaključak da je Veselin Čajkanović spremao studiju za nemačko izdanje… Nisam bio siguran koliko je Nemce mogla zanimati srpska religija, ili srpski folklor i magija, ali smatrao sam da je moja uobrazilja ovaj deo markirala tek kao uvod u nešto mnogo ozbiljnije i važnije, za nju a ne za Čajkanovića, još manje za nas čitaoce.

Odlučno nastavih da prelistavam knjigu do sledećeg OVO!!! …postoji u našem narodu verovanje da ljudi, pogotovo žene, koji su umrli neprirodnom smrću, postaju vampiri… Jedna prozirno bela latica glogovog cveta zakovitla ispred mog nosa i pade na čaršav stopivši se s njegovom belinom. Pomislih na Kazimira Maljeviča. Napolju je iznenada počeo da duva vetar, što sam zapazio po zastorima koji su se širili na sve strane, vijorili iz sobe i kačili se za izlomljeni aluminijum sa simsa.

Nasumice zahvatih nekoliko stranica …glog je najmoćniji apotropojon protiv vampira, veštica i nemani uopšte, ma u kom se obliku oni javljali; srećno drvo čija je veselost snažan utuk protiv zlih demona… Dakle, moju uobrazilju su zanimali vampiri, veštice, sve neke zle demonske sile. Pritisak u preponama je postajao sve jači. Vetar takođe. Dodirnuh nabrekli ud, smesta umočih prst u crvenu tekućinu i iscrtah njegove konture po trbuhu antičke vazne; do ovog jutra njeno oblo telo i uzano grlo bili su čisti, s jedva vidljivim tragovima originalnih gravura, i nisam shvatao zašto sam je skrnavio besmislenim škrabotinama, budući da nisam nikakav crtač, a i da sam bio, vazna je bila vinčanska, dovoljno vredna da ostane pošteđena. A još sam manje verovao da sam to uopšte bio ja.

Moja zamamna uobrazilja sve je opojnije mirisala umesto citrusa na glog. Po sobi su letele bele latice kao paperjasti sneg. Ulovih jednu jezikom, ispljunuh je u šoljicu s čajem i zadovoljno okrenuh poslednju stranu knjige, zadržavši ipak desnu šaku na prethodnom mestu: …najveći naš vrhovni bog, nije niko drugi do najveći i najstariji naš vampir… Ledeni čaj od hibiskusa cureo je po mom stomaku. Gledao sam kako se crvena tečnost razliva po koži kao sveža krv ostavljajući tamne tragove, otiče na beli čaršav i pravi trouglastu mrlju. Jednom rukom sam i dalje pridržavao kraj a drugom sredinu knjige, i sad bi trebalo da me začudi misteriozno prolivanje čaja po trbuhu, ali nije, jer uobrazilja mi stršavom bradavicom na tren dotaknu usnu. Osetih gorak ukus znoja i citrusa i još žešću napetost koja mi se sad širila i grudima, omamljujuće mi udarala u glavu. Rastvorih šakom prethodno mesto, okrenuh list …samoubice, pogotovo žene, postaju vampiri, one se još za života pripremaju za to. Koketiraju znanjem osiono i nadmeno, zalaze u druge svetove, izjednačavaju i život i smrt i umetnost, što je ravno hodu po skliskom užetu, večito pogibeljno ateriranje nad ponorom. Žena je krilato biće s glavom u torbi koje nikada ne propada. A to se u našem narodu smatra odlikom sanjara. Moja uobrazilja je mogla svakako biti jedna od tih: sanjar s glavom u torbi a krilatim telom nadnetim nad mojom posteljom i mojim nadraženim nervima. Ali to su bila samo nagađanja.

Poslednje OVO!!! ništa mi nije govorilo, i mogao sam tek po uvezanim znakovima da naslutim da se ubila, iskrvarila, možda i zbog ljubavi, a svoju smrt nagovestila je zelenim ispisima po marginama Čajkanovićeve studije, ukazujući na ključna mesta koja se niko nije usudio da odgonetne.

I sad povampirena naplaćuje račune. Ali zašto meni?, nisam se ni pitao koliko se pitanje nametalo samo od sebe.

Čajkanović se verovatno ne bi zaustavio na 1924. godini, zato sam sutradan u gradskoj biblioteci potražio i drugi deo studije. I bio sam u pravu. Našao sam onu datovanu od 1925. do 1942. i s pritajenim zadovoljstvom strpah knjigu u torbu i bezmalo da sam otrčao do kuće sa zebnjom iščekujući da moja uobrazilja kosim rukopisom nežno upliviše i u ovom tomu. I opet sam bio u pravu. OVO! s jednim uzvičnikom je bilo kudikamo učestalije, što sam protumačio padom koncentracije. A bio sam ubeđen, i malaksalošću usled sinoćnjeg isticanja njene krvi po mom čaršavu.

Bacih pogled na vinčansku vaznu sa noćnog stočića. Oko njenog trbuha i uzanog vrata razvijali su se crveni crteži života i smrti žene-sfinge.

Ja sa crvenim turbanom

Briž, 1433.

Jan van Ajk: Čovek sa crvenim turbanom (autoportret)

Jan van Ajk, Čovek sa crvenim turbanom (autoportret), 1433, Nacionalna galerija, London

„Ponekad pomislim da portreti velikih majstora postoje samo da bi se videlo kako su se nosila gospoda, naročito najotmenije gospe. A autoportreti – da bi se kroz detalje pokazala sujeta slikara. Crveni turban na tvojoj glavi je moj detalj!“

Vrhom tanke četkice Jan van Ajk zadovoljno bocnu bisernobelu tačku u sopstveno oko. Vragolast osmejak titrao je kao struna na njegovom du­gu­ljastom, aristokratskom licu osvetljenom slabim plamsajem uljane lampe, a možda je i arhajski osmeh, skamenjen po­odav­no u nausnim borama, čuvao od zaborava, kao što ljubomorno – ne shvatajući i zašto – čuva alhemijsku recepturu za me­ša­nje masnih boja. Ugrebao ju je na kožni pe­r­ga­ment, istanjen do providnosti – tačne razmere – savio ga učetvrt i udenuo u opasač od sa­mu­rovine, a preko ramena prebacio gusto tkani ogrtač od kamilje dlake. Ako je nosi na sto­maku, izješće gorčinu iz že­lu­ca, znao je ili je to načuo od mastrihtske veštice mone Ekerte. Da je kojim slučajem građanin Firence, rado bi je svojim rukama preneo do razgorele lomače nasred Pjace Sinjorije, i bez trunke griže savesti ili zazora osudio je na svetkovno spaljivanje kao i bez dokaza dokazanog jeretika, te je gurnuo u plamen.

Firentinci i Mle­ča­ni takvu alhemijsku re­cepturu pripisuju svojim slikarima. Preteče Đota je uta­na­čili do u gram, ni manje ni više nego u XII veku, tvrde s ponosom.

„Lažu s ponosom!“, viknu ozlojeđeno i četkicom besno zapara drvenu dasku s bojama, zaustavivši se na grumenu cinobera. Kažiprstom zagrabi debeo sloj i preteći ga zakovitla ka mokrom platnu.

Iz Flandrije je kre­nulo, to se mora obznaniti na sva zvona, da se zna jednom za­uvek, odavde – iz majstorske radionice Jan van Ajka, pro­neće se glas preko Alpa, stići će tamo gde treba – u Toskanu, onda će ga preko Tirenskog mora tramontana širiti dalje Mediteranom. Glasovi se pronose brže i od gube.

Ali: o-dav-de!

Sujeta je najveći arhi­tek­ta svih vremena. Ona je u svoju, i samo svoju sla­vu podizala spomenike, uređivala trgove, peristile, pjace i pjacete, gradila kule – još od Vavilonske – pa i svete hramove pod plaštanicom bogova i božica. Sujeta je i naj­ve­ći draguljar i slikar svih vremena, maestro i meser bes­mrt­no­sti svakog zlatnog doba. Akrobata i magičar koji se obnoć preokrene u neku sasvim drugu stvarnost…

„S njom nikad nisam načisto. Muška sujeta je kudikamo pogubnija od ženske jer je potpomognuta fizičkom snagom pa i osionom bahatošću“, dovrši svoju misao i naglim pokretom rastrže opasač sa struka, te noktom zakači neravninu presavijenog pergamenta. S pažnjom ga izvuče, i mahnito ga stade ispravljati, ravnati jagodicama prstiju i mekim oblinama dlanova, pa ga tako sjajnog i uglačanog prekomernim doticajima prisloni na vrh platna, umećući ga u najtamniju senku nabora crvenog turbana umotanog oko svoje glave. Kažiprstom umrljanim cinoberom nežno pređe preko njega, utapkavajući ga kao da ga kani zariti u zemlju.

Blago ispupčenje učini mu se isuviše izazovnim, moglo bi sasvim olako zagolicati ljubopitljivost dokonog posmatrača. I već ga gleda kako poganim prstima ubada kobno mesto, i kako bez zazora čeprka sve bezobzirnije dok ne iščeprka sumnju. Greh li je imati tajnu?

„Nije, ako je tajna bezazlena“, opovrnu unoseći se nepristojno u svoje lice sa crvenim turbanom.

A da li je tajna ikada bezazlena jer, da jeste, zašto bi se skrivala kad nije spremna proizvesti zlo ili kakvu drugu nevolju? Dobro traži da bude obznanjeno. Zlo taji sadržinu kao blavor noge. Ali, šta je tajna pred Božjim okom?

„Laž prikrivena od bližnjih a željna dosluha i poravnanja pred svevidećim Svedokom. Velika bi radost bila vi­de­ti svoju dušu posuvrnutu kao kozji kožuh, ali samo je Bogu dato da je gleda“, nasmeja se u isti mah grohotom.

Zar nije zlo jednako i ako je potajno i ako je javno? Čemu onda udvojeno laganje, i sebe i drugih?

Zamočio je šaku u cinober, potom i u ilovaču karmina, njome je pomerao granice turbana, čineći ustupke svetlosti, gradeći sloj po sloj sopstvene kao krv crvene sujete, zalazio među meke senke, otvarao drsko četvrtu dimenziju u slikarstvu.

Politika“ (Beograd).
God. CVII, br. 34738, str. 24 (nedelja, 25. jul 2010).

Prosejani fantom

epilog

Listovi su me kudikamo više privlačili, mo­gao bih i da preciziram: bio sam u pot­pu­nosti op­sed­nut njima. Osobito ženski, oni savršeno vajani bo­žanskim nervima, neo­p­te­re­ćeni nape­to­šću mi­ši­ća niti titrajima da­marnih žila. Mi­šići mo­gu da up­ropaste do­bar pogled, znao sam to i ki­se­log iz­ra­za ok­re­tao glavu kada bi tik uz uzani pro­cep, kroz koji sam inače pro­me­ra­vao i procenjivao, br­zinom progazili nabil­do­vani parnjaci liš­nja­ka, još zarasli tamnim maljama. Tada bih u pra­šnjava okna iz­dah­nuo otegnuto, gadljivo: Maaaj­muuuniii!, ali sas­vim tiho, be­z­malo sebi u ned­ra. A šta sam dru­go mogao? Mesto čini čoveka kao što ga odelo ne čini, utešna deviza za ra­za­ra­nje nje­nog stva­r­nog zna­čenja jer mesto podstiče, ne či­ni, ode­lo čini i podstiče isto­vre­me­no. Ali, po­naj­vi­še su me razgaljivali ma­li, uza­ni, tek pro­pu­pa­li listovi, lišci nestaš­nih de­voj­či­ca, ni nago­veš­taj mišićne napetosti, tek one fi­ne pul­sa­cije srsi obuzete nestrp­lje­njem ili ve­či­tom bezraz­lož­nom hit­njom. Da, projuri­va­li bi br­zi­nom ble­ska, od ko­jeg sam na čas bivao sla­tko os­lep­ljen, i ne­sta­jali, iako sam doc­nije sa­ti­ma, gdekad i da­ni­ma, ži­vo­ta­rio hra­njen nji­ho­vom ne­odoljivom dra­žes­no­šću. I u tom krot­kom tre­nu mogao se opa­ziti ra­zoran fa­ta­li­zam či­s­te le­pote u po­kre­tu kroz gus­ti­nu ži­vo­ta koji se ona­mo, na gra­nit­nom pločni­ku, obas­ja­nom ja­kom sun­če­vom sve­tlošću, razarao sr­čanije ne­go­li ova­mo, pod zem­ljom, u mom su­te­re­nu os­vet­lje­nom bo­lesnom žu­tom elektri­kom s gole ža­ru­lje na nis­kom stropu, od kojeg sam povijen kao ka­kav šu­gavi kučak ga­mi­zao i bauljao, sjeban su­viš­kom pod­sti­caja os­vet­ni­č­kog mesta, nespreman i nemo­ćan da se skra­sim i za­č­nem bilo kakvu mi­sao, po­tom je i pri­beležim kao što bi Pisac ili Ne­-pi­sac. (Pri­nuđen sam, sto­ga, na is­cr­ta­va­nja.)

Sev­nim rasko­ra­kom iščezavali bi tro­gla­vi maj­mun­ski li­š­njaci, gdešto se u mi­mo­hodu ukr­š­ta­li s glatkim obli­na­ma femi­ni­zi­ra­nih. I tu za­sta­jem načinom kakvim bi i oni – teško uh­vat­lji­vom uz­bu­đe­no­šću – pa na­stav­ljam da pod­sti­čem već oja­đeno mesto, ve­li­ko­duš­no mu pa­lim lam­pu na pi­sa­ćem sto­lu i na­mah uno­sim sve­ži­nu da­njeg is­kre­nja. Da za­va­ram tu­rob­nost mesta, pom­no ažu­riram slu­ča­je­ve, slov­no ih kla­si­fi­ku­jem. Slu­čaj A, pri­me­rice. Zato iš­či­ta­vam glasno iz Mi­zan­tro­po­vog re­č­nika

žurba D ažurnost nesposobnih

i nekako mi lakše, zbog priznanja nes­po­sob­no­sti upor­no ažurnih, ili jalovog ishoda užur­ba­nih, sumnjam, ne mari. Mogao bi se u ­pomenutu slo­bodnu slo­vnu klasifikaciju ude­nu­ti i listak kak­vog devojčurka, mada sam takve pro­mi­šljajno sme­štao pod red­nost Slu­čaj B, iz namet­nu­te mi sis­tema­tič­nosti i op­reza, gde su zbijani s po­četka po­minjani za­mam­ni ženski, oni sa­vršeno va­jani bo­žanskim ne­rvima. Pret­postav­lja­te, Slu­čaj A je činilo ča­roliju moje rasteg­lji­ve omame. Sla­t­ki za­bran u koji sam uranjao kao u omam­ljujuće bla­žen­stvo bez kraja ili početka. One, najčešće, bol­no usa­hle, koščate, s istaknu­tim golenjačama, ne­mi­lo­srd­no iznakažene izu­krštanim podnabu­lim ve­nama, ili na­brekle gustinom života do ri­zič­nog prs­nuća, pozamašne i olovno teške, po­t­pi­sivao bih pod rednosti: Slučaj C i Slučaj D, za­vis­no od pola, iako, neretko se dešavalo da mi tak­va od­re­đenja nisu bila sasvim jasna, iz ra­zum­lji­vih razloga pripisanih mestu, pa sam na des­noj po­lo­vini čeonog zida svog nevelikog su­terena ot­vo­rio i rednost Slučaj F, za svaki slu­čaj, u koji sam sme­štao baš sve za šta ni­sam bio dovoljno si­gu­ran, niti sam bio kadar tačno da procenim pripadnost: her­mafro­di­te, androide, zom­bi­je, lešinare, pra­g­matičare, po­litičare, traves­ti­te, alko­ho­li­ča­re, heteros­ci­je… Levu po­lo­vi­nu, uza­nim okan­cem pre­seče­nog zida, ostavljao sam za bu­duć­nost – čis­tu, ne­ta­knutu, belu! – kao što bi sva­ki sa­mo­lju­bi­vi ra­zumnik, spreman na kom­pro­mis sa sud­binom to učinio. Bacio bih kadšto pogled i na Ahi­lo­ve te­tive, tek reda radi ili iz ra­do­zna­lo­s­ti što pret­postavlja čežnju, razum­lji­vo, uko­liko nisu bile pre­kri­vene soknama, doko­le­ni­ca­ma, pa­nta­lo­na­ma ili dubljom obućom, a to se u pre­kra­tke zim­nje dane redovno dešavalo. Otuda mi zi­ma po­stade smorno dosadna, neprijatelj broj 1, i bio sam spre­man da usnim medveđim snom i ra­s­tvo­rim kapke tek s proleća, razbuđen vo­njem ima­li­na i sladunjavim vazduhom sa is­kri­čavog tro­toara.

Kad po­raz­mi­slim, trotoar je nedo­pus­ti­vo uzan, tek za ste­šnje­no mimoilaženje, list uz list, kat­kad – a na moju veliku radost – uz če­škanje, do­ticaje, maz­na dr­musanja, i tada bi u su­teren upala reč: Iz­vi­ni­te!, neretko uz nju i uz­vik s ne­do­umicom i ot­vo­re­nim moguć­no­stima: Oh! ili Uh!, što mi je tek va­t­re­no ras­paljivalo maštu za koju sam sve više spre­man da po­tvr­dim sumnje gos­po­jice Ane Sjenk­je­vič o bo­lesnoj uo­brazilji koja mi nepo­prav­ljivo razara ono ma­lo preostale zdrave pameti, ka­zala je nekom zgo­d­nom pri­likom ljutito na­vlačeći gusto tkane za­store na ok­no, kovit­la­jući mišjim očima u ne­ve­ri­ci na is­cr­tanu šemu s des­ne polovine če­o­nog zi­da, konsta­tu­ju­ći još kako je iz dana u dan sve lu­đa i opa­snija. (Lu­dost je iz nekih, samo njoj znanih ra­zloga, cenila naj­većom opa­sno­š­ću i po­gub­nošću po ljudski rod, neprija­te­ljem broj 1.) Auh!, a tek što se kr­stila!

No, do­bro je, od­lično, da­nas je utorak, go­s­po­jica Ana Sjenk­je­vič, moj he­ru­vim, do­la­zi pet­kom, dakle, tri da­na razbibrige i ugod­ne ćutnje, ne­ometanog voaje­ri­zma jer napolju je te­kao let­nji ži­vot i to ni­ka­ko ni­sam smeo da pro­pustim, pri­ku­pim do­volj­no za­li­ha za med­veđi san. U glu­vo do­ba bih os­luškivao ti­šinu, osenjenim po­gle­dom ne­str­pljivo gutao sjaj no­ći jer nije svet­lost to što sjaj čini sjajem, znao sam iz is­kustva, ve­či­to pod­stican mestom sa obi­ljem ne­po­mičnog vre­me­na ko­jeg sam po volji raz­meštao is­ko­nstru­i­sa­nim do­ga­đajima kao što bih i umolj­čani na­me­š­taj. Le­po­ta je jamstvo os­ja­ji­vanja predmeta, pri­či­nilo mi se juče, a i danas (i sutra će). I tada bih s na­preg­nutim za­ni­ma­njem iš­če­ki­vao zvukove lakih ko­ra­ka do­ko­li­ča­ra i lezi­le­bo­ša, pa onih omr­z­nu­tih, sta­ro­šću om­lita­ve­lih šljap­kanja, ko­je bi ne­i­zos­tavno sle­dio re­zak cilik metala sa šta­pa za po­štapanje, a tek od­re­šita lup­karanja ta­nuš­nih pot­petica čije je čari pojačavalo neznanje da su po­sma­trane, ili voj­nički bat sra­ču­natih hi­ste­ri­ka. U po­ta­ji bih pri­želj­ki­vao one krat­ke, ži­vah­no se­c­ka­ve, hit­re, jed­re, beš­čuj­ne, kra­ka­ta­ve u me­kim pa­mu­č­nim pati­či­ca­ma, na­je­žu­rene veči­tom uz­buđe­noš­ću što je vrebala iza sva­kog ćoš­ka. Le­vi krak za­bo­den mi je po­sred lo­banje, kao še­s­tar, de­s­ni is­cr­ta­va po­lu­krug oko mog po­ho­tom iz­na­ka­že­nog li­ca sad već ne­pri­stojno pri­lju­b­ljenog uz vre­li­nu plo­čnika. I, evo ga, ko­na­č­no, za­mamni sev baršunaste be­li­ne ga­ćica, njega sam čekao i od njega se be­s­po­mo­ćno str­o­po­š­ta­vam na popločan pod i onamo os­ta­jem dok mi le­deno isi­janje ka­mena ne obuzme ko­sti, meso, krv, poledi telesnu vo­du. Do­cnije, us­po­re­nim po­kre­ti­ma som­nam­bul­nika, no­vim sple­tom kri­vulja i slova obo­ga­ću­jem šemu s des­ne po­lo­vi­ne čeonog zi­da. (Bavim se te­o­reti­sa­nji­ma, ko­ke­ti­ram sa umet­nošću.) Upo­re­đu­jem radi lak­šeg sna­la­že­nja Slu­čaj A sa poen­ti­li­z­mom ili im­pre­si­onizmom (le­pota neuh­vat­ljivog ra­z­bijena je ek­s­plo­zi­jom kolora), Slučaj B sa iz­ve­šta­če­nim ma­ni­ri­z­mom, C i D pri­a­nja­ju so­c­re­a­liz­mu, od­no­s­no nje­go­vom ljutom opo­nen­tu soc­artizmu, dok Slu­čaj F pre­uzima geometrijska aps­trak­cija (sas­vim logič­no).

Mrtva ulica se po­ste­pe­no budi iz svoje oba­mr­lo­sti. I svanuće konačno jutro. Oimenjeno u Pe­tak. Čekam sa zebnjom taj čarobni trenu­tak ko­me­ša­nja uli­ce. Ali, ha­labuka iz hola na­go­ve­štava pri­sus­tvo gospojice Ane Sjen­kje­vič, is­pu­njavala je ceo ste­šnjeni pro­stor suterena, is­tis­kujući kroz uza­no okance su­vi­šak nata­lože­ne uobrazilje. Up­ra­vo je spus­ti­la dva preteška zem­bilja na patos, uz ne­i­z­ostavno po­ci­kivanje, još bi vragolasto vrc­nu­la onim svojim ušilje­nim du­pencetom, zna­jući da je is­potaje gledam. Na­po­lju je još trajala retka noć. Po­r­an­i­la je, po­mis­lih zlu­rado, svestan skore najezde ar­mi­je najrazli­č­iti­jih listova, što re­t­ko pro­gažaju, i za­ludno se kočopere, baš pred uza­nim okancem.

„Dobro jut­ro, vidim, noćas opet ni­ste spa­va­li, gospodine T.“, mo­ra biti da je, veš­ti­ca, šacnula moje tamne ko­lu­tove oko oči­ju, „a ja baš ko u inat po­ra­ni­la“, do­dala je ne­mar­no i sme­s­ta se ba­cila na po­cup­ki­va­nje oko po­cin­ko­va­ne su­do­pere. „I opet ste pro­veli noć u lu­do­sti, sve zu­reći kroz taj krtičji ot­vor, a?“, do­vik­nula je oso­r­nim glasom kog je utešno raz­bla­živao mlaz vode s če­sme, a ja sam razmišljao o limunadi s medom.

Ne od­go­va­ram, čitam joj za­uz­vrat dir­lji­ve za­pise iz Mi­zan­tro­po­vog re­č­ni­ka, po­di­la­zim ok­lo­p­lje­noj ćudi, na­slutivši jed­va pr­i­me­t­nu pu­ko­ti­nu kroz koju pro­bi­ja sla­baš­na sve­tlo­st njene stro­go za­man­da­lje­ne nutrine, ki­d­i­šem pra­vac na ra­nji­vi ot­vor, raz­bi­jam sop­s­tve­nu zlu­radost koja ne po­pušta

ludost D onaj božanski poklon i sposobnost
čija kreativna i dominantna energija inspirišu čovekov um, rukovode njegovim delima
i ukrašavaju njegov život

Gleda me, nesrećnica, opustošenim pog­le­dom od ko­jeg se ose­tih beduinom usred pu­sti­nje. Če­kam, prstima ner­vozno oti­rem gra­ške zno­ja i pe­ska s čela. Nadam se, ali, ne, ona gad­lji­vo ok­reće gla­vu, od­mahuje ru­ka­ma nemoć­nim ge­s­tom po­raže­nog, sve­snog uza­lud­no­sti napora i trve­nja u istra­ja­vanju uro­đenog joj do­b­ro­na­mer­ja a koje bi va­ljalo pre­neti bli­ž­nje­m, uos­ta­lom, ta­ko je na­u­čena.

„Br­ka­te stvar­no­sti, go­spodine T.“, ka­že od­sutno kao da iz­go­vara tu­đe re­či. Ne od­u­stajem ni­pošto, či­tam suvog gr­la još gla­sni­je

stvarnost D ono što bi ostalo u situ
kada bismo prosejali fantoma.
jezgro vakuuma

Bleda je sad kao smrt, izraz joj je iz časa u čas po­stajao sve tu­p­lji. I odjednom mi bi žao tog ma­log, jad­nog, ubo­gog stvorenja, nafi­lo­vanog kao kakva pra­zni­č­na ćur­ka ko­je­čime: stva­rima po­najpre, ne­kim tamo dru­gim do­ga­đa­jima, mis­li­ma, ži­vo­tima, naposletku pro­ma­ša­ji­ma, ut­run­ci­ma ja­lo­vih ose­ća­nja tek ne­znat­no za­so­lje­na, ne­s­po­sob­nog da pri­ma, čak i uoči Le­po­tu. Spolj­nu. Pro­stu. Uličnu. Jed­no­sta­v­nu. Le­po­tu-Li­s­tova.

Sna­žnim treskom zak­lo­pih svo­ju posled­nju knji­gu Ne­volje gospodina T. ili su­te­ren, nogom od­šut­nuh i Embrouzov Ðavolji reč­nik u naj­skraj­nu­ti­ji ćošak. Primećujem iz­ne­nada pro­zrak na­de u nje­nom pogledu, čak mi se i os­meh­nu­la. O kej, usi­ljeno jeste, ali os­meh je osmeh, po­mis­lih bez­raz­ložno obodren.

Pad

Svi su nervozno iščekivali da se popnem, pri­želj­kujući neskriveno moj skori pad. To se i do­go­di­lo. Ipak, ne toliko uobičajeno, redovno, uho­da­no, ponajmanje brzo. Dogodilo se da sam pa­dao van svih očekivanja dugo; bez­malo večnost je potrajao taj moj nervozno iš­čekivani pad. Dibidus sam smorio ki­bicere; iznureni, ne­go­dujući, odla­zi­li su kud koji, histerično od­ma­hu­jući rukama; iza njih je ostajala gomila od­ba­če­nog đubreta (ka­k­vo se učestalo nađe kod če­ka­la­ca), ulepljena pljuvač­kom kao tutkalom.

Kad konačno padnem, biće to samo lak i udo­ban spu­st, bez ateriranja jer gomila đu­b­re­ta je za­u­zi­mala pozamašnu površinu, dokle mi je do­se­zao po­gled. Ali, do pada ima još podosta, mislio sam opušteno, usporeno mlatarajući ši­rom ra­ši­renim ru­kama u pernata krila. Na­s­to­jao sam ko­liko-to­li­ko da opravdam iš­če­ki­vanja pri­ze­m­ljaša, upinjao se iz petnih žila da za­u­z­mem pti­čju pozu (ili sam barem verovao da je za­u­zi­mam), st­rmoglavljujući se pravac u naj­zbi­je­niju go­mi­lu, koja se sad, dok se raspli­njavam u pri­se­ća­nji­ma na Da Vin­či­jeve crteže i ma­kete fanta­zma­go­ričnih pti­čurina, vidno pro­re­dila.

Doduše, ostala je nekolicina najupor­ni­jih. Mogu lepo iz ptičje perspektive da im pre­brojim temena: jedno, dva, tri, četiri, pet, šest. Gric­kaju za­noktice i nokte, pljuc­ka­ju izgric­ka­no, tr­ljkaju mok­re dlanove o butine; nogama be­sno odšutkuju ule­p­ljene humke; po­sle su im os­taci izde­ra­ne har­ti­je lepršali s vr­ša­ka ci­pela ili bi se po­se­siv­no obmo­ta­vali oko no­ž­nih listova, što ih je do­dat­no razdra­ži­va­lo. Čuo bih odonuda i pokoju soč­nu pso­vku, pri­gu­še­nu batom nogu; strelovito se uspi­nja­la, kao pra­sak ras­prs­ka­va­la oko mojih hiper­sen­zi­tiv­nih ušnih školjki, ali mi to, začudo, ovaj put ni­malo nije smetalo.

Pri­vikao sam se čak i na neuobičajeno du­go pa­da­nje; odsustvo gravitacionih sila me nije zbu­nji­va­lo, čak ni bajkovito lebduckanje. Na šta se sve živ stvor neće privići, iš­ču­đa­vao sam se; na kra­t­kotrajnom iš­ču­đa­vanju se sve uglavnom i za­vršavalo. Pad mi je pri­či­njavao osobito za­do­volj­stvo i to mi je bilo sas­vim do­voljno. Jedino me go­milica ra­zo­ča­ra­nih kibi­ce­ra pomalo zabrinja­va. Rovare po donjem sto­ma­ku kao krtice, i bilo bi fer da bar naju­por­ni­jim pri­re­dim očekivani pri­zor zbog kojeg su pro­pustili i po­sled­nji tra­mvaj jer, evo, moj slo­bodni pad ulazi u novi dan, po­noć je oda­vno prošla, ulični či­sta­či raskrčuju hum­ke đubreta, prte ih u džakove, od­nose nekuda.

Iz­dr­ži­te, još malo, samo što ni­sam – paaaoooooo! hteo sam da im doviknem ali mi je na­prasno po­nes­talo da­ha; oćutah kao riba sad već praćakajući se od­ne­ku­da slepljenim nogama u skli­ska peraja. Ni­sam si­guran – le­tim li ili pli­vam, o padanju više nije moglo biti ni govora. Svejedno, novo is­kustvo raz­vuk­lo mi je us­ne u razdragan kez; ke­zim se dodatno ob­ra­dovan spo­znajom kako to odavno nisam činio; dumam, ne vre­di, ne mogu jasno da se setim kada li sam se po­sled­nji put smejao načinom is­kre­nog sme­ja­ča.

Misli mi uporno podgurkuje nekakav li­ce­mer­ni pol­tron; odeven je kao i ja, liči na mene, neodoljivo mu njuška podseća na moju i od tog prizora me spopada jeza. Ali, priznajem, prija­tan neki, taj moj novopečeni kez, milina mi od njega, razgoni čak i jezu. I, iako neis­ku­san po tom pi­tanju, verujem da me je naprasno sko­lala sreća. Po­ltron je zak­lonio šakama li­ce, glavu za­gnju­rio po­kajnički među noge, pada uporedo sa mnom; usput tu­guje. Žao mi ga na­jed­nom; nes­pret­njakoviću ne po­lazi za rukom (niti za nogom) da zauzme pozu za pad te lebdi u me­stu kao ka­kav besmisleni lebdeći objekat, kva­ri mi prosek, i ako na­me­ravam konačno da do­čekam pad, morao bih da otkačim za­bu­šanta.

Jedno, dva, tri… tri – teme? drvo!, no do­b­ro, nije loše ni tri, bez drveta. Tri ki­bi­ce­ra i dalje iščekuju. Ruke su sad uvuk­li du­boko u dže­po­ve, po­vremenim cupka­njem od­r­ža­vaju budnost, os­tav­lje­ni na pomete­noj čisti­ni kao kakvi kameni sam­ci. Slepa nada ih ne na­pušta, i sad bih smesta mo­rao nešto da pre­du­zmem, bilo šta, napravim skandal, po­gi­beljni gaf ili kakav dobar iza­zov akrobate, ko­načno, bar malo im pri­uš­tim od očekivanog za­do­volj­stva.

A kako bi bilo da strmoglavim licemer­nog po­ltrona – sasvim prikladan prizor, uz­gred,
za­u­vek se otarasim napasti što mi samovoljno mut­lja po mozgu jer, čvrsto sam bio od­lu­čio, od noćas u svoje srce propuštam samo nju. Do­vo­lj­no je da umil­nim smeškom kurvinski pro­ša­pu­će lo­zinku: s-r-­e-ć-a i ja bih bez razmišljanja ot­ka­tan­čio vra­tan­ca svoga srca. Izvolite, go­spo­jice Sre­ćo, Sre­ći­ce, samo napred, pravac – tu, još bih us­rd­no kru­žio kažiprstom po levoj polovini gru­d­nog ko­ša.

Na brzinu proveravam stanje stvari s ke­zom. Od­lično, tu je, ne mrda, moj je. Ja, Smejač! ob­ra­dovan sam.

Poltron je zao­kup­ljen tugo­va­njem. Sle­pac! Gla­vu i dalje drži za­ri­nu­tu među ras­kre­čene noge i mo­gao bi sad sasvim ola­ko da se otkotrlja ne­ku­da, tako savinut u tu­ga­ljivo klu­p­ko, daleko, što da­lje od nas.

Ops! Jedan od trojice kibicera upravo je pao, kolena su mu časom klecnula i – paf! Glava mu os­ta­la zarivena u sveže opalo liš­će; uskoro bi mo­g­lo svega da ga prekrije jer je u među­vre­menu počeo da duva severac i lišće je lepršalo naokolo kao pa­perje. A možda su mi krila po­pu­s­ti­la, ra­zde­sila se pa ispadaju ša­re­na percad. Da me ba­rem gla­sne žice nisu iz­da­le, priupitao bih ulj­u­d­no, pokajnički li­ce­mernog po­l­tro­na, ne či­ni li mu se lišće kao pa­perje. A i da me nisu iz­da­le, taj me više ne bi čuo. Eno ga, ko­trlja se, zli­kovac, br­zinom sve­t­lo­sti, nestaje mi iz vidokruga; od­lično! Tuž­ni parčići mu po­is­padali, pa ba­tr­ga­vo kas­ka­ju za njim. Jedna be­da manje, mislim ali sum­njam.

Mis­lim i na dva pre­ostala kibicera. Pri­lju­bili se je­dan uz dru­gog, održavaju rav­no­te­žu, ne ra­za­birem, nije li os­tao je­dan ili su ipak dvojica. Sve­jed­no, Je­dan ali vre­dan ili Jedan ko nijedan. Pre­zirem kraj­no­sti i ugo­jene crve sumnje i pravo je čudo ko mi ih sad, u od­sustvu licemernog poltro­na, gura u mozak. Taj je be­z sumnje daleko od­ma­glio, ras­pr­šio obo­ga­ljenu pa­rčad tugovana po vazdu­hu i bestraga zbri­sao.

Uspeo sam da padnem u momentu kada su se dvo­jica kibicera bez svesti skljokala je­dan pre­ko drugog, taman pred zabezeknuta li­ca pri­do­š­lica koji su hitro sužavali krug uo­kolo ži­ve humke. Nisam mogao da odvojim po­gled od op­se­njujućeg pri­zora.

Čekam.

Čekamo.

Čekaju.

Priliku.

Da se pri­dig­nem.

Pridignemo.

Pridignu.

DODATAK.

Prvo pravilo. Nepoželjna je suvišna ljubo­pit­lji­vost.

Na kraju ulice se nešto čudno dešava. Go­mi­la je zbijena, nasladno nad­ne­sena nad ne­čim što ne vidim ali me baš to ne­vid­lji­vo izu­zet­no kopka. Pri­mičem se tr­če­ćim ko­rakom.

Drugo pravilo. Nepoželjno je utrkivati se sa sud­bi­nom.

Laktovima snažno muvam, po slobodnoj pro­ce­ni, najslabiju personu u reb­ra. Ona zg­r­če­na od iz­nenadnog bola u neverici uz­mi­če, doče­ka­na mo­jim urok­lji­vim pog­le­dom, sad bez­gla­vo i beži. Za­u­zi­mam nje­no me­sto. Na­d­nosim se nad be­životno tru­plo pre­ko kojeg je maločas prešao tra­m­vaj.

Opšte pravilo. Nikada nipošto ne prilazi zbi­je­noj go­mili.

Jabuka za Agniju

Gospodin Gospodinov bi možda i brže ko­ra­čao da ga od jutros nije dobro steglo u do­njem delu kič­me. Pršljenovi zmijski od­si­k­taše jed­no cak-cak, i gospodin Gospodinov je već iz is­kus­tva znao šta bi sve ovoga dana moglo da ga sna­đe. A bio je dvanaesti dan jula, jedan od onih pe­skovitih koji su naprasno za­u­s­ta­vljali dah otuž­nom zasićenošću. I bole­lo ga je, vraški ga je pro­badalo usijanim bo­de­ži­ma, i od svakog pro­badaja mogao je da ur­likne, ali na ulici va­lja biti pribran, sti­snu­ti zu­be i, bolje je – ubr­za­ti korake. Ako bi ga kakav dokoni promatrač, onako izokola os­mo­trio, nesumnjivo bi ga omeo uspravan stav, čak ne­uobičajeno dostojanstveno dr­žanje ovog četr­de­set­ trogodišnjaka, odmereni i pomalo gra­ci­ozno go­spodski pokreti, u proce­ni sta­nja u kom se krčkao nesrećni gos­po­din Go­spodinov. Do­du­še, malčice mu je koža žu­ća, a i ti tamni kolutovi oko plavetnih oči­ju ne­ka­ko odudaraju sasvim le­pom, aristo­krat­ski iz­duženom licu, začudo, glat­kom kao u ka­k­vog dečarca. Ali, gospodina Gos­po­dinova ovog jutra niko i ne primećuje. Sâm je na uli­ci. Pod olovnim na­gascima ostavlja trago­v­e u razmek­ša­lom as­fal­tu; njih će u po­vratku na­no­vo naga­ža­ti, pažljivo umetati đo­nove: levi u le­vu, des­ni u desnu utislinu. Mo­gao bi on i pre­či­com, uštedeo bi ravno dvesto osamde­set­ se­dam ko­raka, baš toliko je kraća putanja kroz unu­tra­š­nje dvorište gđe Stanivuk. Njena bašta je pre­divna u julu. Bo­kori hortenzija klonuli su svo­je otežale cve­tnjače, polegle nisko po zem­lji iz­među kojih bi gđa Stanivuk insis­ti­ra­la lič­no da ga pro­vede. A nju je jut­ros mo­rao da iz­beg­ne. Bolje je kad ćuti, manje oseća bo­l u krs­tima; razgovor, pa neizbežno zas­taj­ki­vanje po­red onog ukletog žbuna s neo­bič­nom is­to­rijom, s­udbono­sno isprepletenom s nje­go­vom, za­si­gurno bi po­gor­šalo stanje u kom se ne­srećni go­spodin Go­spo­dinov zadesio. „Baš ov­de su vas pro­našli, eto tu – pogledaj­te“, ča­vr­ljala bi gđa Stanivuk, kao da je i sad slu­ša, ia­ko je u ši­ro­kom luku namenski zaobi­la­zio nje­no ga­zdinstvo, „bi­li ste potpuno mok­ri, s op­roštenjem, upi­ša­ni do balčaka, promr­z­li, mo­d­ri i divni“, sad bi njeno lice popri­ma­lo onaj neu­do­voljeni ga­nut­ljivi majčinski iz­raz ko­jim je gdekad oba­si­pa­la svoje mnogobrojne mač­ke. „Dugačka neka, go­s­podska beba, znala sam čim sam vas od­vila iz onih skupocenih tka­ni­na. Nahoče u svili i čip­ki kao u ka­kvoj indij­skoj bajci, pomislih. Od­ve­do­še vas, pro­piti­va­še se isprva, tobože sa za­ni­ma­njem: čiji li je kli­pan? Nekog velikog gos­po­di­na si­gur­no, od­vra­tih ubeđena u izre­če­no. I bi mi tu­rob­no oko sr­ca – da! – šta sam mogla, da vas us­vo­jim, ma kako ja… gde bih ja to umela, ne, ni­pošto, ja…“, vaj­kala se ne­muš­to, i tada bi kre­nula pred te­re­tom krivice očaj­no da cmiz­dri, na šta bi on iz neiskazive za­hvalnosti mo­rao da po­lo­ži ru­ku na njeno ma­juš­no rame, po­tom je i utešno pri­vije uza svoje ja­ke grudi, gde je gđa Stanivuk, za­o­gr­nuta sigur­noš­ću kao u maj­činoj utrobi još neko vreme gr­ca­la, je­ca­la i sli­nila, ali sas­vim za­kratko. „Bla­go­da­rim, gos­po­dinov iz­dan­če, vi ste baš kao i ova raskošna horten­zi­ja – samonikli“, od­ge­gala bi, blago se os­la­nja­ju­ći o iždžikljale šib­lji­ke, ne­žno ih mi­lovala ko­š­čatim prs­ti­ma, ma­lim kao u de­te­ta. Za njom bi le­njo krivudao čo­por uvoštenih mačaka.

I nije sudbina htela, že­leo je on, gla­vom, da otkupi trošni kućerak bezmalo os­lo­njen na zgradu s dva lica gđe Stanivuk. Pre ra­vno sedam godina uselio se u njega, zajedno sa Ag­nijom. „Mo­gao bi ovo za oboje da bude ve­li­ki dar, sva­d­be­ni“, po­ja­snio je, ne pominjući joj nipošto susedno unu­traš­nje dvorište i neuo­bi­ča­je­nost onamo zadešenu.

Agnija je bila ble­da i lepa kao jabuka pe­t­rov­njača, a baš je njih volela, da gleda i jede, istovremeno, na Petrovdan, kada je i rođena, dve ulice niže, iza Jevrejskog groblja. „Sva­ko­dnevni susret s grobljem ubrzo potre onaj naj­u­porniji strah u nama – strah od smrti“, zna­la je mudrulja da ga žacne tamo gde je naj­o­set­lji­vi­ji. O smrti nije voleo da govori. Ali njena nes­kri­vena op­sed­nutost umiranjima je­di­no je mogla da opravda pro­zirno bledilo o kome je s pri­ta­je­nom zabrinu­to­šću učestalo mozgao.

Bolovi ga na­gnaše da ubrza korake. Pri­se­ća­nja na Agniju dodatno mu pomućuju razum, go­to­vo da po­trča niza strminu Ruzveltove uli­ce. Ali, avaj! Trebalo je povesti računa o ra­sporedu uti­snu­tih olovnih na­gazaka. Pra­vo­linijska kre­t­nja naj­bo­lja je u ova­kvim slu­čajevima, po­mis­li. Mi­slio je neizbežno i na Agnijin sle­đe­ni izraz kojim ju je tog poznog proletnjeg pred­ve­čerja za­tekao beži­vot­no os­lonjenu o kapiju od fino ko­vanog gvož­đa. Če­ka­la ga je, obamrla od stra­ha, gro­z­nice i ne­ve­ri­ce. Bože, zar je mogu­ć­e biti to­liko bled, is­to­vre­meno i toliko lep?, mi­s­lio je za­div­ljeno zureći u njen nestvarni lik. Usne su joj bile suve, krajevi ulepljeni be­li­ča­stom skra­micom zgusnute sluzi. „Gospođa Sta­ni­vuk mi je sve ispričala“, uspela je da izus­ti pre ne­goli se zaklatila kao kakva lelu­ja­va sen. Tada je već bila trudna, drugi mesec, i to je taj dan raz­dragano name­ra­va­la da mu ušap­ne u ušnu školj­ku; razdraganost je njena sušta vrlina, i nju je s mukom uspevao da poveže s bo­lesnim ble­dilom. Nije gđa Stanivuk mog­la ni naslutiti da je nahoče pod njenom, tek oli­stalom horten­zi­jom, niko drugi do On, sta­nar, novaj­li­ja iz tro­š­nog kućerka. Zborila je op­seno novoj su­set­ki o neuobičajeno dugačkom de­rištu u svi­li i či­pki, ni manje ni više no prekrasnoj peskar­skoj, s go­le­mim šupljikama kroz koje su mu nes­ta­šno is­pa­da­li dugi prs­ti. „Neka gos­pod­ska uz­dr­ža­nost nije mu do­zvo­lja­va­la da zak­me­či ni za tren, ću­tao je kao stamena mu­mi­ja, i ime mu da­do­še neuobi­ča­je­no, baš po za­de­šenoj sudbi: Go-spo-di-nov“, sricala je us­po­re­no, slog po slog, „gos­po­di­nov izdanak s pla­vet­nim oki­cama“, do­da­la je još nesmotreno i ne pri­me­ćujući kako Ag­nija od sva­kog njenog sri­caja po­sta­je sve bleđa i ble­đa i kako se one­mo­ća­lo ob­ru­šava, onako sta­klas­ta i krasna, pod šu­p­lji­ka­vu hladovinu na­ho­čeve hortenzije. Sa nje­nih be­lih bedara tek­la je gusta krv.

Kriv je! Mogao je da računa na koban ras­plet, ali nije, zaslepljen sebičnošću.

„Gospodine, da li vam je dobro?“, ma za­š­to li ga ovo prijazno lišce neznanke presre­će su­vis­lim pitanjima; pa zar i sama ne vidi da mu je lo­še, umoran je od života. Šta li devojčica sa obručem tra­ži na ulici, sama, u ovo deki­ri­kov­sko pes­ko­vito jut­ro od kojeg se senke raspr­šu­ju? Kako da mi bude dob­ro?, hteo je da joj od­go­vo­ri pitanjem, iz pri­s­toj­no­sti, ali mu nevidljiva oš­trica bodeža sna­ž­no probode slabinu. Mo­že­ biti i umi­šlja, u po­sle­dnje vre­me s mukom raz­lučuje stvarnost od ilu­zi­je, iz­me­šali se, pri­viđaju mu se spodobe i se­ni, de­ču­r­lije ug­lav­nom, na­sr­ću s naj­ne­mo­guć­nijih me­s­ta, uz ci­ku iz­bijaju iz ha­us­to­ra, pod­zem­nih pro­laza, ša­h­to­va, skrivaju se, nestaju u raz­bo­ko­ra­le iz­ras­li­ne nepoznatog bi­lja, po par­ko­vima i za­puš­te­nim unu­tra­š­njim dvorištima sta­rih kuća.

„Auh! ova nesnosna vrućina bi mogla ko­nač­no da me uništi!“

U daljini se već kroz rastrti pesak na­zi­ru ka­mene zi­dine Jev­rejskog groblja, i odne­ku­da os­lu­škuje me­tal­ni glas gđe Stanivuk; u ovom ne­za­vid­nom ča­su ce­ni ga izbavljujućim: „Kako je mla­da gos­po­ja ve­čeras, jutros pade ko pokošena vlat si­r­ka, mi­li Bože, beše be­la kao negašeni kreč?“

Gospodina Gospodinova više ništa ne boli, ne pro­bada ga u do­njem delu kičme; bodeži na­pras­no otu­pe­še. Obema rukama grčevito ste­že ma­juš­nu hum­ku; usta mu puna zemlje. Sunce pri­zor či­ni nes­tvarnim, svojski ga obasjava; sa ove uda­lje­no­sti, deluje opominjuće ble­šta­vo­bled. I nije imao nikakvih dokume­na­ta. U dže­pu je no­sio ja­bu­ku, petrovnjaču, za Ag­ni­ju.