Belo na belom Save Šumanovića

Belo je čudeso ravno življenju, dragocenost prisustva svih kolora jednovremeno, ali koji se silom nadmetništva potiru, te na kraju vidimo belo kao jaku sunčevu svetlost. U poslednjoj fazi i stvaralaštva i života, belo je postalo izraz likovnog sadržaja ali i ekstatičnog lirskog doživljaja sveta slikara Save Šumanovića. On slika isfantazirane žene svetlih puti, bele šume i bukete cveća, beo vazduh stišnjen, pulsirajući među belim kućama, drvoredima, rasvetljeno nebo ali i nepreglednu belinu vojvođanskih polja.

Sava Šumanović je rođen u Vinkovcima 22. januara 1896. u uglednoj građanskoj porodici. Kada je napunio četiri godine Šumanovići preseljavaju u sremsku varošicu Šid, gde Sava stiče osnovno obrazovanje. Sa deset godina osamostaljava se, odlazi na gimnazijsko školovanje u Zemun. I, razumljivo, gonjen radoznalošću ne odoleva čarima bliske prestonice, te se već tada počinje zanimati umetnošću, susreće se sa slikarstvom francuskih impresionista i ostaje njime trajno impresioniran. Neposredno po izbijanju Prvog svetskog rata, Šumanović prelazi u Zagreb gde četiri godine pohađa Višu školu za umjetnost i obrt. Ali praktično slikarsko umeće stiče tek boravkom u Parizu, u ateljeu kod čuvenog kubiste Andre Lota, čiji su uticaji na njegovo slikarstvo bili očigledni, iako će ih se docnije postepeno oslobađati.

Podstaknut impresionistima, naročito delima Monea, Renoara, Sezana, Van Goga, kao i delima klasicista Vatoa i Engra, ali pre svega iz unutarnje neophodnosti pred estetskom stvarnošću uslovljenom realnošću mesta i vremena, Šumanović stvara neki svoj osoben pravac, začinjavan uticajima ali i sopstvenim iskustvenim utiscima izmamljivanim instinktom iz tada svetske artističke prestonice Pariza. U kafeima Monparnasa upoznaje se i druguje sa elitnom umetničkom avangardom (Pikaso, Modiljani, Seren, Kokto, Rastko Petrović). Međutim, o nekom čisto osobenom i prepoznatljivom stilu Save Šumanovića može se govoriti tek sagledavajući njegov poslednji slikarski opus kojeg i sam naziva „kako znam i umem“. Možda je taj „moj stil“ specifičan i stoga jer je slikar u njega sasvim opušteno, bez utegovnih sentimenata, neuslovljen i konačno svoj na svom, uneo sve što je u slikarstvu voleo i želeo, prisvajao pa preinačavao i prihvatio kao lično.

Svojevrsni ekspresionizam, bilo da je pokrivan svetlošću ili formom, Šumanović izražava nanošenjem i mešanjem sirovih boja direktno na platno, čime ističe psihičko raspoloženje i sopstveno tragično shvatanje sveta, ali i isečka odživljavanja svakog mu sudbinom nametnutog trenutka. A sudbina mu i nije bila bogzna koliko i kako naklonjena. U proleće 1930. godine, uskovitlan svetskom ekonomskom krizom, ali i tegobnim osećanjem nemiljenika progresivne kritike, vraća se iz Pariza i nastanjuje konačno u Šidu, gde nastavlja svakodnevno da slika u ekspresivnom maniru, uglavnom jedne iste predele i pejzaže.

Svedoci smo kako se na srednjovekovnim katedralama kamen osložava u fragmente sakralnih života Starog i Novog zaveta u slavu Bogu i hrišćanskoj veri. Klod Mone je s nadljudskom upornošću islikavao prizor Ruanske katedrale nebrojenim varijantama, kroz sva godišnja doba, ali i doba dana, pa i noći. I možda ga je u istrajavanju premašio jedino Sava Šumanović, mada se o tome u istoriji svetske umetnosti malo zna. Sava Šumanović je svojim monohromnim varijacijama možda najsmeliji eksperimentator u našoj likovnoj umetnosti, predstavnik nekog, doduše, okasnelog srpskog umetničkog eksperimenta. Ili su obojica premašili eksperimentalnost dematerijalizacijom oblika svetlošću različitih doba dana ili noći, i postali zarobljenici sopstvenog oka. Kao što um uspeva da utamniči telo. Zgušnjavajući u histeričnoj zgrčenosti pastuozne nanose belog, kao da je predosetio skori kraj u beskraj, čistotu snega iste ravnice što ju je osmatrao s prozora sobe prerušene u atelje kao majušno pulsirajuće srce uvijeno u besprekorno beo čaršav vojvođanskog sanatorijuma.

Ekspresivnim metodama, nanoseći deblje nanose belog na svoja platna, neretko i u slojevima jedan preko drugog, Šumanović simbolično istražuje ulogu slikarstva kao metafore za dešavanja, stanje stvari i okolnosti mesta i vremena. A mesto je divno, vreme još divnije, ali slučajevi kojima obiluje mesto i vreme nimalo nisu optimistični.

I neočekivano, taj prostor i to vreme na njegovim platnima rasprskavaju se u bezmernost. Motiv (šidski sokaci, bašte, drvoredi, Šiđanke) nije samo osvetljen jakom dnevnom svetlošću, on je razdešen na sastavke, razgrađen posebnom slikarskim metodom koji stvara iluziju treperenja i konstantnog kretanja, u čemu ključnu ulogu igra belo. Belo je sve i svja, alfa i omega, verovao je slikar, simbol jednog sveta u kom boje kao svojstva materijalnih supstanci prividom iščezavaju, kako je voleo da naglasi Vasilij Kandinski. Belo uspe da zaokupi dušu poput apsolutne tišine jer BELO je prisustvo svih mogućnih osetila, ipak zasebno bojenih različnošću. Lepota neuhvatljivog razbijana je ponajpre eksplozijom kolora, jer boja dopire do suštine lepog od koje otpočinje njena razgradivost.

Pred Drugi svetski rat, na Velikoj beogradskoj izložbi, priređenoj i otvorenoj više inatno negoli iz nužde, 1. septembra 1939. godine, Sava Šumanović izlaže čak 400 svojih slika i crteža, od kojih naročito nekom apartnom svetlošću sjaje slike iz „šidske faze“, s obiljem belog nanošenog smelo na belom. I za promenu, kritika je izložene radove veoma pozitivno ocenila i primila, što je bilo sasvim dovoljno da slikar povrati poljuljanu veru u ljude i snagu izgovorenih reči.

Procesom postupnog građenja slike Šumanović je svaki put iznova potvrđivao tragizam življenja. Život tako i okončava – tragično – ne svojom voljom već tuđim nasilništvom. Sa kućnog praga, 28. avgusta 1942. godine, ustaše ga sprovode u Sremsku Mitrovicu gde ga, zajedno sa 150 Srba streljaju i bacaju u zajedničku grobnicu. Još jedan besmislen primer koliko umetnik može biti opasnost za poredak nesigurne, neiskrene i nepravoverne vlasti koja se sa neistomišljenicima obračunava s pozicije moći i trenutno uspostavljene sile.

Svetlost postaje čudesna, i sve što je u njenoj podređenosti biva izražajnije, oštrih odraza. Ne meša se jedno sa drugim; sve najednom deluje autonomno, pa se desi i da svetlost bude opredmećena kao mrlja na mrlji nepregledne vojvođanske ravnice. Ili takvu viziju podstiče iznemoglost, nemaština, nepravda i gladovanje? Ako se nadražujuće vizije podstiču takvim efemernim stanjima, onda je Sava Šumanović svakako bio spreman beskonačno da se inati belim na belo.

Pečat, list slobodne Srbije (Beograd),
br. 78, 28. avgust 2009.