Izazov tragizma

Kao da su me samo tragi­čne sudbine pri­vla­čile mag­net­nom silom. Ne znam da li bi ovu misao Isidora Sekulić ikada pri razložnoj svesti izrekla, ali u predsmrtnim, graničnom svešću nejasnim časovima možda i – da. Uostalom, izgovorila sam je trezveno i drsko u njeno ime u „Mojoj poslednjoj glavobolji“. Ako uzmemo tragiku kao sudbonosan sukob dobrih i loših, ali svakako dirljivih tragema pojedinca, umetnika osobito, onda i nije daleko niti je nemogućna misao vodilja Laze Kostića koji je upravo u tragičnom video najviši izraz lepote. I ako bismo, dalje, na tas sudbine izazivali težinu značenja navedenih pojmova, verujem da bi tasovi ostali u apsolutnom mirovanju.

I? Zašto baš Isidora Sekulić? Nisam sigurna čiji je izbor u ovom slučaju: moj ili njen, ko je koga privukao magnetnom silom. Neke sudbine se ukrste u određenim životnim okolnostima, ukrste kostićevskim ukrštajem, ili se na volšeban način sudare posebnim sen­zi­bilitetom, privuku se, i to je svojevrsni hodogram duša, koji neretko i ne uspevamo da p­ra­timo, zabavljeni falsifikatima svakodnevice.

Meni se, srećom, dogodio senjački ukrštaj.

Kroz roman „Moja poslednja glavobolja“ prolazi, ili jednostavno statira, plejada au­ten­tič­nih likova, od antike do današnjeg dana, što će možda zvučati paradoksalno, s obzirom na to da je Isidora otišla sa ovog sveta 1958. godine. I trebalo je pronaći valjan modus: kako svakom od aktera dati šansu da se iskaže, a da ne deluje isforsirano ili ne bude pod utegom istoricizma, koji isključuje estetsko, artističko, pa i filosofsko sagledavanje. I, naravno, ponuditi svakom od njih ono pravo, predodređeno mu mesto. Razrešenje je iznađeno u rizičnoj i zahtevnoj Ja-formi, kojom je roman napisan, kao i mom pokušaju ili pokusu predstavljanja Isi­do­ri­nog vi­zi­o­nar­skog sažimanja svega prošlog, trenutnog ali i nadolazećeg prevedenog u predsmrtnim časovima, či­stim duhom pa i pokajanjem ili kapricioznom negacijom istog – u Glas Savesti bezmalo jednovekovne kul­turne istorije ovog podneblja i ovog naroda.

Isidora Sekulić je odbijala do kraja da prihvati u celosti ijedan sistem, sluteći da je pre negacija života, živeći prkosno život žene pisca na razmeđu 19. i 20. veka. U jednom trenutku u romanu rezignirano kaže: Trebalo je da se ro­dim kao muškarac. I možda tad zaista ne bi bila učaurena u sopstveni kosmos naspram svem kosmosu, porinuta u otvrdlo patrijarhalno društvo, s teškim palanačkim vonjem, još izmučenom učestalim ratovima. I kako se izboriti kao žena pisac u takvim okolnostima? Nikako doli ignorantskim poricanjem realija teralačkim radom. Negirajući mogućnost pripadnosti bilo kome ili bilo gde osim sebi, snošenje odgovornosti za uči­nje­no ili neučinjeno, Isidora Sekulić stvara novi, lični nadvremeni i nat­pro­storni sistem, koji pripadnost određenom nacionu ne isključuje, niti poriče pripadnost svem univerzumu.

Gotovo je nemoguće pominjati Isidoru Sekulić, a ne pomenuti Jovana Skerlića, perjanicu srp­ske kritike s početka 20. veka. Isidoru je Sker­lićev sud, omeđen tragično is­for­si­ra­nim trenutkom srpske istorije – Bal­kan­skim ratom – koštao raz­di­ru­ćih emo­cija, a srpsku književnost ne­pro­ce­nji­vog gubitka. I to je kičma „Moje poslednje glavobolje“. Svih 28 poglavlja započinju citatima iz Skerlićevog diskusivnog sagledavanja Saputnika, nakon kojeg je Isidora uništila ne­koliko tek ispisanih eseja i studija. Isto to, nažalost, učinila je i u posleratnom periodu. Mnogo surovije napadana, književno ali i moralno osporavana od agitpropovca Milovana Ðilasa, spalila je višegodišnji rad – drugu knjigu o Njegošu. I? Koga da osudim: Isidoru, gospodina Skerlića ili druga Ðilasa? Pre bih osudila Isidoru, možda i iz saučesničke ljubavi, jer dosta su knjige gorele na lomači ljudske gluposti!

Naročito interesantan mi se učinio Isidorin odnos prema veri, usvojen iz tra­di­ci­onalnog korpusa, pa preveden u već pominjani lični sistem, u ovom slučaju lični religijski sistem, ali koji je propuštao sve ostale vere kao pronosioce lumena kulturâ raznih civilizacija. Bila je naklonjena versko-filozofskim trak­tatima Upanišada, npr. koliko i Bibliji, imala je 10 sopstvenih molitvi, deset unu­tar­njih zapisa išaptavanih pokajanjem i njima je rasterećeno rukovodila celim bićem, i umom i srcem, a pri tom ostala hrišćanka, pravoslavka u najsvetlijem smislu. Jedno drugo ne mora potirati kad je um iskreno otvoren. A Isidorin to svakako jeste.

Godišnjice mogu biti, najčešće i jesu, prilike za dobra pominjanja ali i opominjanja, podsećanja ili povezivanja vremena i mesta, i bar tih 365 dana stopljuju ih i uravnopravnjuju. U 2008. godini, na 50-godišnjicu od smrti, opominjali smo se učestalije no obično ikone srpske književnosti – Isidore Sekulić. Ali, ne samo u toj godini. Isidora Sekulić je iznimno privilegovana na konstantna pominjanja i podsećanja (srećom!) za razliku od Danice Marković, Milice Janković, Ksenije Atanasijević, pa i Anice Savić-Rebac. Ali, nikada nije kasno ispraviti nepravdu, važno je uočiti je i sagledati na vreme. A vreme je!

Hod po vodenim cvetovima

Dodela Nagrade Branko Ćopić za roman Moja poslednja glavobolja u Srpskoj Akademiji nauka i umetnosti, u Beogradu 21. aprila 2009. godine. Nagradu dodeljuje Fond „Branko Ćopić“ za knjigu visoke umetničke vrednosti objavljenu 2008. godine.



Beseda na uručenju nagrade „Branko Ćopić“,
Beograd, 23. april 2009.

I nije zatvarao vrata za sobom, ni­kada to nije činio, verujući da vra­ta po­en­tiraju ­greš­kom uspostavljene ku­ć­ne gra­ni­ce kao rđave na­vike, te ako ih sva is­to­vre­me­no ras­krili, po­en­ti­ra­nje se iz­ja­lo­vi i ivice vremena pri­vid­no iščezavaju, za­jed­no sa rđavim na­vi­kama a umesto njih nastupaju svetlost i sloboda. Njegov stan u sr­cu Beograda bio je Grmeč pod nebom.

Iako se vezivao za određeno podneblje, zavičaj, iz kojeg je u svo­ju lite­ra­turu prevodio junake i junakinje, Branko Ćopić je shva­tao da umetnost mo­ra biti oslobođena svih odnosa, ne­us­lov­lje­na, a puna opšteljudskih vrednosti i poruka, is­ka­pa­vanih iz ličnog kao odraz sveg univerzalnog, izu­zetih od re­gionalnog, lo­kalnog ili bilo kog i kakvog prostora, jer umet­nost svo­jom ple­me­nitom misijom prelazi u neke više sfere, obe­s­vetilački me­đu­prostor, nul­to stanje odakle nastupa vazda pr­kos­na istina. I baš zato, možda, i ono sklisko migoljenje, i ne­uhvat­lji­vost suš­ti­ne kreativnog dela, i nemogućnost ili nesposo­b­nost, čak i sve­sna nevoljnost kritičara da Ćopića razobliče i pri­ve­du re­al­no opip­lji­vom i razumljivom.

Čovek, pojedinac je taj koji interesuje Branka Ćopića. Pri­po­vedalačku at­mosferu on zgušnjava vrcavim, zdravim humorom, li­šenim podsmeš­lji­vih utrunaka ili licemerja, dok autoh­to­nom umešnošću konstruiše fabu­lu, ne pokušavajući i ne nas­to­jeći da žive likove izvede iz prirodnog ok­ru­ženja, puštajući da mesto gradi njihov karakter i karaktere, ali znajući da ga is­to­vremeno razbaštinjava tradicionalnih utega jer se ljudska sud­bi­na, kak­va god bila, izliva iz jednog u sve, iz pounutrenje čul­no­sti u kos­mo­po­etiku. Tako, Ćopić, postupno uspeva da os­mi­sli svo­jevrsnu avliju bez me­đa, gde stvar­nost raš­či­nja­va maštu a ma­šta stvarnost, sve dok se ne izgubi ona vidljiva ili osetilna gra­nica, koja neretko ometa slobodno primanje, i ne pre­po­znaje jed­nostavni – goli Život.

Ali, taj isti čovek je na kraju uvek sâm. Samoća je glečerno jasno stanje duha, dok je smrt apsolutna samoća, verovala je Isi­do­ra Sekulić. Samoća je neprijatelj i bolest života, sumnjao je Bran­ko Ćopić, odbijajući da je prihvati kao neminovnost arhi­tek­tonikom je­zika, ispunjenog duhom i dahom epohe, da bi na­po­sletku od samoće oboleo. I možda je zato svoj poslednji rano­or­lov­ski let završio na zemlji – betonu, ne že­le­ći da gazi po vo­de­nim cvetovima jer po njima se samo beščujno hodi.

Svaki čovek ubija što najviše voli, i svaki čovek, na kraju kra­jeva, u svome hramu aranžira… utešno i s razumevanjem, bez sum­nje bi mu došapnula Isidora Sekulić, i sama povučena u ora­hovu ljusku pred fanatizmom posleratne ide­o­lo­gi­je i ide­o­lo­ga, tiranije i tirana, čija pravila drsko odmenjuju pri­rodnu i po­staju jedina zakonitost.

Mudrost je i u gomili biti, pa i ostati sâm, ali mudrost i is­krenost često jed­na drugoj okreću leđa.

{

Kada je u junu 1939. godine Isidora Sekulić, koja je u to vre­me predsedavala PEN-klubom, u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, u ime tek osnovanog Fonda „Mi­lan Rakić“, uručila istoimenu na­gra­du Branku Ćopiću za knjigu pripovedaka Pod Gr­me­čom, nije ni slu­ti­la da će sud­bina na volšeban način zatvoriti krug da bi dala prostor novom otvaranju. Knjiga Moja poslednja glavobolja, u ko­joj naša spi­sa­te­lji­ca progovara o proživljenom vremenu bolnog nera­zu­me­vanja, is­kanja, davanja, potiranja i inatnog opiranja, do­bija na­gra­du Za­duž­bine „Branko Ćopić“, i vraća se – o, lepog li i stra­šnog ži­vo­ta! – iz Brankovih u Isidorine ruke.

Korifej novog

Dodela Nagrade Milutin Uskoković za pripovetku „Zapis“, u Biblioteci u Užicu 2007. godine. Nagrada se dodeljuje za najbolju pripovetku objavljenu na srpskom jeziku.



(Beseda na uručenju nagrade „Milutin Uskoković“ za 2007. godinu, u Užicu).
Politika
– Kultura, umetnost, nauka, subota, 10. maj 2008. God. LII, br. 4, str. 09.

Na početku misao gubi ravnotežu; poznate su mi nje­ne namere: dakle, kani se skoncentrisati u dis­per­zivnu formu, osamiti potom u priče. „Priče koje su izgubile ravnotežu“, primećuje Stanislav Vi­naver. Ili me slede „Saputnici“ u nuždi pri­ča­nja. Oćutala bi na ovo Isidora Sekulić.

I šta onda?

Eksperiment su lirske crtice „Vitae frag­men­ta“ (Knjiga za umorne ljude) ili „Pod životom“.

Tako, uostalom, i započinje XXI vek. Dakle, underground eksperimentom.

A spočetka XX veka zahuktava se mlada srp­ska avangarda. Sa Milutinom Uskokovićem i lič­nosnim pesmama u prozi fatalističke recepcije sveg sveta i životnih fragmenata od kojeg je taj isti svet sklopljen kao zabrinjavajući pazl nad ko­jim se nadnose njegovi, za nanose svakodnevice mor­bidno preosetljivi junaci: sentimentalni doš­lja­ci, idealisti, neoromantični sanjari, pesnici ne­u­ka­ljanog senzibiliteta ili tragičari Novog doba.

I bez ustezanja, raskriliće srpska književna pred­straža asimilovanim idejama evropejski dah i duh među okorele tradicionaliste, u nastojanju da poravnaju svet u jedno, Veliko ili Veliku Evropu, bez granica ili taraba. Ili je bar postojala dobra na­kana.

Dakle, eksperiment ili intuicija?

U osvit Balkanskih i Prvog svetskog rata, is­po­stavila se racionalna potreba za građenjem no­vog sveta, nužnost novog doba, novi krug knji­žev­nih arhitekata spremnih i ohrabrenih svežom ari­jom uzduvanom novim umetničkim pravcima: im­presionizmom, futurizmom, ekspresionizmom, Novom Evropom bez granica, nenamerni da ig­no­ruju prethodno iskustvo, već ga uzimaju kao po­moć­no gradivo. Gradilo se proosećajnim artis­tič­kim sredstvima, eksperimentisalo i pobunjivalo oko­štale mozgove, buntovnim naletom oživljenog je­zika idejno i estetički heterogene grupe mladih li­terata: Milutina Uskokovića, Milana Vukaso­vi­ća, Veljka Milićevića, Sime Pandurovića, Disa, Da­nice Marković, Stanislava Vinavera, Veljka Pe­­trovića, Isidore Se­kulić …

Dakle, najava srpske moderne. I Milutin Us­ko­ković postaje korifej i profeta modernističkog pri­povedanja.

Težište sveg dešavanja, kao jedan od ino­va­cij­skih momenata, Uskoković izmešta iz ruralnog u urbani aspekt, uvodeći na velika vrata u srpsku knji­ževnost pojam i značenjsku odrednicu grad­ske priče ili beogradski roman na sveobuhvatniji i au­tentičniji način no što je to uspevalo Simi Ma­ta­vulju u „Beogradskim pričama“ na primer, de­li­mi­čno dekonstruišući do tada ustaljenu fabulu u svo­jim kraćim ali i onim dužim pripovednim for­ma­ma, načinom interpolacije dugih i emfatičnih pa­saža s opisima subjektivnih stanja likova u od­luč­nom odbijanju prilagodbe na svakodnevicu pa­la­načke filozofije. Ovim svojevrsnim jezičko-stil­skim eksperimentom, autohtonom iskrenošću i ne­slućenim dimenzijama duha i misli, izraža­va­nom skepsom i strogo izbirljivom melanholijom re­či, Uskoković svesno razgrađuje monotoniju i onu očekivanu od uobičajenosti harmoničnost u kon­struisanju kompozicije književnog dela: ro­ma­na, pripovetke, crtice kao svojevrsnog kurio­zi­te­ta, svejedno. Bez ustezanja, smelo se poigrava se­gmentima pričanja, raspoređujući ih u na­d­ra­ci­o­nal­ne sfere opipljivog simbolizma i naglašene eks­presivnosti, čak na graničju razigranosti um­nog i zaumnog.

Tematske odrednice Uskokovićeve pripo­ve­d­ne proze omeđene su društveno-političkim, sve­egzistencijalnim i sociološkim kontekstom, ne­iz­ve­snim stanjem političkih prilika u Srbiji na ra­z­me­đu vekova u kojem se njegovi književni junaci lo­me i povlače u orahovu ljusku posle svakog na­le­ta nerazumevanja pred pokušajem uspostave vre­d­­nosnog sistema, postamenta zdravog ops­tan­ka nacije i jedinke.

Dakle, eksperiment.

A, opet, spočetka ovog našeg, XXI veka, u srp­skoj književnosti – neorealizam – okrutnog, tvr­dog eksperimentisanja, lišenog sveg senzibi­li­te­ta i subjektivizma, kao nepotrebnih, patetičnih ili beskorisnih realija mesta i vremena. Gradska pri­ča ogoljenog novinarskog pričanja bez eks­ta­tič­ne naracije s elementima antiumetničke izražaj­no­sti. Postmoderna je odavno prevaziđena nu­ž­no­šću novog i novog, fotografskog i faktografskog is­kaza. Nešto kao digitalna priča koja zadire u su­š­tinu sintetisanog bola otuđene jedinke, ne hajeći baš mnogo za uzroke, a ni posledice. Važno je uka­čiti trenutak. Laži ili istine.

Dakle, eksperiment.

I… gde će, konačno, biti to sutra?