Crveni presek

Službeni glasnik, Beograd 2015.

 

Koju sliku dobijemo kada ljubav i samoću prevedemo u oblik geometrijskog tela?

U izdanju Službenog glasnika, objavljena je nova knjiga Laure Barne Crveni presek. Reč je o delu posvećenom najvećem srpskom impresionisti Kosti Miličeviću (1877–1920), i nastanku njegove slike „Vido, ostrvo smrti“ iz 1919. godine, stradaloj u nemačkom bombardovanju tokom Drugog svetskog rata. Roman upozorava da je umetničko delo neuništivo i kad mislimo da je uništeno, jer je život Veliki Kreator nezamislivih čuda!

Ovo je roman o pisanju romana i potrazi za građom o tragičnoj sudbini jednog od najzaslužnijih slikara srpskog umetničkog eksperimenta, koji su upustili dah moderne Evrope u Srbiju, ali i sudbinama svih preosetljivih, nespremnih da zarad sitnih, trenutnih interesa izgube vekovima građen identitet. Takođe, to je roman o ljubavima, nesporazumima, željama i nadanjima, emocijama isprepletenim kroz savremene ali i događaje iz prošlosti, koje pisac kao glavni akter kroz nametnutu mu igru, u koju je uvučen spletom gotovo nemogućih okolnosti, prikuplja i od njih gradi autentičnu priču prilagodljivu svakom vremenu.

Izvesni Matematičar u svom iznajmljenom stanu, u nekadašnjoj prvoj Srpskoj crtačkoj i slikarskoj školi na Dorćolu, otkriva sef sa sedam crteža, koje je Kosta Miličević crtao u kupeu Orijent ekspresa na putu iz Minhena za Beograd 1903. godine, kao predskazanje Velikog rata (1914–1918). Igrom kombinatorike, Matematičar bira saveznike ali i bizaran način, pa i mesto – rusku knjižaru – gde će im ostaviti crteže, svestan da će ih tek oni, svojim jakim senzibilom i povezanim sudbinama, sklopiti u jednu sliku kao magični pazl – čuvenu sliku „Vido“, vraćajući je u život, ali i istoriju umetnosti.

Čitajući Crveni presek saznaćete koju sliku dobijemo kada ljubav i samoću prevedemo u oblik geometrijskog tela.

Roman Crveni presek trenutno se prevodi na mađarski jezik.


Crveni presek

Crveni presek

Pad klavira

Pad klaviraZavod za udžbenike, Beograd 2013.

Godine 1932. književnica i helenistkinja Anica Savić Rebac donosi na Filozofski fakultet svoju doktorsku disertaciju Predplatonska erotologija. Izabrala je za mentora najpoznatijeg srpskog filologa i istoričara religije Veselina Čajkanovića. Njihove sudbine, kroz vampirsku priču, prožimaju se sve do dana kada je srušena kuća čuvene porodice Čajkanović, 15. marta 2012.

Ovo je roman o istoriji jedne porodice, njenom usponu i padu, ali i odnosa društva prema ličnostima koje su doprinele duhovnom i kulturnom napretku nacije. Ovo je roman i o istoriji jednog klavira kao metafore za nemila i nepravedna dešavanja u predratno i posleratno doba.

Sva imena u romanu Pad klavira su, uprkos snažnoj fikciji, autentična.


KAKO UBITI KLAVIR I UPOKOJITI ENPIRA

novi prilozi za Istoriju intelektualnog nespokoja

Pad klavira

Porodična kuća Čajkanovića, dan pre rušenja (foto L.B.)


O, kao večna odeća svetlosna
Obuhvatiće onde moje biće
Ona što, beše duša mojih misli.

Anica Savić Rebac – Dante u Apeninu

Senoviti Senjak, zavičaj duha, mesto gde su živeli, na obodima tadašnjeg Beograda, veliki umovi i neobične ličnosti srpske nauke i kulture: Isidora Sekulić, Veselin Čajkanović, Toma Rosandić, Žanka Stokić, Zora Petrović… i mnogi drugi, nametnuo se Lauri Barni ponovo, opsesivno i inspirativno, kao mesto dešavanja romana Pad klavira. Možda bi početno pitanje i trebalo da se tiče te metafizičke, mnogo više nego geografske toponimije tog egzistencijalnog i duhovnog zavičaja mnogih značajnih ličnosti. Zašto baš Senjak? Beograd tog vremena je već imao ekskluzivno Dedinje i intelektualnu koncentrisanost Profesorske kolonije, velike građevine u centru grada u kojima su bili razni intelektualni i umetnički saloni, a ova mala naseobina na granici između varoši beogradske i Dedinja okupila je u sebi neobične duhove koji su veoma imponovali i pomenutim delovima grada ali su „svoje mesto” našli na Senjaku. Verovatno je Proviđenje, čije namere ne možemo saznati u potpunosti ali uspevamo da ih rekonstruišemo samo putem posledica, odlučilo da baš na Senjaku stvori komunu neobičnih likova, koja o srpskoj umetnosti, kulturi, duhovnosti, mnogo više svedoči sobom nego što kasnije istorijska misao svedoči činjenicama. Istini za volju, tu komunu su, najverovatnije kasnije, nazvali umetnička kolonija. Ova nespretna sintagma više definiše statističke činjenice u realnom istorijskom vremenu, iako je za Senjak i njegove najpoznatije žitelje mnogo važnije duhovno i intelektualno određenje. Mnogo više nego naknadna istorijska ili istoriografska pamet potomaka, branitelja i osporitelja. Možda je zbog toga „mač revolucije” bio tako oštar kada se obrušio na Senjak, možda su kasniji vlasnici tog mača na kraju dvadesetog veka, okupaniji i naoko civilizovaniji od prethodnika, nastavili sa rušenjem tog poslednjeg bastiona gospodstva i duhovne aristokratije kojim je suvereno vladao duh Isidore Sekulić, ali i mnogi drugi. A u ovoj knjizi je baš o duhovima i reč, i još o ponečemu. Klaviru na primer. Za početak.

Mitsko središte kuće je ognjište (kako je tvrdio Veselin Čajkanović tragajaući za srpskim mitološkim istočnicima), tačka „alef” dobre energije, duhova predaka, dobrih i loših dana i godina. Kada su mitovi zajedno sa ognjištem otišli u knjige, središte građanskih kuća (onih bolje stojećih) bio je klavir – tronogo čudovište koje je suvereno vladalo prostorom. Od klavira je neretko zazirala posluga, na tamno-sjajnim politurama ogledala su se deca koja će samo neku godinu kasnije na belim i crnim dirkama lomiti prste učeći prve sonate koje će ih, bar je tako „graždansko” uverenje bilo, odmaći od naroda koji svira u frule, harmonike i tambure, i igra po vašarima i panađurima. Ali najveći greh tih dobroćudnih čudovišta koja su poslušno ćutala u salonu, kao oltari neke nove vere, bila je upravo njihova veličina. Oni nisu mogli (ni hteli) da idu u revolucije i partizane, kao ni njihovi vlasnici (par socijalista iz bogatijih staleža i nekolicinu bogataških sinova – nadrealista, izuzimamo), pa samim tim nisu mogli da osvoje ni svoju slobodu a ni mesto u novim danima, umetničkim delima i čitankama. Bili su bolno statični i otmeni u svom politiranom sjaju. U posleratnim vremenima, u retkim salonima, svedočili su sebe iz srećnih vremena, a u mnogo više kuća sve ono što „oslobodioci” nisu bili. Njihov „pad” je bio neminovan i dugotrajan. Trajao je sve do početka dvadeset i prvog veka, i još uvek traje. Ne zbog velike nego zbog male visine, trebalo ih je svesti na meru niskomisleće množine koja i danas jedva da malo odvaja od rodne nam zemlje. „Ovo padanje je večno”, reći će Bela Hamvaš, sa istom mišlju u drugoj kulturi, u eseju o proroku Enohu. Zato i ova priča počinje rušenjem kuće Veselina Čajkanovića – našeg najpoznatijeg predratnog filologa i istoričara religije – i padom klavira od koga jedan umetnik iz sveta seni pokušava da napravi modernu skulpturu, koja bi trebalo da simbolizuje sve ono što je klavir sobom doneo i svedočio u krhkoj građevini srpske građanske klase i umova koji su je sobom i svojim delom stvarali i svedočili.

Veselin Čajkanović je svakako jedan od njih, ako ne i najkarakterističniji. Više puta odlikovani ratnik, vrsni erudita, akademik, dekan filosofskog fakulteta, član uprave Srpske književne zadruge. Proučavao je srpske mitološke izvornike, predanja, mitove, priče, idući u svom delu u dva smera – u daleku prošlost i inspirativnu naučnu budućnost. Otkrivalačku u naučnoj nameri, obojenu uvidima jednog posebnog „jasnovidca” i velikog duha. „Zahvalnost” je dobio posle drugog rata zbog toga što je bio dekan Filozofskog fakulteta za vreme nemačke okupacije. „Apel srpskom narodu” nije potpisao ali su mu sudili oni koji su ga potpisali. Otpušten je s Beogradskog univerziteta kao kolaboracionista. Posle te odluke je pao u postelju i nije ustao sve do smrti 1946.

Laura Barna ga je oživela u svetu duhova u slojevitoj stvarnosti dubinskih misli i slika njegove duše u inspirativnoj empatijskoj vezi s porodicom, ali i s magičnom Anicom Savić Rebac. Ženom eruditom, damom koja je naučno znanje i helensko nasleđe nosila kao otmenu haljinu – osećajući se u njoj istovremeno udobno i ekskluzivno, asketski i raskošno, otmeno i ponizno, uzvišeno pre svega u idealu helenske čistote i umetnosti i večnih simbola mudrosti. Samim tim je bila intrigantna surovoj poslovično isključivoj beogradskoj čaršiji, koja nije štedela takve duhove i neobične žene koje su nadilazile vladajući stereotip. Kao dete je prevodila velike pesnike, gradila i dograđivala svoju erudiciju stvarajući istovremeno svet svoga naučnog dela i snova o starim vremenima i njihovim vrednostima. „Ceo Novi Sad govorio je o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, frauskom, latinskom, grčkom”, zapisao je Milan Kašanin. Crnjanski joj posvećuje pesmu Reljef sa likom Dantea, dopisuje se sa Lazom Kostićem i Urošem Predićem, piše pesme gradeći posebnu lirsku notu i specifičan okvir slikovitosti pesme. U kulturnom nasleđu i antičkim idealima, gde je ljubav najuzvišenije osećanje, u slojevima umetnosti, inspiracije, svesnog i nesvesnog, bila je kao kod svoje kuće, u životu i Beogradskoj varoši bilo je drugačije, borila se s predrasudama i „grehom” zato što se udala za muslimana Hasana Repca, koga je pratila u životu i smrti. Tragična smrt žene koja je spojila poetski senzibil i snagu intelekta samo je još jednom posvedočila njenu hrabrost ali i emotivnu krhkost i pravu stranu njene pesničke prirode i osobenog senzibila.

Veselina Čajkanovića je upoznala kada je donela na Filozofski fakultet svoju doktorsku disertaciju Predplatonska erotologija i izabrala upravo Čajkanovića za mentora. Njihove sudbine se prepliću i dopričavaju – što u realnom životu, što u romanu Laure Barne – u lirskom i oporom životnom tonu sve do dana kada se 2012. ruši porodična kuća Čajkanovića. U toj noći prepunoj sena sa senovitog Senjaka i vampirskih pričina počinje ova priča. Laura Barna je situira u sudbinu slavnih vampira – nekadašnjih stanovnika Senjaka, u naplavinu prošlosti, patnje i slave. U ispovednom tonu Čajkanović pokušava da opiše početak ove „vampirske priče”: „U našem narodu religija se pogrešno vezivala za magiju i to je dodatno otežavalo moj ionako nejasan položaj naučnika. Ali, da ponovo ne unesem zabunu: duh sam koji se zbog neraščišćenih računa vratio u Puškinovu ulicu. Stojim ispred svoje kuće i gledam kako je ruše.” Ali gde su se to susreli duhovi Veselina Čajkanovića i Anice Savić Rebac, i zašto jedna pre svega romaneskna konstrukcija uspeva da rekonstruiše jednu posebnu emotivnu i povremeno erotičnu atmosferu? Možda je tajna u Čajkanovićevom objašnjenju „ženskih” i „muških” priča koje je još Vuk Karadžić tako podelio. Čajkanović to objašnjava ovako: „Ženske su one u kojima ima čudesa, a muške one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripoveda rekao bi čovek da je moglo zaista biti.” Mislim da je upravo u ovome jedan od ključeva tajne pripadanja, u ženskoj imaginativnosti i eteričnosti, i muškoj sudbinskoj utemeljenosti u život i mit, istovremeno.

Eros i Tanatos života i pripovedanja se nadopunjuju, pogotovu u uranskom obliku ljubavi, u krhkosti antičke lepote i inteligencije. Biti vampir ili biti večan. Da li nas naša stremljenja i dela određuju u istoriografskom ili ezoteričnom smislu? („Postoji u našem narodu verovanje da ljudi, pogotovo žene, koji su umrli neprirodnom smrću, postaju vampiri, a Anica se još za života pripremala za to. Koketirala je znanjem osiono i nadmeno, zalazila u druge svetove, izjednačavala i život i smrt i umetnost, a to je bilo ravno hodu po skliskom užetu, večito pogibeljno ateriranje nad ponorom. Žena s glavom u torbi, što je odlika sanjara, šuškalo se i s vremenom stvrdnjavalo u žigosanje nemilosrdne gomile. I sve je u njoj očvrslo do osetljivosti stakla, u njoj istovremeno i lomljivoj i nesalomljivoj, svoj u suprotnostima, paradoksu i apsurdima, neuhvatljivoj i lakodostupnoj. I ničijoj i svačijoj.”)

Ovaj roman kompleskne strukture i neracionalno i mistično definisanih odnosa između likova je možda pravi primer za to da se naše vreme ne završava s krajem naših zemaljskih dana. Mera je talenta i imaginacije koliko ćemo to dočarati, koliko ćemo prepoznati drugost i veličinu ličnosti koje nije moguće saobraziti aritmetičkoj vrednosti proteklog vremena. Ili kako kaže Laura Barna, opisujući vampirska videla Veselina Čajkanovića: „Ali ima i nas bivših – utvara bez senki – svedoka sopstvenog pada i bitke čoveka sa straem u sebi.” Nije li taj stranac ipak neko drugi u kome se skrila tajna strana naše ličnosti. Anica, Isidora, bridžašice…?

Pored pomenutih slavnih senjačkih duhova u romanu se pojavljuju i igračice bridža – bridžašice. Žanka Stokić, Mara Rosandić (suproga velikog vajara Tome Rosandića), Zora Petrović (slikarka) i Isidora Sekulić u specifičnim odnosima koje bridž kao igra definiše: sedenje na četiri strane sveta (kao veštice iz Čarobnjaka iz Oza), aduti i simboli boja stvaraju jednu posebnu dijalošku i intrigantsku strukturu koja, inače, kompleksnošću sveta zaumnog i topčidersko-senjačkih pričina daje jednu posebnu notu. Pogotovo u odnosu na enpiricu Anicu koja se napajala inspiracijom umetnika, crpeći iz njih sve ono što ju je u stvarnom životu učinilo himerom i što ju je u smrti učinilo tako stvarnom i prisutnom. Zato bridžašice biraju Čajkanovića kao dostojanstvenog viteza i ubicu vampira: „Štitio sam ga dok se to moglo. Ali su meštani Brda, naročito umetnici, baš od mene očekivali ključni potez koji bi razvejao misteriju i strah, a uz to, smatrali su me direktnim krivcem za sva neuobičajena dešavanja poslednjih meseci, pripisujući mi moći koje svakako nisam imao. Od mene su to očekivale i utvarne kartašice; noćima su opsedale Puškinovu ulicu iščekujući da izazovem sile koje su mi bile pokorne, a koje su sve vreme nastojale da se odmetnu. Izmestivši se s raskršća, svake večeri približavale su se mojoj kući, sedale dve naspram dve, raspoređivale na vlažnu zemlju špil od pedeset i dve karte za novu partiju bridža, zajedno sa četiri šoljice vrelog čaja.”

Karakterologija Čajkanovićeva je više u ovom romanu definisana rezultatima njegovog istraživanja koje je Laura Barna dobro ukomponovala u mističnu atmosferu i naučnikovu sudbinu, u kompleksne odnose između likova u porodici Čajkanović, ali i u romanu. Od narodnih verovanja do ezoterijske simbolike i moći biljaka u verovanju i mitu sve je deo jedne odiseje kroz zaumno, koja se upravo sada u zaumnom očitava i proverava sebe sobom. Ovaj postupak je veoma važan jer na višem planu uspelosti teksta i strukture, pogotovo kroz Jungovu teoriju arhetipova koja postaje ključ istorijskih događaja kroz karakteristične i reprezentativne figure iz nasleđa koja definiše kolektivitet, duhovni razvoj nacije personalizuje osobu koja obeležava čitavu epohu. U duhovnom smislu to je Veselin Čajkanović, odnosno Anica Savić Rebac kao njegova Anima, a u svetu simobola to je neizostavno klavir, ako se ova ideja može proširiti i na stvari. Možda uz pomoć sinhroniciteta.

Ali klavir nije samo centralna figura i simbol kuće Čajkanovića. Književni artefakt i simbol oko koga se strukturiše čitava priča i senjački vampirski zaplet i drama. I zagonetna i zatvorena Isidora Sekulić je deo tog bratstva, deo osećanja i trajanja muzike („Vezala se za klavir jer je prevlačeći jagodicama kažiprsta po belim dirkama milovala prste brata Dimitrija koji ju je pratio na violini, a po crnim – Emila Stremnickog, kog je sahranila pre nego što se za njega i udala: nasmejanog lica, u belom lanenom odelu i letnjem stivenson šeširu nonšalantno šetka trgovima Kristijanije, poskakuje kao jarac po šahovskoj tabli, svesno izbegavajući svetle kamene kocke…”). Klavir kao da je kapija kroz koju se prolazi u druge svetove, koja nas deli od prljave banalnosti života i himeričnog sveta muzike iz utrobe tronogog politiranog „narodnog neprijatelja”. Iako je Čajkanovićev klavir sublimat mnogih tragedija: „Ceo život je samo trka s vetrom, a trka s vetrom je jedino realno utrkivanje sa starim dobom. Vetrovi samoljubivo talože iskustva minulih vremena, kazala je i to moja mudrulja Ruža, gledajući me sažaljivo iza odškrinutih vrata dok sam ležao u bolesničkoj postelji sa sveskom i olovkom na kolenima. I u tom pogledu sam još tada naslutio dvostruko proročanstvo: jedno od njih je bila moja skora smrt, a drugo – pad kuće Čajkanovića. Za Ružu je i jedno i drugo bilo – pad klavira.”

Opis Čajkanovićeve sahrane je upravo sublimat sudbine. Jer je tema romana uvek gotov i razrešen život. Tu vrstu razrešenja Laura ostavlja u ključu mitskog jedinstva predaka i potomaka, paganskog obreda kojim se upokojava sudbina ali ne i život. Jer ovo je porodični roman, ali roman velike porodice koja se može poistovetiti sa narodnom sudbinom i nacionalnim sunovratima koji, nažalost, još uvek traju. „Tražila je da ostave otvoren kovčeg na raskršću, nasred Novog groblja, prepuštajući ga grobarima. S tog mesta se sasvim jasno videla humka pored iskopane rake. Po Veselina treba da dođu njegovi, a neće doći sve dok smo mi ovde. Ajdemo, da im ne smetamo!, kazala je užurbano, uzela Mariju i Kolju pod ruku i nestala u peskoviti vazduh. Ugodila je mojoj paganističkoj želji da me ostave demonima Donjega sveta u apoteozi raskršća, zlatnog od avgustovskog sunca. Ali je niko nije poslušao.”

A oni su ipak došli, dodao bi pisac ovih redova. Laura ih je videla i uvela u ovaj roman ne zbog demonologije i „Srpskog vrhovnog boga”, već zbog književnosti. Intelektualnog duga koji imamo prema pređašnjima i odgovornosti prema onima koji dolaze iza nas. Pad klavira je uspon književnosti, mera drugačijeg svedočanstva sagledanog u pogrešnom i nedovoljno shvaćenom nasleđu u kome tražimo i, uz malo sreće i posvećenosti, pronalazimo jedine sebe.

U Beogradu, 14. 03. 2013
Petar V. Arbutina

Đorđoneova kletva

Đorđoneova kletvaZavod za udžbenike, Beograd 2011.

Roman „Đorđoneova kletva“ je presek kulturnoistorijskih, političkih, društvenoekonomskih i, pre svega, umetničkih dešavanja u periodu od 1425. do 1578. godine na Apeninskom poluostrvu u tada razjedinjenoj Italiji, odnosno začetak renesanse i ključnih inovacija u slikarstvu, skulpturi i arhitekturi. Građa romana zasniva se na autentičnim podacima, arhivskim i istorijskim dokumentima, ali i svojevrsnoj fikciji koju romaneskna forma zahteva kako bi održala svežinu u aktuelnosti. Tako jednu od ključnih uloga u romanu ima Đorđoneova slika „Oluja“, koja poprima ljudske osobine i u igri, kroz vekove, ubija sve slikare koji pokušavaju da je završe.

Kroz paralelne sudbine dvojice začetnika renesanse Paola Učela (1397–1475) i Mazača (1401–1428), ali i najznačajnijih slikara visoke renesanse Đorđonea (1476–1510) i Ticijana (1478–1578), te situacijom i odnosima među gradovima–državama u kojima su pomenuti umetnici živeli i stvarali, potpomognuti mecenstvom patricijskih porodica (naročito porodice Mediči): Firenca, Venecija i Rim, biće predstavljene suštinske inovacije velikih genija, pomaci u istoriji umetnosti uopšte, a koji su primenjivi i održivi do danas.

Tamo neka zanimanja

Besjeda, Banjaluka, 2010.

Knjiga dvadeset i dve priče o fiktivnim zanimanjima, odnosno paradoksima jedenja vremena: Bibliotekarka, Liftboj, Književnik Pijavica, Čekalac iz udvojene čekaonice, Jakov Beobanka, Promatrač zvezdanog svoda, Sakupljač telesnih hendikepa, Hermafrodit u crvenoj majici, Jedan neverovatan slučaj, Slučaj jednog lipicanera, Marseljski tarot, Mrlja, Kleplovana čipka s Peskare, Jabuka za Agniju, Pad, Spaski bi ipak da bude spasen, Mislilac u službi, Piroman, Zato što je gospođica G. zavidela šalterskoj službenici, Udarac po udarac – eksperiment, Majstor beležničar, Prosejani fantom.

Zbirka priča o fiktivnim, nametnutm ili samonametnutim zanimanjima. Zanimanjima koja ponekad preuzimaju i rukovode našim sudbinama. Zanimanjima preuzetim, zanimanjima uzetim ili otetim od vremena, pozajmljenim zanimanjima, zanimanjima izrođenim okolnostima, slučajevima, slabostima i prkosom. Zanimanjima koja zaposedaju naše karaktere i postaju – MI.


zar je moguće da rusi i ostali strai vi­še vo­le af­rič­ku umetnost? sto dva­na­est di­nara i pet pa­ra čis­te pri­š­tede. da­kle, to bi zna­či­lo da na­red­nih sedam da­na mo­gu ne­o­metano da doru­čku­jem, ka­da bo­lje ra­z­mi­s­lim, pored sla­ne kifle mo­gao bih da pri­do­dam i jogurt. bla­gaj­nik mu­ze­ja af­rič­ke ume­t­nosti sedi nepomičan iza ne­bes­ko­pla­vog pa­ra­vana. mili bože, pa on je cr­nac! ni­sam sa­s­vim si­guran… u stvari… mis­lim… mo­ž­da sam i si­gu­ran – crnac je! jes­te ipak. on se­di, ne­po­mičan, u pot­pu­nom mra­ku! mrak na mra­ku. „šes­na­est di­na­ra“, če­kam, os­lu­š­ku­jem na kom će je­zi­ku da me os­lo­vi: „go­spo­di­ne, vaša pe­to­par­ka!“, ali on ću­tke pru­ža pe­to­par­ku; ćutke je uzi­mam s nje­go­vih svet­lo­čo­ko­lad­nih dlano­va. pred oči­ma mi vra­go­lasto tre­pe­ri sli­ka de­r­le­ta; gr­čevito se upinje da ob­li­že slat­ku to­p­lje­vi­nu. cu­ri niz šake u ru­ka­vi­će, iz­li­va se kroz po­de­ro­tine na lak­tovima, na­t­rag na nad­la­nice. „ličiš na crnče! ako na­s­taviš ta­ko ha­lap­lji­vo da žde­reš iz du­pe­ta će da ti izraste čo­koladno dr­vo kao đa­vo­lji rep, a zube će ti iz­jesti dži­nov­ske čo­ko­la­d­ne bu­be“, re­kao je mu­d­rac, u stva­ri, g. di­mitrije ta­na­si­je­vić, čika di­me. zvali su ga mud­rac, va­lj­da jer je retko go­vo­rio, tako ču­jem. me­ne je is­kreno pre­s­tra­v­lji­va­la nje­go­va ne­o­bična po­jav­a, i da­nas sam sas­vim si­gu­ran da je ča­rob­nja­š­tvo po­či­valo u nje­go­voj ne­o­bič­noj po­javi. go­vorio je re­t­ko jer, is­pos­ta­vilo se, i nije imao šta da ka­že. mu­d­ra­cem su ga pro­zvali oni, na ne­ki na­čin sli­č­ni njemu: go­vo­ri­li su mno­go, ne re­kav­ši ama baš ništa – ni glu­pog, ni pa­met­nog! uos­ta­lom, ta­k­vi br­bljivci obi­čno muča­lji­vce ola­ko os­lov­lja­va­ju mud­ra­ci­ma, kako bi se na vre­me klo­ni­li sop­s­tvene nemoći. prao sam zu­be dok mi ni­su utrnule vi­l­i­ce, iz de­s­ni se ce­dio krvni is­plju­vak. strah od dži­nov­s­kih čo­ko­ladnih bu­ba što ro­vare i žde­ru zube i čo­ko­lad­nih đa­vo­ljih re­po­va što vi­re iz ma­lih du­pe­ta bila je moja op­se­si­ja narednih me­se­ci (mo­žda i go­di­na), sas­vim do­vo­lj­no da za­u­vek omr­znem čo­ko­la­du. znao sam! mili bo­že, evo sad ću da se ra­s­pla­čem kao odoj­če nad nje­go­vim zagasitočo­ko­ladnim nad­la­ni­ca­ma. mi­go­lji bakarni nov­čić me­đu mo­jim gla­t­kim pal­cem i ka­ži­pr­s­tom. pri­me­ću­jem da su mu iz­bo­ra­ni prs­ti spo­jeni pač­jom ko­ži­com i to sa­znanje me ne­oče­ki­vano smi­ru­je. ose­ćam ka­ko mi ne­sa­vr­še­nost bakra povređu­je ja­go­di­ce. mo­je pre­fi­nje­no ug­la­ča­ne ja­go­di­ce do sada su dr­žale samo grafitnu olo­v­ku; cak­le se kao pe­če­na oplata oko gra­fi­t­no­g sr­ca. ono – svi­le­ni!, po ho­d­ni­ci­ma i klo­ze­ti­ma, ša­pa­ti­ma, su­s­ti­že mo­je is­tan­ča­ne uš­ne ško­lj­ke, to je alu­zi­ja na mo­je ru­ke. no, ne ma­ri. a kako bi bi­lo da mu ipak os­tavim pe­to­par­ku? pa on se tre­se! vo­nja po čo­ko­la­dnoj top­lje­vi­ni. ova­kav pre­di­van pro­le­ć­ni dan ose­ća kao le­de­ni okov, ušu­š­kan te­š­kim ne­be­s­ko­pla­vim na­bo­ri­ma. ka­ko mu se samo naježu­ri­la pač­ja ko­ži­ca, dr­h­tu­re mu čak i zbo­ra­ni prs­ti. pro­k­le­to sa­ža­lje­nje! uvek u po­g­reš­no vre­me. kra­tko nam se ja­go­di­ce do­ta­ko­še. vre­le su kao vreli pustinj­ski pe­sak…

Crno telo

Crno teloZavod za udžbenike, Beograd 2010.

Obeležavajući 100 godina od smrti Laze Kostića, Zavod za udžbenike objavljuje neobičan i duboko promišljen i proživljen roman Laure Barne Crno telo. Povezujući tradicionalno i moderno, romantični 19. vek i savremeno doba puno teskoba, dilema i još nerazjašnjenih tajni ljudskog postojanja, traganja za dobrim, nasuprot borbi protiv zla, Barna ispisuje koliko omaž velikom piscu, toliko i hroniku o jednoj određenoj ljubavi i svim ljubavima sveta, o porodičnim odnosima i spoznaji samoga sebe. Dosledna sebi, i u ovaj roman unosi meditativne pasaže, lirske refleksije, setu svoje rodne Vojvodine i vezu sa srpskom književnom tradicijom.

Branislava Marković


„Stojane, da li ona, u ovom trenutku, sme da sa­zna za naše venčanje?“, pitala je kroz gu­sti oduvak dima.

Nije se okrenuo.

„Zaljubljena je u tebe; to bi je dotuklo“, na­stavila je.

Nije ništa rekao.

A možda i spava, kao da je želela da veruje u to, što bi joj provetrilo misli.

„Znaš li da nisam vodila ljubav… ne mogu da se setim kada je bio taj poslednji put: dve, tri, pet, više godina?“

Zaćutala je na tren da oslušne tišinu. Uči­nilo joj se da čuje tek ravnomerno njegovo di­sanje, iako nije mogla da primeti da mu se telo pomera.

A možda je i mrtav, od­ne­ku­da je želela da u to poveruje, i ta grešna pomisao joj je prijala.

„Ne pitaš zašto, kako, ne čudiš se čak, ne osu­đuješ me, ne zameraš mi, ne gadim ti se? Bila sam preuska, zatvorila sam se se­bič­no, osetila sam u trenu kako ti je na­por­no da prodreš u mene, bo­le­lo te, da, ču­la sam za­ma­man izdah slatkog bola, skli­z­nuo je hra­pa­vi­nom tvog jezika pravo u moje ždre­lo, od njega sam naprasno iz­gu­bila dah. Oku­ša­ti tuđu slast je na­slada kojoj bih mogla da se pre­pu­stim bes­po­go­vorno be­skrajno. Spa­vaš li?“, po­gle­da­la je njegova le­đa, razgo­li­ćena ra­me­na. Pri­me­ćuje kako je divno at­letski gra­đen: pra­vil­ni bi­cep­si, ne­znat­no za­rasli ri­đim ma­lja­ma, utru­nje­ni crvenim mladežima, što joj se u trenu učini pri­lično sek­si­. Zar tek sad uvi­đa po­je­di­no­sti, u šta je onda za­lju­blje­na ako ne u nje­govo te­lo koje je do ma­lo­čas po­žudno isi­savala kao ožed­nela pi­ja­vica.

„Moram još nešto da ti priznam, mu­čno i po­kvareno – doduše, ali samo naizgled tak­o. Ceo ži­vot sam se po­i­gra­vala s lju­dima kao da su pred­me­ti, stvari, razmeštala ih po svome na­hođenju, unu­tar­njem raspoređivanju“, rekla je sad već vi­dno sti­ša­na, sklup­ča­na ukraj kreveta; kra­jič­kom čar­ša­va be­zob­raz­no je mazila unut­ra­š­njost leve bu­ti­ne. „Ni­sam za­ljub­ljena, Stoja­ne, mislim da te čak i ne vo­lim, bar ne dovoljno da bih se uda­la za tebe, že­le­la sam samo da vo­dim ljubav s to­bom, pre ne­go­li…“, zastala je, pri­pa­lila novu ci­ga­re­tu, „… zauvek odem; mi­slim da na­slu­ću­ješ moje na­mere. Veruješ li da je strašno um­re­ti?“, nije sa­če­ka­la odgovor iako je znala da je pa­ž­lji­vo slu­ša.

Šum njegova disanja jedva se čuo kroz ša­pu­ta­vi žamor koji je dopirao iz hodnika.

„Venčanje?! Zašto mi je ono trebalo? Znam da te to sad kopka. Oprosti, venčanje je deo ig­re. Da li sam razmišljala o tebi? Sva­kako da ni­sam. Mislila sam kao i obično na sebe, drugi su tu tek da igru učine igrom. Ig­ra bez aktera i nije igra. Bezlični, bezimeni igrači, obični pioni, ska­ka­či, kraljevi, kra­lji­ce, šta god po­žele u kom god momentu po­že­le, Ludost im sve do­pu­šta. Koju igru ig­raš?, pita me Erik Bern. Ig­ram na Život, opo­vrćem mu. Ig­raš na Smrt, ne­gira. Po­ga­nac, nikada nije uspeo da me opsedne.“

„Ne shvatam uopšte tvoju sebičnost“, iz­ne­na­da se okrenuo, gnevno prešao rukom pre­ko čela kao da otire očaj.

„Znam, kivan si, ogorčen, i sve dok te ogor­če­nost vodi, drži pod uzdama, nećeš je shva­ti­ti“, rekla je sasvim mirno kao da je oče­ki­vala nje­govu iz­re­čenu pri­med­bu već spre­m­lje­nim od­govorom.

„Dobro, onda mi je objasni, zaslužujem bar je­be­no objašnjenje.“

„Šta tačno?“

„Zašto sva ova ceremonija? Mogli smo vo­di­ti ljubav kad god si htela. Dobro, ogorčen jesam, ali ne toliko da ne bih mogao s pažnjom da saslušam tvoju verziju ove sad već ne­sno­sno lji­ga­ve i zamorne sapunice. Umoran sam od tebe.“

„Verzija!? Moja verzija!? Zar misliš da je ipak reč o verzijama?“

„Demantuj me, no ajde, ajde, samo izvoli, avan­ti…“

„Ne dok iz tebe progovara očajanje.“

„Šta si očekivala? Venčanje u zoru, po­lu­taj­no ili tajno, kako izabereš! Nevero­va­tan iz­liv stra­sti s tvoje strane, dok smo vo­di­li lju­bav uz re­šet­ke prozora, tu u Beloj so­bi, po tvo­joj genijalnoj za­mi­sli takođe. Na kraju, to: Hej, dečko, ali ja te ne vo­lim! Na­pu­štam te za­uvek! Odlazim!“

„Banalizuješ kako bi dobio u vremenu.“

„Naše vreme je svršeno vreme, tako si že­lela jer je za tebe svako vreme u začetku već svr­šeno, pro­šlost, negacija, nepostojanje, po­ti­ra­nje, bezob­zir­no gaženje, igra, parodija… Ime ti je Lu­dost, u pravu si. Ti si lu­da!“

„Jesi li svestan značenja tih reči, po­go­to­vo kad vatreno iskuljaju iz usta jednog psiho­te­ra­pe­uta?“

„Izvini, ja…“

„Ne mari. Igra. Vratimo se na igru. Uz­mi­mo da je sve bilo igra, dobro smišljena, vo­đena s moje stra­ne. Ludost je poželela da se po­vuče iz nje, od­la­zi, napušta podijum. I da ni­je tog ko­nač­nog – svr­šetka, princ bi i dalje je­d­nako bio za­dovoljan. Pri­hvativši pravila ig­re po sop­stve­noj volji, ajde moguće i la­ko­mi­sle­no­sti, osećao se sve vreme ugo­dno ušu­š­kan, po­že­ljan, možda na trenutke čak i vo­ljen. I? Došao je taj var­lji­vi kraj, kao da iče­mu ikada igde može biti kra­ja, ali princ ne ve­ruje u rečenu spekulaciju, ske­p­tično otire jad s čela i hteo bi da zna: za­što, kako, čemu? na­viknut na ve­či­ta psihološka onanisanja. Ne­mam odgo­vo­ra za nje­ga. Jedno­stav­no, igram na Život ili na Smrt, sve­jedno, u pravu smo i Bern i Ja, io­nako sve pod­vo­dim pod Jed­no(čul­nost).“

„Takvim ispraznim teoretisanjima unela si ne­mir u moj život.“

„Da, ali si pristao na igru, sasvim dobro­voljno, ajde lakomisleno opet, i spram tebe ne­mam ni­ka­kav osećaj kri­vi­ce. Naprotiv, mis­lim da sam ti po­služila ko­liko i ti meni. Samoži­vost nas ug­lav­nom na­vo­di na razložnu kal­ku­la­ci­ju. Oboma nam je bilo divno ili bar dobro, što smo i hteli naposletku; no, pri­znaj!“

„A Eli, šta će biti s njom?“

„Isto što i sa mnom.“

„S tobom?“

„Da.“

„Začuđujuće si sebična, to priznajem, is­to­vre­meno i velikodušna. Uzimaš i daješ svim sr­cem, istovremeno, mislim da me je ta sr­ča­nost bez os­tat­ka privukla k tebi, to sam vo­leo, to i dalje vo­lim, to ću uvek vo­leti. Kod tebe.“

„Eto, sad si već snošljivo stišan, po­mi­ren, svoj, ali kasno, gotovo; ja ipak odla­zim.“

Osećala je skučenost, podstaknuta ne­po­zna­tim porivom, a koja je trebalo da na­ja­vi neko sa­s­vim no­vo stanje, ekstatično, još ne­ja­sno, ali ne­izbežno. Pri­šla je prozoru. Be­lim rešet­ka­ma. Od na­bu­ja­log ko­rova i sasu­še­nih šibljika jedva da su se na­zi­ra­li tra­go­vi nekadašnjih leja i za­sa­di­na.