Svet reči

Umetnost nema definiciju naslov je knjige eseja Laure Barne ali i poetička odrednica i tema njenog stvaralaštva. Njene priče i romani su kolaži u kojima se prepliću vremena i prostori, realnost i fikcija i umetnost i život.

U romanu za decu i omladinu Četiri elementa zapisano je da je oštrila maštu u gradovima sa puno čudesnih šaputanja starih kamenih zgrada i katakombi: Splitu i Beogradu. Kamen je tako zavolela i o kamenu je prvo i pisala. Prvi roman Protovir označen je kao arheološki jer zalazi u tlo, kamen i vodu Lepenskog vira te se može čitati i kao rečnik kulture Lepenskog vira. Zato razgovor sa Laurom Barnom započinjemo „ličnom arheologijom“ – izborom reči, gradova, mesta, ljudi, umetnika i knjiga – kao „protovirom“ njenog stvaralaštva.

Kao nedefinišuća i neuništiva, ali istovremeno neefikasna i beskorisna sama za sebe, bez tvorca i konzumenta, umetnost je potreba, jednako u svim vremenima kako bi se izrazili smislovi određene epohe, a upotpunio i smisao života svakog pojedinca. I ma kako to izgledalo, baš kao u mojim pričama ili romanima, na primer, gde suština i smisao lebde u nekom bestežinskom stanju, nenamerni da se skrase i otvoreno prikažu stvarnost kao jedini mogućni uzor, ipak su proizvod životnih okolnosti, društvenog konteksta iza kojeg se kriju kao iza čipkane zavese. U nemogućnosti da se definiše, umetnost se zasniva na čistoj ideji, a ideja zahteva svojevrsnu istrajnost u izvedbi, što je često u koliziji sa savremenom tendencijom ka pojednostavljenju, minimalizaciji i svođenju duhovnih potreba na sporedne, pa i pogrešne postulate. Svaka umetnost nosi i istančano, prefinjeno prokletstvo poput pečata. Opsednutost postojanjem, ljubav prema životu, prirodi, ljudima, Bogu, i potreba da se ona pokaže, bilo jezikom, zvukom, slikom, filmskim kadrom, kako god, mogućna je jedino istinskom predodređenošću i okrenutošću ka svojevrsnoj ukletosti. I to mi ne smeta. Naprotiv, zaljubljena sam u sopstveno prokletstvo pisanja.

„Arheološko verovanje o mestu koje pamti i prenosi iskustva“ reči su koje izgovara Veselin Čajkanović nad svojom kućom u romanu Pad klavira. U romanu Moja poslednja glavobolja „čvorno mesto“ je kuća i radna soba Isidore Sekulić. Uz rečenicu iz Đorđoneove kletve da je „kuća preslikan čovek, sa stomakom – vatrenim ognjištem“ koliko je ona i prva reč, polazište ili simbolička tačka iz koje se rađa roman?

Čuvena je arheološka izreka: Mesto pamti događaje, a reč je zapravo o akumulaciji dešavanja koji nabojem dobrih ili loših energija čine iz epohe u epohu nadgradnju, obogaćujući određeno mesto, dajući mu novo lice, ali i naličje. Nekad je to destruktivno, nekad konstruktivno. Kako god, kažemo – istorija. Kažemo i: čovek – kuća, koji su suština i srž istorijskog i onog nepreglednog arheološkog vremena. Kuća je, dakle, mesto u mestu, segment pamćenja unutar kolektivnog, velikog pamćenja, simbolička osnova na kojoj se grade životi pojedinca i zajednice, metafora vremena i prostora, iluzorna granica između mikro i makrokosmosa, između stvarnosti i iluzije. Kuća je vera, hram unutar verovanja, princip po kom se ispoljava i pruža sopstvo a zauzvrat potražuje univerzum koji je profiltrirao to sopstvo. Važna po svim civilizacijskim, kulturološkim, sociološkim, istorijskim, psihološko-filozofskim parametrima, u mojoj literaturi kuća zauzima primarno mesto i biva polazište svih proznih zapleta, utočište za autentične ili fiktivne likove koji unutar nje stupaju u interakcije, neretko i bizarne, u trvenja, preispitivanja, odnose: ljubav i mržnja. Kao takvi, neobuzdani i nepredvidljivi likovi – oni grade ali i razaraju.

Prvi svoj roman Protovir gradila sam, pasus po pasus, na najstarijem staništu u Evropi u okviru lokaliteta Lepenski vir, koje je po svojoj formi i arhitektonskoj fizionomiji imalo čovekovo obličje, na taj način se identifikujući. U Sanatorijumu pod belim nacija je zatvorena u jednoj golemoj kući s belim nebom umesto krova. Sabirno mesto umetnika i pučanstva u Đorđoneovoj kletvi je crkva, kao sveti prostor višom silom a čovekovim umešateljstvom profanisan. U Mojoj poslednjoj glavobolji Isidora Sekulić u svojoj sobi, na samrtničkoj postelji, evocira bezmalo pun vek koji je proživela, vek izuzetno značajan za istoriju i kulturu ovog naroda, dok u Padu klavira Veselin Čajkanović, povampiren u novom vremenu, prisustvuje rušenju porodične svetinje – kuće.

U romanu Moja poslednja glavobolja „čvorna uporišta“ su intimne odaje Isidore Sekulić u koje se „zgusnuo njen život“ i kulturni život Beograda prve polovine dvadesetog veka. Između biografskih podataka, dokumenata i njenog stvaralaštva, za kakvom Isidorom ste tragali?

Isidora Sekulić je paradigma na kojoj se uzdiže i sa koje uzleće moja vizija idealnog književnog lika, s kojim sam uspostavila uravnoteženu relaciju brišući vreme i prostor kako bih iznela načistac suštinu: tragizam umetnika koji se preliva iz vremena u vreme kao iz obruča u obruč. To što je u Mojoj poslednjoj glavobolji delovalo kao uplivisanje u privatnost i intimu naše književnice, bio je pokušaj da umetničkim sredstvima desakralizujem njenu ikonološku ulogu u srpskoj književnosti i da zagrebem čak i ogulim debeo sloj zaštitnog laka i Isidoru predstavim pre svega kao ženu, iako snažnu ipak i ranjivu, sa svim vrlinama i manama, time pokušam da je približim i čitaocima i poštovaocima njene literature, naročito mlađim generacijama koji je u školama izučavaju prilično sterilno, kroz jedno ili dva dela, i za njih osim fraze „ikona srpske književnosti“ malo šta drugo postoji.

Kroz roman Moja poslednja glavobolja prolazi ili jednostavno statira plejada autentičnih ličnosti, od antike do savremenog doba. I trebalo je iznaći valjan modus kako svakom od aktera dati šansu da izrazi svoju ulogu, a da ne deluje opterećeno istoricizmom, koji uglavnom isključuje estetsko, artističko, pa i filozofsko sagledavanje. Razrešenje sam iznašla u rizičnoj i veoma zahtevnoj Ja-formi kojom je roman napisan. U predsmrtnim časovima
Isidora Sekulić iskajava sopstveni život uz pomenutu plejadu saputnika, pa i sapatnika, podižući hrabar glas savesti bezmalo jednovekovne kulturne istorije ovog naroda.

Te intimne odaje duše i uma, osećanja i misli, otvaraju se u „poslednjim komatoznim satima njena života“. Kao ispovest „žene pisca izgaženog stoleća“?

Kao komentar na odlomke iz kritičke studije Jovana Skerlića o Saputnicima koje joj čita „zagonetni Poeta“?

Kao esejistički pasaži o pojmovima koji postaju ključne reči njenog života?

Kao poslednje kritičko čitanje svojih knjiga?

Kao sećanje na odaje kojima je prošetalo mnogo likova kulturnog i umetničkog života Beograda prve polovine XX veka?

Ko su bili saputnici Isidore Sekulić?

U ključnom trenutku, očaja i nemoći, Isidora Sekulić u romanu rezignirano kaže: „Trebalo je da se rodim kao muškarac!“ I mislim da je to veoma bitna poenta, gotovo univerzalni vapaj žene stvaraoca na ovim prostorima. Zatvorena u sopstveni kosmos naspram svem kosmosu, u radnoj sobi unutar kuće kroz čije prostorije je nerado prolazila i u kojima se zadržavala tek po potrebi, samoizolovana u gradu omirisanom palanačkim profumom u koji je silazila samo u najvećoj nuždi, u zemlji izmučenoj ratovima i stradanjima, kao efikasan lek za glavobolju ponudila je intimni poetički dnevnik Saputnike. A desilo se da je knjiga objavljena 1913. godine, u vreme najvećeg pogroma i stradanja srpskog naroda, na čemu joj je Jovan Skerlić javno zamerio u oštro intoniranoj kritičkoj studiji Dve ženske knjige. To me je opredelilo da roman razdelim u 28 poglavlja, kao 28 glasnih Isidorinih odgovora na nerazumevanje, koji počinju citatima iz Skerlićevog spornog kritičkog sagledavanja Saputnika pa iPisama iz Norveške nakon kojih je Isidora spalila nekolicinu svojih eseja i studija.

Pomenuću sasvim namerno Pol de Manov paradoks kritike, aludirajući i na savremenu kritiku: „Svi su kritičari osuđeni da kažu nešto sasvim drugačije nego što su nameravali da kažu.“ I dodaću: Što ih ipak ne opravdava! I kako se u takvom ambijentu izboriti kao žena pisac, osim upornim poricanjem pravog stanja i odmenom nemoći da se to stanje preokrene teralačkim nagonom za radom?

Svaku adresu na kojoj je boravila (Takovska 3, Kneza Miloša 56, Vase Pelagića 70) Isidora je pretvarala u Epikurov vrt, sastajalište kulturnog i umetničkog Beograda, naročito mladih kojima je bila posebno naklonjena. Zato su joj verni saputnici i Aristotel i Platon, koliko i Gete, Šekspir ili Njegoš, kao i savremenici Jehudi Menjuhin, Andrić, Crnjanski, Milan Rakić, Grol, Danica Marković, Ksenija Atanasijević, Anica Savić Rebac, Kašanin, Vladeta Jerotić, ili Miodrag Pavlović koji će je do poslednjeg daha držati za ruku u bolnici „Dragiša Mišović“ na Dedinju.

Da li je moguće „sudbinu pojedinca uzdignuti do sfere u kojoj biva slobodna od svih odnosa, neuslovljena, a ipak u univerzalnoj ravni“? Da li je moguće to preneti na književno delo i na taj način danas čitati?

Pomama komercijalizacije na svim nivoima, prevagnuće svakodnevice s obiljem trivijalnosti, i njenih nimalo uzvišenih zahteva, dovedena je do tačke prezasićenja, što stvara otpor i potrebu da se revitalizuje kulturološki organizam i pojedinca i nacije, i obezbedi temelj za ponovno otkrivanje duhovnog doživljaja prošlosti, kako bi se oplemenila sadašnjost, kao siguran zalog za budućnost. Vrednosti i poimanje vrednosnih sudova priterani su u ćorsokak nad kojima često, nažalost, bdi šačica amatera i mediokriteta.

Odavno se od umetnosti ne traži da ugađa, da usiljeno i isfingirano dopunjuje staleške manjkavosti ili lične hendikepe pojedinaca, od nje se sve više očekuje da iskaže duhovnu supstancu života. I iako u današnje vreme tendenciozno preplavljivana kičom i šundom, njen stalni položaj, održan u višim sferama duha i duhovnosti, ostaje nedodirljiv za masovne „radovanke“ savremenih instant potreba i izraza, pa joj je u svakom trenutku – ukoliko postoji istinska želja – mogućno vratiti pravi značaj. Sve bučnije i buntovnije odbijanje pojedinaca da plivaju u moru besmisla i pokušaj iznalaženja meandara za sopstveno izražavanje, nada je i za književnost, samim tim i radost za čitaoce.

„Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture“, poslednje su reči Isidore Sekulić. Sa pitanjima kojima brani poziciju kreativne slobode umetnika i pisca sa početka romana stiče se utisak da su „glavobolje“ Isidorinog vremena i života slične onima sa kojima se suočava i zagonetni Poeta ili Pesnik našeg doba. Živimo li kartu Lude iz tarota „koja poznaje sad i ništa više“ (Đorđoneova kletva) a „mudrost umesto u glavi nosi u torbi“?

Umesto da nam torba služi za lične stvari i sitnice, mi u nju često odlažemo ličnu mudrost. I tu je ključ problema, a i njega smo takođe iz straha od istine i autentičnosti ubacili u torbu. Život sagledan iz aspekta nametnutih kriterijuma i modela od strane društva i države, jedva da predstavlja novo viđenje u književnosti, ali zato postaje izazov i inatni podsticaj inspiraciji, raščaurenju kreacije i žive mašte. Ali taj model se, iako u svako doba sagledan i definisan od merodavnih pojedinaca kao nepravedan, ipak preslikava iz vremena u vreme s neznatnim modifikacijama prilagođenim okolnostima, i suštinski uvek ide protiv kreativne i lične slobode umetnika.

Intuitivno pokrećem svoje likove, mahom umetnike, na otvoren bunt i konfrontaciju, uvodeći ih u različite situacije i odnose, u različitim ambijentima kroz različite epohe, od preistorije u Protoviru, do savremenih dešavanja i tema s umetničkom problematikom u Crvenom preseku. I desi se kao u Mojoj poslednjoj glavobolji da su s jasnom namerom prikopčana dva vremena, dva veka, kako bi se najprikladnije kroz fiktivni dijalog Isidore Sekulić i našeg savremenika Poete pokazalo koliko malo ima pomaka u poboljšanju statusa umetnika, ali i prave želje za suštinskim promenama po tom pitanju.

Isidora Sekulić jedna je od junakinja i romana Pad klavira. Za moto romana izabrali ste njene reči koje upućuju na temu ili na objašnjenje zašto ste izabrali Veselina Čajkanovića i Anicu Savić Rebac za junake?

Neke sudbine se ukrste u određenim životnim okolnostima, ili se na čudan način sudare senzibilitetima, privuku se, i započnu svojevrsni hodogram, koji često teško uspevamo da prepoznamo, zabavljeni falsifikatima svakodnevice. Imala sam sreću da mi se dogodi senjački ukrštaj, ali i privilegiju da ga prepoznam i prisvojim kao saputnički, potom i prevedem u svoju literaturu.

U međuratnom periodu Topčidersko brdo i Senjak naseljavaju umetnici, naročito slikari, vajari, arhitekte, ali i pisci i pesnici, što je uslovilo da se na Brdu oformi prava mala umetnička kolonija. A stanujem na Senjaku i nije mi bilo teško da pronađem, pažljivo odaberem, potom i razradim likove u Padu klavira, ali i Mojoj poslednjoj glavobolji, pa i novom romanu Crveni presek.

Akademik Veselin Čajkanović, naučnik svetskih razmera, stoji kao pandan i potpora velikim srpskim umetnicama – savremenicama: glumici Žanki Stokić, književnici Isidori Sekulić, slikarkama Zori Petrović i Mari Rosandić, koja je svoju slikarsku profesiju podredila profesiji supruga, čuvenog vajara Tome Rosandića. Njih četiri su mi po različitosti karaktera a istovremeno podjednako jakih kreativnih senzibiliteta dobrodošle za bridž-seanse, što je samo predigra za ključnu misiju koja im je namenjena: ubijanje pomahnitale beogradske vampirice, čuvene helenistkinje Anice Savić Rebac.

Isidora je inače junakinja svih mojih priča i romana, pa i onda kad nije imenovana, čak i onda kad gradim atmosferu uopšte lišenu likova. Ona je lik koji lebdi u svakom vremenu o kom pišem, prisutna u svim prostornim relacijama u kojima razvijam fabulu, pa i u slučajevima igrovne postavke: fabula bez fabule.

Priča počinje rušenjem kuće Veselina Čajkanovića 2012. godine a time i brisanje još jednog mesta koje pamti. Sa kućom pada i klavir „čvorno mesto“ ili središte građanske kuće, simbol porodice jednog vremena, jedne epohe. Kako stranice odmiču, doslovno značenje naslova romana prerasta u metaforu tragičnosti života svakog (izuzetnog i neshvaćenog) pojedinca. Kako se kroz različite slojeve romana može još tumačiti „pad klavira“?

Zabrinjavajuće je koliko smo kroz istoriju nepravednim kalkulisanjima i lošim procenama i prilagođavanjima, uljuljkani u lični komformizam, skrajnuli ulogu mnogih naših velikana zarad trenutnih okolnosti: političkih, politikantskih, interesnih ili nekih drugih, još potpomognuti slabošću pa i poltronstvom. Plejada zaboravljenih umova čeka na svoju – i kulturnu, i profesionalnu ali i ljudsku rehabilitaciju i vraćanje u nekada zaslugama osvojen, pa nepravdom izgubljen prostor (kuću), ponekad grubo i preotet ili razoren (preotetu ili razorenu).

I to je slučaj sa Veselinom Čajkanovićem prema kome je učinjena velika istorijska nepravda u posleratnom periodu, ali ne samo prema njemu. Žanki Stokić su izmakli daske koje su joj život značile i na kojima je nesebično umetničkim nervom odigravala kroz nebrojeno uloga i svoj i tuđe živote. Kseniju Atanasijević su sujetama profesionalno raščinili, a tek moralne nepravde učinjene Anici Savić Rebac i prvoj ženi akademiku u Srba Isidori Sekulić – da pomenem samo likove iz Pada klavira. I svaki od njih je jedan klavir. Svako od nas je jedan klavir!

S druge strane, koliko se roman može čitati i kao ljubavni, porodični i društveni roman?

Pad klavira je kompleksan roman u koji su uključene čudesnosti i nečudesnosti života, kao i sva životna gledišta, i ona devitalizovana navikom i bremenom nužde, i ona koja snažnim značenjem preobražavaju dosadno i komično. Tragizam jedinke stavljen je u prvi plan s jasnom namerom da se ukaže na manjkavosti ili propuste u društvu. Roman je kopmponovan od arheoloških slojeva ili redova sudbina značajnih ličnosti, a upravo oni jedno doba svojom alhemičarskom magijom pretvaraju u zlatno doba. Pritom se takav efekat drsko, ponekad i namerno i namenski ignoriše. U Padu klavira prikazan je niz sudbina kao niz klavira čije su dirke poredane u crno-belim odnosima, kao svojevrsna metafora odživljenih crno-belih dana.

Ipak, iznad svega, ovo je roman o ljubavi, tačnije ljubavima, što ga čini, uprkos dominantnoj vampirskoj naraciji i onostranoj energiji od koje je sazdana scenografija za likove, veoma životnim i sasvim realnim. To bi mogla biti i suština ljubavi – poništavanje svih granica i svođenje na univerzalnu ravan u kojoj je sudbina pojedinca uzdignuta u više neuslovljene, slobodne sfere – i u kojoj se izjednačava život i umetnost.

Ako je prostor romana Đorđoneova kletva uokviren jednim platnom – slikom Oluja – koliko se tek poniranjem u „arheologiju“ te slike otvaraju povlašćena mesta – gradovi: Firenca, Rim i Venecija, mesta koja pamte i prenose iskustva i duh vremena renesanse koju ste želeli literarno da prikažete?

Političko rivalstvo i teritorijalna i vojna nadmetanja velikih gradova-država u tada razjedinjenoj Italiji, donekle su stišani u prvim decenijama XV veka začetkom renesanse. Umetnost dobija na značaju i postaje predmet nadmetanja, a vlastodršci gradova-država se utrkuju ko će bogatijim i primamljivijim ponudama privući što veći broj značajnih imena.

Posle od skoro jednog milenijuma prekida, obnavlja se klasična umetnost, ali prihvataju i začinju tehnička otkrića koja će u saglasju s klasičnim doneti nešto sasvim novo – preporod. I upravo taj preporod i prekretnica u istoriji umetnosti, ali i jedna sasvim neobična a darežljiva pojava koja ga prati – mecenstvo, bili su mi dovoljan izazov da se upustim u avanturu zvanu: poigravanje istorijom umetnosti, stavljajući u prvi plan čuvenu Đorđoneovu sliku Oluja, koja se danas nalazi u Galeriji akademije u Veneciji. U romanu sam je dovela na mesto koje pamti, odakle je idejno pre sedam vekova i potekla: Istok – simbolično u Beograd, Ulicu kneza Miloša, Italijanski institut za kulturu. I to brisanje granica i premošćavanje kultura, pa i civilizacija, čija iskustva u sebi čuva jedna slika, bili su mi pokretačka mantra kojom sam se rukovodila gradeći kompoziciju.

Dakle, Đorđoneova Oluja je glavni junak romana. Zašto se baš ona izdvojila i u sebe ucrtala razvoj i mene i umetnike renesanse?

Oluja je slika s veoma neobičnom sudbinom. Pripisana je Đorđoneu, iako za to ne postoje sasvim pouzdani podaci, budući da slikar nije potpisivao svoje radove, a veoma malo ih je i naslikao. Mogućnost da je na slici radilo i dovršavalo je više slikara, otvorilo je novu dimenziju njene sudbine, koju sam rado prihvatila književno da predstavim, potpomažući se snažnom fikcijom. Istorija umetnosti nije toliko dovršena i dorečena da ne ostavlja prostora piscu da popuni praznine. To sam upravo i uradila sa Đorđoneovom Olujom, dopustila sam joj da se odmetne i poigra istorijom umetnosti i pokaže da umetničko delo ne može biti završeno i okončano, sve dok postoji neko ko ga sagledava i ko ga svojim subjektivizmom uvek iznova doslikava ili dovršava, ali ga ipak nikad ne završi.

„Bravissimo Masaccio! Bojite perspektivu svakodnevicom koja je mramorni stepenik istorije, odraz na uglačanoj ravni razvitka svega proteklog. Ja je, opet, verno konstruišem u jalov život, nekakav isforsirani privid, a možda i istinu…“

Ovim dijalogom slikara Mazača i Učela u jednoj firentinskoj crkvi počinje roman, a njime i priča o renesansi. Kakve je sve promene u doživljaju sveta i umetnosti donela renesansa?

Ključni momenat u romanu je dijalog dvojice slikara Paola Učela i Mazača koji, zatočeni u crkvi, razložno i sasvim mirno, s obzirom na okolnosti u kojima su se zatekli i grad i država Firenca opsednuti kugom, razgovaraju o procesu dolaženja do otkrića u umetnosti čiji su svedoci ali i glavni njeni akteri. Renesansa je napravila pravi preokret, ne samo u oblasti lepih umetnosti: slikarstvu, skulpturi i arhitekturi, nego i u svim drugim životnim segmentima. S malim modifikacijama, ove inovacije pokrenule su i „izme“ krajem XIX i početkom XX veka, otvarajući novi talas – modernizam.

Viziju sveta zasnovanu na veri u srednjem veku, zamenjuje vizija u kojoj razum dominira i u kom se matematički precizno počinje razlikovati lepo od ružnog, i uopšte razmišljati o takvim kategorijama umetničkim načinom. Renesansa nije srušila, zaboravila niti prenebregla staro dobro nasleđe, već ga je znalački i smelo iskoristila i prilagodila potrebama Novog Čoveka. I taj, probuđeni, prokrvljeni Novi Čovek zapravo je suštinska novina jer on postaje značajan i odgovoran nosilac velikog preporoda, začetog u Italiji i poput orkanske oluje prenetog i na ostatak sveta.

S jedne strane, te promene perspektiva ucrtane su i u gradovima različitih vremena u kojima se različito oslikava i duh renesanse. Opet, one se prožimaju u jednom gradu: kada je ispisan istorijskim dokumentima oslikavajući kulturni, politički, ekonomski život i literarno doživljenom tamom kuge i svetlom rađanja umetničkog dela.

Koliko su se i ostali pojmovi o kojima govore Učelo i Mazačo preneli i na samu strukturu, kompoziciju i jezik romana?

Dijalog dvojice slikara na početku romana, razrešenje je i odgovor na gotovo sva pitanja, nesuglasice i dileme u koje slika Oluja dovodi aktere tokom kulminacije radnje, naročito u epilogu. Ovaj dijalog bi mogao da stoji i sam za sebe, kao zasebna književno-estetska forma, ali struktura romana bi bila potpuno narušena bez njega. Svi termini, odnosno ključne reči, definisanje inovacija, i pojmovi s prizvukom simbolike ali i metafore, rastumačeni su kroz fabulu u drugom delu romana, i tako dovedeni u korelaciju s početnim dijalogom.

Kao istoričar umetnosti i pisac, kako vidite odnos književnosti i vizuelne umetnosti, pre svega slikarstva? Gde su moguća prožimanja?

To su bezgranične maštovne oblasti ljudskog uma u kojima dominiraju boje i glasovi, dve iluzionističke kategorije koje ne trpe definiciju niti bilo kakva konačna pravila, koje prostor popunjavaju dualizmima: dobar i zao princip, Bog i đavo, lepo i ružno, prijatno i neprijatno. Time se i demantuje mišljenje da je lepota uzvišeno i jedino svojstvo kojoj književnost, pa i vizuelne umetnosti teže, osobito slikarstvo. Zato su baš ti dualizmi, istovremeno i antipodi ali i prožimajući ukrštaji.

Koji su po vama dobri primeri „prevođenja“ iz jedne umetnosti u drugu?

Kad se osvrnemo na istoriju umetnosti od preistorije do modernih pokreta i pravaca, svedoci smo savršenog spleta tobožnjih slučajnosti i okolnosti kojima se jedan umetnički pravac preobražavao u drugi ili su se preplitali, pa i stapali. A zapravo, sve se odigravalo upravo onako kako je i trebalo, uprkos mnogim otežavajućim situacijama tokom istorije sveta, i kočničarima progresa i razvoja tog istog sveta. Čak su u tom preobražaju veliku ulogu ponaosob kroz minule epohe i periode odigrale kulturnoistorijske, društveno-političke i ekonomske prilike ili neprilike, kao ambijent iz kog i u kom se obrazovao, potom i usmeravao pravac „prevođenja“.

Beograd je mesto kojem pripada i kraj romana Đorđoneova kletva. Koliko se priča o renesansi može preneti na romane Moja poslednja glavobolja i Pad klavira kao literarne pokušaje da se najpre otrgnu od zaborava velikani kulture, umetnosti i nauke ali i da se upravo preko preispitvanja prošlosti dođe do nekog „preporoda“ u XXI veku?

Priča o renesansi, potrebi da se izađe iz svojevrsne stagnacije i mraka u koji je zapala umetnost srednjeg veka, uzajamni podsticaji i težnje svih društvenih segmenata ka sveopštem preporodu, veoma je sličan ambijent u kom se začinje komešanje artizama skraja XIX i početka XX veka. Sagledavanje realnog stanja, uglavnom destruktivnosti i zasićenja dotadašnjim oblicima umetnosti i potreba da se iz takvog stanja izađe i iznađe novi modus duhovne impulsacije desio se u zapadnoj Evropi na razmeđi vekova i veoma se brzo preneo i u našu sredinu. I upravo taj manirizam svih vrednosti proživljavamo i sada na razmeđi ovih – XX i XXI veka. I kao što su pojedini modeli u renesansi preuzimani iz antike, tako se i moderna umetnost umnogome oslanjala na renesansne novotarije. Što je neminovnost i u našem, XXI veku – na proverenim vrednostima, nasleđu i tradiciji gradi se i integriše sabrano iskustvo u novo i moderno, prilagođeno savremenim potrebama.

Dakle, sasvim je namerno roman Đorđoneova kletva završen u Beogradu, mestu s viškom istorije i pamćenja prošlosti, a kao mogući obrazac iz kog bi se zahuktao neki novi „preporod“.

Napisali ste roman Četiri elementa. Šta bi u vašem stvaralaštvu bili voda, vazduh, vatra i zemlja ?

Četiri elementa: Vazduh, Vatra, Voda i Zemlja uredila sam u romanu kao četiri zasebna sveta, nastanjena fantastičnim i fantazmagoričnim bićima, vidljivim ili nevidljivim, biljkama i životinjama sa svojstvima sličnim ljudskim a ipak drugačijim, u gradovima i predelima sa neuobičajenom arhitekturom, raspoređenošću i načinom podizanja građevina. Od ova četiri elementa sazdana je celokupna priroda i sve u kosmosu, ali i Čovek kao njen stožer. Prolaskom devojčice Kal Ine kroz paralelne svetove istovremeno je i prolazak kroz sopstveno Ja – Svet Iznutra, i upoznavanje sa tajnama svoga bića i sveg sveta i njegovih stvarnih i izmaštanih naseljenika. U razgovoru sa njima, gde se brišu granice između mogućeg i nemogućeg, stvarnog i izmaštanog, kroz niz najčudesnijih zgoda i nezgoda, Kal Ina otvorenošću dečjeg uma prima, sagledava i toleriše različitosti, i tako dolazi do novih i sasvim uzbudljivih saznanja koji obogaćuju njeno iskustvo spoznajom o složenosti i do tada nespoznatoj sili u uređenju svemira, bogatstva paralelnih postojanja drugih svetova i stvorenja sličnih ili ne onima koja poznaje, čiju će punoću lepote i dobroga sakupiti i preneti kao dragoceno iskustvo na svoju, odnosno našu Zemlju.

Iako knjiga Četiri elementa ne stoji na početku ona otvara pripovedni svet Laure Barne – za decu i omladinu i za odrasle. U ovim elementima sadržane su sve boje, mirisi, slike i zvukovi reči i sva značenja fragmenata sveta – umetničkog i svakodnevnog.

Kako od ovih elemenata kreirate svet za decu a kako se oni tumače u svetu odraslih? Postoji li razlika u pristupu i temama kada pišete za
decu?

Nejaka je, ponekad i nerazaznatljiva granica koja odvaja dečji svet od sveta odraslih. Odrasli svojom strogošću i očekivanim reakcijama, neretko ukalupljenim u naviku, odskaču u svojim potrebama, uglavnom ih komplikujući. Četiri elementa je roman o nama, bilo da smo dete, ili da smo odrasli a zadržali dete u sebi, ili ga iz raznoraznih razloga potisnuli. Naravno, pisati za decu podrazuveva odgovarajući jezički pristup i način izražavanja, ali teme su podjednako dostupne svim uzrastima, i samo je stvar umešnosti pisca da ih predstavi i prilagodi takozvanoj ciljnoj grupi.

Roman Četiri elementa ostao je da lebdi u nedefinisanom prostoru i nije ga ni žanrovski ni stilski jednostavno svrstati u neku od usvojenih kategorija: knjiga za decu, ili knjiga za omladinu, ili pak knjiga za odrasle. Možda je upravo u toj fluidnosti i nemogućnosti udevanja i najveća čar ovog dela.

U Đorđoneovoj kletvi Kozimo Mediči izgovara da su četiri elementa, potporna stuba Firence: Bruneleski, Donatelo, Mazačo i Paolo Učelo. Kako i na koji način?

To su četiri veoma značajna umetnika čijim pronalascima je obogaćena i ucelovljena istorija likovnih umetnosti. Bruneleski je antičke arhitektonske oblike prilagodio svom vremenu, primenivši nove konstruktivne elemente kao nadogradnju na klasične, čiji je uzorni primer nadsvođavanje kupolom firentinske katedrale Santa Marija del Fijore. Donatelo je začetnik prve skulpture akta u punoj trodimenzionalnosti, koja čoveka vraća u antičku poziciju da je: „mera svih stvari“. Mazačo punoćom boje verno oslikava trodimenzionalno ljudsko telo u jasno definisanom prostoru, a Paolo Učelo uvodi u slikarstvo perspektivu i nov način sagledavanja prostora. Njih četvorica nisu samo četiri potporna stuba Firence nego četiri gradivna elementa čovečanstva.

Svet reči Časopis Društva za srpski jezik i književnost Beograd 2015, broj 39–40.

(intervju vodila Tamara Krstić)

Svako od nas je jedan klavir

Intervju: Politika, nedelja, 15. decembar

Veselin Čajkanović

Akademik Veselin Čajkanović (1881–1946), profesor Beogradskog univerziteta, koji je u Lajpcigu i Minhenu studirao klasičnu vizantijsku i orijentalnu filologiju, prevodilac s klasičnih jezika – glavni je junak romana Laure Barne „Pad klavira“, koji je objavio Zavod za udžbenike iz Beograda. Laura Barna (1964), kaže Petar V. Arbutina u pogovoru, oživela je Čajkanovića u svetu duhova, u slojevitoj stvarnosti dubokih misli i slika njegove duše, u inspirativnoj empatijskoj vezi s porodicom, ali i s magičnom Anicom Savić Rebac.


Laura Barna

Za moto knjige uzeli ste reči Isidore Sekulić, u kojima se ona zalaže za borbu „protiv svakog nereda u sebi”. Da li to znači da nema borbe protiv društvenog nereda, ako se, pre toga, ne izborimo za sopstveni red?

Sagledati realno i trezveno sopstveni nered, tačno ga definisati potiskivanjem sujete i bez predrasuda, pa i gordosti, pronaći pravu meru kojom bi se kontrolisao, bilo bi idealno stanje koje bi automatski isključilo i društveni nered. Čovek neminovno u sebi nosi i dobro i zlo. Pitanje je održavanja balansa ovog dualizma, i iluzorno je očekivati da ga svi uspostave idealnim aršinima. Otuda i Isidorin apel za „objavljivanje najboljega u sebi” deluje kao otrežnjujući priziv svesti i savesti o sebi u odnosu na druge, odnosno pojedinca u odnosu na društvo.

Glavni junak romana je Veselin Čajkanović. Zašto ste se odlučili baš za njega?

Za čvrstu romanesknu konstrukciju ideje koju sam osmislila – bila mi je potrebna jaka ličnost, neko ko će svojim znanjem i umećima biti potpora ostalim likovima, uglavnom umetnicima. Priču sam bazirala oko Veselina Čajkanovića, naučnika svetskih razmera, iza kog kao bedem stoji porodica. Izabrala sam najprihvatljiviji način da predstavim tragizam nedovršenosti građanstva kod nas – povampirujući ih. Ili pokušaj oformljavanja krhke građanske svesti na tradicijskim temeljima. Njegovih uspona i padova. Još sam jače učvrstila nameru da Veselina Čajkanovića isturim kao predstavnika ovakve zamisli onog momenta kad sam se zatekla u Puškinovoj ulici dok je bager rušio njegovu kuću. Na to nisam mogla ostati ravnodušna.

Priča počinje rušenjem njegove kuće i stradanjem jednog klavira. Šta simbolizuje taj klavir?

Svako od nas je jedan klavir, ili bar u sebi nosi, ima ili čuva klavir. Osluškujemo njegove poruke kao nikad dosvirane taktove, naslućujemo ono što taj klavir može da simbolizuje, stremeći po svojoj prirodi i suštini ka novom, drugačijem, uzvišenom, duhovnom. Zato je njegov pad toliko bolan. Ali, srećom, nije i konačan.

Jedan umetnik, od krhotina klavira, pravi skulpturu. Da li to znači da je umetnost neuništiva?

Umetnost je nedefinišuća i neuništiva, ali je istovremeno neefikasna i beskorisna sama za sebe. Izolovana i zatvorena u sebe. Sve dok postoji sudeonik ili saučesnik u onome što ona namerava da izrazi, ona traje i jeste. U tom slučaju i krhotine razbijenog klavira mogu da se regenerišu i nastave svoju umetničku misiju. To je shvatio jedan naš savremenik iz sveta seni – vajar, i od ostataka klavira pravi modernu skulpturu, i to na raskršću htoničnih sila. Sa svake krhotine čuje se ton klavira. Dakle, klavir se uzdigao.

Četiri dame sa Senjaka: Isidora Sekulić, Zora Petrović, Mara Rosandić i Žanka Stokić, igraju bridž. Da li je bridž buržoaska dokolica ili umetnička poruka?

Bridž je, pre svega, intelektualna igra u četiri mozga, popularna, mada stidljivo, u srpskim građanskim kućama u međuratnom periodu, koje su držale do sebe i svog ugleda. Parirajući evropskim navikama: bridž i čajanke, otišlo se nekoliko koraka dalje. Oformljavaju se uporišna mesta, čuvene adrese, na kojima se okupljala tadašnja elita. Bridž-seanse bile su naročito primamljive damama, kao izazov i igrovni način kojim su parirale džentlmenima, u svakom smislu. Moje četiri dame su pravi primer za to, ali njihova misija je mnogo kompleksnija: ubijanje odmetnute topčiderske enpirice koja se drznula da uzburka gradske duhove.

Kakav je bio odnos Čajkanovića s Anicom Savić Rebac, jednom od najumnijih Srpkinja?

Za svoju doktorsku disertaciju „Predplatonska erotologija” Anica Savić Rebac bira kao mentora dekana Filozofskog fakulteta Veselina Čajkanovića. To su činjenice, a sve ostalo je moglo da se desi upravo onako kako sam opisala u romanu – erotično i uzbudljivo. Ovo je knjiga i o ljubavima, različitim oblicima ljubavi, realizovanim i nerealizovanim, bivšim i budućim. Jedna od njih vezuje Anicu i Veselina.

Opisujete i nečasnu ulogu akademika Dušana Nedeljkovića, koji je Čajkanovića proglasio saradnikom okupatora i ratnim zločincem?

Etnolog i filozof Dušan Nedeljković, predsednik Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih domaćih pomagača, bio je i jedan od jedanaestorice članova takozvanog Suda časti Beogradskog Univerziteta, oformljenog 12. decembra 1944. godine, s nezahvalnim zadatkom da utvrdi odgovornost, ali i podobnost profesora i asistenata zbog stavova i delovanja u vreme okupacije. Jedna od prvih izrečenih presuda odnosila se na Veselina Čajkanovića. Proteran je sa Univerziteta, oduzeta su mu sva građanska prava, a knjige anatemisane. Do danas nije rehabilitovan.

Potpuno drugačije svedočite o Vojislavu Đuriću?

Osim što je imao lične, prijateljske naklonosti prema Veselinu Čajkanoviću, Vojislav Đurić je imao i građansku svest o veličini i značaju dela velikog naučnika, ne samo za ovu naciju, nego i za evropsku pa i svetsku baštinu. I jedan je od najzaslužnijih za sistematizaciju i objedinjavanje njegove rukopisne ostavštine. Nije mu bilo lako jer Čajkanović je imao osoben sistem beleženja i pisanja, koji je ponekad zahtevao čudesnu moć i sposobnost dešifrovanja, potom i klasifikovanja.

Jedan od junaka kaže: „Sve što je dobro – Bog uzima sebi u službu”. Nebesko carstvo, očigledno, bolje je od zemaljskog?

Da, ali Nebesko carstvo treba zaslužiti dobrim delima činjenim na Zemaljskom carstvu. Dakle, zna se putanja kojom se zaslužuje „Božja služba”.

Politika, nedelja, 15. decembar 2013, Beograd.
(intervju vodio: Zoran Radisavljević)
Politika online (intervju).

Uspon do pada klavira

Intervju: Art-Anima, razgovor vodio Dragoljub Igrošanac.

Šta vas je inspirisalo da napišete roman čiji je glavni lik istoričar religije i mitologije Veselin Čajkanović?

Zaborav, rekla bih prvo. Pamćenje koje je potrebno povremeno podstaknuti i osvežiti kako bi se predupredilo zaboravljanje. I radoznalost kao pokretač. Poražavajuće je koliko smo kroz istoriju nepravednim kalkulisanjima i lošim procenama i prilagođavanjima skrajnuli ulogu mnogih naših umetnika zarad trenutnih okolnosti: političkih, politikantskih, interesnih ili nekih drugih, još potpomognuti slabošću pa i poltronstvom. Plejada zaboravljenih umova stvara sve veću kolonu i čeka na svoju – i kulturnu, i profesionalnu ali i ljudsku rehabilitaciju i vraćanje u nekada zaslugama osvojen, pa nepravdom izgubljen prostor, ponekad grubo i preotet.

Jedan od njih je i Veselin Čajkanović.

U vašim delima prisutna je kritika na položaj kulturnih radnika i umetnika u zvaničnim krugovima srpske kulture. Mnoga od imena koja se javljaju u vašim romanima pripadala su ličnostima koje su doprinele istorijskom i kulturnom napretku zemlje, a zatim bivale gurnute u zaborav. U Padu klavira neke od tih ličnosti povampirujete. Zašto ih ponovo vraćate na ovaj svet i baš u obliku vampira?

Nikada zapravo i nisu otišli, tu su sa svojim neuništivim delima, blesnu pojavno o nekim godišnjicama pa odmah potom iščeznu do kakve druge prigodne prilike. Zar nisu pravi vampiri i da ih ne povampirujem u svojoj literaturi?

Zanimljiva je podela uloga među istorijskim ličnostima. Važno mesto u romanu zauzimaju četiri „bridžašice”. Kažite nam nešto o njihovoj ulozi i problemu s kojim se suočavaju?

Za zaplet u romanu bili su mi potrebni dodatni likovi, a budući da je senjačka priča, još ona koja se raščaurava oko Veselina Čajkanovića, uzela sam četiri njegove savremenice, različitih zanimanja ali iz kulturnog kruga: glumicu Žanku Stokić, spisateljicu Isidoru Sekulić, slikarku Zoru Petrović i ženu vajara Tome Rosandića. (Ovo poslednje zanimanje nije greška, jer Mara Rosandić je svoju slikarsku profesiju podredila profesiji supruge, a time postala Rosandićeva uspravna kičma.)

U međuratnom periodu Senjak naseljavaju umetnici, naročito slikari, vajari, arhitekti, ali i pisci i pesnici, i zakratko na „čarobnom brdu” stvorena je prava mala umetnička kolonija. A stanujem na Senjaku i nije mi bilo teško da pronađem, pažljivo odaberem, potom i razradim likove u Padu klavira. Njih četiri su mi po različitosti karaktera a istovremeno podjednako jakih senzibiliteta dobrodošle za bridž-seanse jer bridž se igra u četiri mozga, što je samo predigra za ključnu misiju koja im je namenjena: ubijanje topčiderskog enpira. Da ne zbuni poslednja reč: enpir, s obzirom na to da je moja kovanica, dakle, govorim o vampiru koji se ne obnavlja krvlju već energijom, u ovom slučaju preuzimanom mahom od umetnika.

Poznato je da ste za pisanje romana Moja poslednja glavobolja izvršili podroban istraživački rad o životu i delu Isidore Sekulić, kako bi na što verodostojniji način prikazali njen privatni život, o kome se malo zna ili ne zna u dovoljnoj meri. Da li su sličan tretman prošli i istorijski likovi s kojima će se susresti čitaoci Pada klavira ?

To što je u Mojoj poslednjoj glavobolji delovalo kao uplivisanje u privatnost i intimu naše književnice, bio je pokušaj da umetničkim sredstvima desakralizujem njenu ikonološku ulogu u srpskoj književnosti i da zagrebem čak i ogulim debeo sloj zaštitnog laka i Isidoru predstavim pre svega kao ženu, iako snažnu ipak i ranjivu, sa svim vrlinama i manama, time pokušam da je približim i čitaocima i poštovaocima njene literature, naročito mlađim generacijama koji je u školama izučavaju prilično sterilno, kroz jedno ili dva dela, i za njih osim fraze „ikona srpske književnosti” malo šta postoji.

Nešto slično je i sa Veselinom Čajkanovićem, s tim da sam morala grubo da podbodem Animusa a prigušim Animu u sebi, kako bih ušla u psihu muškarca i radila ono što bi on, mislila na njegov način, ili govorila u njegovo ime, ali ga i dovela u relaciju s četiri bridžašice i čuvenom helenistkinjom Anicom Savić Rebac, enpiricom zbog koje i započinje topčiderska hajka. To je, naravno, uvek rizik kad su autentične ličnosti posredi, i ovaj roman je za mene bio još jedan hod po skliskom kanapu zategnutom nad ambisom.

Verujete li u moć rituala i da li ste imali neki poseban tokom pisanja knjige o Čajkanoviću? (mislim na obilazak mesta na kome se nalazila Čajkanovićeva kuća)

I te kako verujem, i te kako sam ih imala. Pisanje je klupko magičnih rituala, koje se, ako je sreće, nikad ne odmota do kraja. Sreće za pisca koji volšebnom veštinom dopušta čitaocu da razmotava uže od čvorova životnih sekvenci naizgled unedogled, ili koliko je sposoban pa i voljan, ali do kraja nikad ne dolazi, čak se poslednji čvor ni ne nazire. I te pozadinske rabote, neretko nalik pravim malim pa i velikim ritualima, nosioci su besmrtnosti književnog dela, samim tim i njihovih tvoraca.

Pratila sam sudbinu kuće Čajkanovića od momenta kada je prodata, gledala sam kako se raskrčuje plac od biljaka koje je on lično sadio pa puštao ih da rastu, sve dok ne zakorove, prisustvovala sam rušenju njegove kuće 15. marta 2012, padu klavira, uzetog kao svojevrsna metafora koja spaja prošlost i sadašnjost u preseku – lepog, i pretvaranju mesta s pamćenjem u gradilište po kom se vrzmaju radnici nesvesni upamćenog. Mesecima sam pratila gradnju nove zgrade – dvojne vile u Puškinovoj 22. Istovremeno sam u romanu inatno gradila skulpturu od delova razbijenog klavira na raskršću ulica Vase Pelagića i Puškinove. I taj preobražaj je zapravo čarolija, iz jednog sveta i života nastajao je pred mojim očima i mojim razdraženim nervima novi, drugačiji nadsvet, pandan (n)ovom vremenu, što i jeste magija. Bezmalo svaku noć, dolazila sam na gradilište, čekala onih nekoliko praznih i gluvih trenutaka oko ponoći kad sve obuzima smiraj i deluje kao da se kapija neba i zemlje načas otvori za noćne sablazni, a tad su i naša čula ne samo izoštrenija nego i podložna opuštenijem primanju. Posle sledi i ono neminovno davanje, zahvaljujući kom je i nastala ova knjiga.

U vašim dosadašnjim delima neretko ste primenjivali elemente fantastike. Ipak, vaš najnoviji roman znatno je bliži žanrovskom obrascu nego neki raniji u kojima su elementi začudnog bili prisutni.

Da, uvek sam koketirala sa fantastikom, približavala joj se tek da joj osetim dah, ali bih se izmicala na vreme ne dopuštajući joj da me opsedne i preuzme – ukanališe, nastojeći da ostanem iznad isključivih žanrova i odrednica. Ruku na srce, život je fantastika, predložak za moju literaturu postaju fragmenti otrgnuti iz različitih epoha i spojeni u fantazmagoričnu sliku. Samo je potrebno zanatske veštine, naravno i upupoljčene i rascvetale mašte da se slože i ukomponuju događanja za koja se ispostavi da su tek modifikovana datim okolnostima, ali se kao ista pretaču iz vremena u vreme kao iz obruča u obruč.

U svetlu činjenice da se književna kritika još uvek nerado bavi proučavanjem žanrovskih ostvarenja, da li smatrate da ovim potezom rizikujete da vaše delo bude manje primećeno ili manje vrednovano?

Unutarnji impuls koji bira likove, vremena, situacije i događaje je ono što osluškujem i primam. Knjigu gradim u hodu, sami događaji koji deluju kao slučajnosti privlače i povlače jedan drugi, i samoispisuju se. Tako i naše vreme ramenima podgurkuje neko davno prošlo, nadopunjuju se, i slažu već pomenute čvorove životnih sekvenci u sliku. Zato je svaki moj roman slika oslikana bojenim i zvučnim rečima. Spoljne manifestacije su stvar trenutka koji je mahom ograničen datim okolnostima. Otuda i onaj Zaborav koji sam pomenula u odgovoru na prvo pitanje. A rizik? Bez njega definitivno ne bi bilo književnosti. Ne bojim ga se.

Nastajanje romana Pad klavira se podudara sa nastajanjem priče „Topčiderski rubin”, koja je čitaocima predstavljena u Paladinovoj antologiji priča o vampirima. Možete li nam razjasniti kako su ta dva dela nastajala, budući da dele dosta toga zajedničkog?

Ona dele isto mesto, ista vremena, iste ljude koji se poenpireni kreću preko tih vremena, preleću mesta ili lebde nad njima ne želeći više da u njih uđu. Ona su u konačnom – jedno. Priča u romanu ili roman u priči. „Topčiderski rubin” mi je crvenim sjajem rasvetlio neke tamne tačke koje sam imala kao nejasnoće u romanu. On mi je umnogome pomogao da pravilnim sledom sagledam čvorna mesta i uvežem Pad klavira.

Da li je „Topčiderski rubin” bio na neki način beg od romana, kao što su svojevremeno priče iz zbirke Dijalog o kamenu bile predah od romana Protovir ?

Priče su predigra za duže i koncentrisanije razigravanje, što roman obično po svojoj konstrukciji pa i formi dopušta, ali i zahteva. Ponekad su i postigra, a nekad i međuigra. Priča je izazov kom ne odolevam, nešto kao mozgovna dorada ili pojašnjenje segmenata osećanja koji zaslužuju da ostanu zasebna celina jer nose dovoljno jaku poruku čitaocu, ili pak idejno zatvaraju krug. Ali nikako nisu beg. U ovom slučaju možda pre međuspratno odmorište, penjanje do vrha – Pada klavira.

Kao istoričar umetnosti, u svim svojim romanopisnim delima ostajete verni svom pozivu. U svakom od tih romana oživljavate ličnosti i periode važne za srpsku i svetsku kulturnu baštinu. Hoće li se ta tradicija nastaviti i u narednom romanu?

Ne znam da li smem da kažem: srećom, hoće! U stvari, smem, ali ne znam da li je pristojno posle desetak knjiga u kojima sam obrađivala uglavnom teme iz domaće i svetske istorije umetnosti, uvirivala u sudbine i umetnika i njihovih najznačajnijih dela, udahnjujući im životnu energiju, kao što je bio slučaj sa čuvenim slikom „Oluja” majstora visoke renesanse Đorđonea del Kastelfranka u mom prethodnom romanu Đorđoneova kletva.

Prikupljam građu za sledeći roman. Ne bih puno da otkrivam, ne zato što sam od onih pisaca koji taje proces svoga istraživačkog rada, nego puštam događajima da me odvedu do suštine, pa i ljudima, akterima tih događanja, da me iskustvima i pamćenjem upute ka onome što je neminovno da uradim. Za sada znam da će to biti vreme začetka srpskog impresionizma, veoma okasnelog kod nas jer se dugo borio protiv okoštalog akademizma, dodatno opterećen tradicijskim utezima. Dakle, još uvek nejasno, ali svakako ostajem temom i senzibilitetom u umetnosti.

Iskorak širine misli

Šta vas je podstaklo da se ozbiljno pozabavite Isidorom Sekulić s obzirom na to da nije imala buran život i da je bila veoma povučena osoba?

I Isidora Sekulić, nažalost kao i većina ličnosti zaslužnih za kulturu ovog naroda, često su bili izloženi mitomanskim uopštavanjima, a njihovi životi samovoljnim konstruisanjima i svođenjima. Postoji tek zrnce istinitog, oko kojeg se docnije razvijaju i nadgrađuju prave legende, neretko s prizvukom intrigantnog, a koje uspevaju da zasene suštinu. Naprotiv, Isidora je bila veoma angažovana, na svim poljima. Uostalom, zamislite ženu s početka XX veka koja sama krstari Evropom, koja se školovala u Budimpešti, Berlinu, koja brodom odlazi u Maroko… prvu ženu akademika u Srba, prvu predsednicu Udruženja književnika Srbije obnovljenog posle Drugog svetskog rata, jednu od osnivača i prvog sekretra PEN centra, profesionalnog pisca, saradnicu svih značajnih kulturnih institucija u zemlji i okruženju, književnih redakcija… ženu koja sve ovo postiže sama, svojim radom. Može li to jedna veoma povučena osoba?

Zašto je Isidora toliko bila pogođena i povređena Skerlićevom negativnom kritikom, tako da je čak uništila nekoliko nedovršenih eseja i studija. Kakav je bio njihov odnos?

Početkom XX stoleća Jovan Skerlić, Branko Lazarević i Bogdan Popović bili su tadanja kritička realnost. Povredi nas neko koga cenimo, do čijeg mišljenja nam je stalo, kudikamo snažnije. Mislim da je to bio razlog Isidorine, rekla bih ipak – ishitrene reakcije na Skerlićev sud o njenim „Saputnicima“, možda izražene sa odveć srčanosti, koja se opet iz predrasuda oduzima ili izmiče Isidori, kao mogućnost izražavanja. A da je, uprkos svemu, cenila Skerlića dokazuje i onaj nekrolog izgovoren kišnog maja 1914. nad njegovim grobom.

Veoma teško Isidori je pao i grubi napad Milovana Ðilasa 1951, povodom njenog dela „Njegošu, knjiga duboke odanosti“…

Taj posleratni period bio je, u psihološkom smislu, koban po Isidoru. Možda je i po tome pamtimo kao otuđenu i izolovanu samotnicu sa čarobnog brda Senjaka. Radna soba joj postaje svet, a sverečivi saputnici: knjige. I ponovo spaljuje svoj višegodišnji trud – drugi deo knjige o Njegošu. Ali, ovaj put, verujem, iz nekog neobjašnjivog ili teško objašnjivog straha. Nerazumevanje ili neprihvatanje nas suštinski plaši. Kako god, dosta su knjige gorele na lomači ljudske gluposti!

Kako tumačite toliku Isidorinu zatvorenost u sebe, uživanje u samoći i čutanju? Otac joj je, kako kaže, bio „do neobuzdanosti izazovan temperament“, a ona „hladna kao nordijski čvor“?

Samoća i ćutnja su posebna stanja duha, prevodnice do sepstva, do one polazišne odskočne poluge, kojom smo u stanju da iskoraknemo iz sebe punih darovnih ruku, izrazivši na jasan i iskren način smisao i smislove epohe kojoj pripadamo. To je zapravo svojevrsna katarza, najbezbolnije opiranje jedinke društvu, zabludama, glupostima, malograđanštini, nekad i kosmičkoj nepravdi.

Izuzetno je intrigantna epizoda iz knjige iz Isidorinog života o njenom (navodnom) mužu i njegovoj (navodnoj) smrti?

Tog segmenta Isidorinog života sam se tek ovlaš dotakla, naslućujući, potom i poštujući njenu prikrivenu želju da se o tome progovori u datom trenutku, onda zasvagda zaćuti.

I vaša junakinja, kao i neki intelektualci danas bili su na udaru besmislenih etiketa: „U Prvom svetsku ratu učestvovala sam dobrovoljom kao bolničarka, jedno vreme i živela u Vojnoj bolnici u Studeničkoj, ali koliko god se upinjala, ceo život sam pronosila štambilj posred čela, na potiljku: KOSMOPOLITA, kao da jedno uz drugo ne mogu, a mogu, i te kako paradno i združno kao kod Nadežde (Petrović) ruku pod ruku kao Bogom spojeni ljubavnici.“

Uvek je tako, kad se širinom misli iskorakne iz lokalne bare i stane na suvu stazu osutu svetlostima: istoka i zapada, severa i juga, podjednako. Srećom, Isidora Sekulić je za života uspela iznaći lični filozofski sistem, kao svojevrsni zabran, i prema njemu se i ravnala, živeći prkosno životom žene pisca na razmeđu 19. i 20. veka, ne pristajući na kompromise ni sa okolinom niti se mireći sa palanačkim sindromima. Njeno oružje protiv mislene i svake druge uskogrudosti je rad. I opet rad. Biti kosmopolita nikako ne isključuje ljubav prema sopstvenoj naciji, naprotiv, može joj doneti novo i drugačije bogatstvo, a u čemu kultura i kulturno delanje imaju primat i definitivni prioritet.

Isidora se žalila i na svoju sudbinu kao žene: „Trebalo je da se rodim kao muškarac i ceo život bi mi bio lagodniji i spontaniji, ovako, kao žena, trošila sam se na svakom koraku kudikamo više, za sve sam se morala izboriti dodatnim naporom…“

Ovde bih uz vaše reči: sudbinu kao žene, dodala: žene pisca. I danas javno kažem: „Trebalo je da se rodim kao muškarac…“ Prosudite da li se mnogo promenilo od onda do danas. Mislim – ne!

Pri samom kraju romana navodite reči koje je Isidora uputila svom mladom prijatelju i pesniku Miodragu Pavloviću: „Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture“. I pored te gorke lične skepse, njeno delo je ipak mnogo više od toga?

Jeste. Srećom, sa Isidorom Sekulić nije bilo tako. Podvešću tu njenu predsmrtnu izjavu pod „belu skepsu“. Ali, sa mnogim našim spisateljicama, nažalost je to bio slučaj. S Milicom Janković, npr., pesnikinjom Danicom Marković, Anicom Savić-Rebac, Ksenijom Atanasijević… Ali mi smo tu, zavetni čuvari svakog oblutka ili krpitelji rupa. Samo da nam još takva spoznaja dopre istinski i konačno do svesti.

Večernje novosti, sreda, 21. januar 2009, Beograd.
Godina LVI, str. 24–25 (intervju vodio: Dragan Bogutović).

Protiv svake navike

Pripovetka ili roman, koji Vas žanr više privlači?

Ne bih mogla, niti smela, načinom privlačnosti da definišem i razlučim šta je to što mi pre zaokupi i zagolica pažnju: roman ili pripovetka. U pisanju pokušavam da uspostavim dobre odnose između ova dva žanrovska opredeljenja, načinim nešto izazovno, nešto osuđeno na večito „između“, nešto što se neće dati olako udevati u prepoznatljive forme. To je neko nejasno razmeđno stanje, odbijanje, nepristajanje na već utvrđene žanrovske raspodele u književnosti. Ili je to tek pokušaj razdešavanja ustaljenih obrazaca koji me oduvek vraćaju na znakovnost pojma „navika“, a navika je jedno zaista zlobno stanje stvari koje, čim ga prepoznam, razdesim.

Koja Vas je smisaona ili poetička ideja rukovodila u pisanju knjige „Nevolje gospodina T. ili suteren“?

Eto, upravo ta knjiga potvrđuje moje promišljanje na vaše malopređašnje pitanje: pripovetka ili roman? Reč je, zapravo, o romanu u dvadeset i jednoj priči ili je to ipak dvadeset i jedna priča u romanu, koji takvom unutarnjom raspoređenošću opravdava čak i naglašava svoje izričito nepristajanje. Književno delo je po pravilu podložno ideologiji i ideolozima vremena u kom je nastajalo, što bi dakako moglo da znači da nije tek delo pisca, već i okolnosti, društvenog miljea u kojem ga je pisac (s)tvarao i (s)tvorio. „Nevolje ili suteren“ je ogledalo jednog šireg civilizacijskog konteksta u kom se, nažalost, dešavaju loši ishodi, i što je pogubnije ponavljaju, zanemarujući mogućnost učenja na greškama, a koji svakako mogu biti (u većini slučajeva i jesu) uzrokovani mestom, otuda i relativizovan naslov ove knjige.

Kako tumačite svoj relativno kasni ulazak u književnost?

Prvu studiju o srednjovekovnoj umetnosti objavila sam 1995, a prvu priču 2000. godine, i vodeći se logičkim sledom, moglo bi se reći da je od tada sve započelo, da je to taj moj ulazak u svet književnosti. Ali, ovim se otvara jedna sasvim izvesna dilema: da li se u književnost ulazi tek prvim objavljenim radom ili iz književnosti, uzmimo i umetnosti uopšte, nikada niste ni iskoraknuli. I to je taj volšebni trenutak kada se umetnost i život prožmu gustim neraskidivim bodom, kada nijedno ne stoji nad iliti pod jer su konačno postali Celo, stopljeni u Jedno. Mislim da iz književnosti (iz umetnosti) nisam izbivala, a sve potonje je stvar tehničke prirode, priznajem, čak i moje nemarnosti. Tako se desilo da sam knjigu „Protovir“; pisala 1996/97, a da je dočekala svetlo dana tek 2003. godine. I?

Koji su Vam pisci neka vrsta učitelja?

Prednjače svakako antički pisci, oni koji su pisali i pronosili kulturu, umetnost, filozofiju i ideal starih klasičnih naroda, takozvanim „mrtvim jezikom“, a da njihove poruke i suštinsko poimanje Sveta i Čoveka u njemu, nikad življi i aktuelniji nisu bili kao danas. Samo što to često previđamo. I sve je stvar ideje, idejnosti koje ljudsko iskustvo ili potvrdi ili potre, što bi mogla biti definicija umetnosti, iako, verujem, umetnost nema definiciju. Od pisaca koji su pisali takozvanim „živim jezikom“, tu su Džojs, Prust, Kafka… I taj „nespojivi spoj“, pre- i post-, proizveo je kod mene jedan sasvim osoben, hermetični stil od kog teško uzmičem, ali trudim se.

Kakav je odnos između Vašeg profesionalnog opredeljenja i pisanja?

Nažalost, za sebe ni dan-danas ne mogu bez usiljavanja i ustezanja da kažem da sam pisac. Sistematično bavljenje istorijom umetnosti naučilo me je da u samo jednom ljudskom životu postoje nebrojeni mondrijanovski lavirinti s bojenim geometrijskim putanjama, dakako i onim kostićevskim ukrštajima. I veoma je teško odabrati onu pravu putanju, ili boju, i potom je osloviti jasno i glasno imenom jer se takva usmerenja iznalaze urođenim instinktom, potrebom, dahom Tragača u sebi, pa sad – imate ga ili ga nemate.

Kako izgleda rukopis na kojem sada radite?

Izgleda beznadežno, uostalom, kao i svako delo u nastajanju sklono kritičkom šibanju i neumoljivoj autocenzuri. Biće to kulturološki presek jednog za nas veoma nezgodnog, ali i sudbonosnog perioda (doduše, čini se da nam je svaki takav), bezmalo jednovekovno potiranje i poniranje, u umetnosti pre svega. Stanje stvari od druge polovine XIX do sredine XX veka izraženo i odraženo kroz sudbinu književnice Isidore Sekulić. Ali, sve je to još nejasno napipavanje, traženje, obilaženje mesta s dugim pamćenjem. Započela sam od dva ključna: Mošorin (mesto Isidorinog rođenja) i Topčidersko groblje (mesto gde je sahranjena), i mogu već sada reći – zaista sam imala sreće, oba mesta su mi se otvorila kao tarot. To je, inače, sreća za svakog pisca, kada prošlost, sadašnjost pa i budućnost pristaju na savezništvo, što znači da je pisac pronašao pravu temu, ili je zapravo ona ta koja je pronašla njega.

Bestseler, dvonedeljne novine za kulturu (Beograd)
God. II, br. 32 (25. maj 2007), str. 5. (Razgovor vodio mr Vasa Pavković.)